Miloš Crnjanski, pesnik u diplomatiji

OSAMNAESTOG juna 1938. godine oko podneva zvanični sastanci italijanske i jugoslovenske strane u Veneciji behu završeni. Raspršila se ona gužva koja obično prati važne važne državne susrete. Nestali su svako svojim putem diplomate, gomila novinara, policajci, predstavnici za štampu, šefovi kabineta, sekretari, važna i manje važna lica. Podnevši telefonski izveštaj za Presbiro u Beogradu u kome je posebno naglasio jak utisak koji je predsednik kraljevske vlade Milan Stojadinović ostavio na italijansku javnost, predstavnik za štampu jugoslovenskog poslanstva u Rimu Miloš Crnjanski rešio je da na miru ruča. Potražio je, kako je pisao mnogo godina kasnije u svojim „Embahadama“, neku "lokandu" (tj. restoran) iz doba Goldonija, "da vidim kako u Veneciji golubovi na krovove sleću i da čujem kako mandoline sviraju, kroz cveće leandra". Voleo je Crnjanski Veneciju u kojoj je već toliko puta bio i u koju se stalno vraćao. Pominjao ju je često i u svojim pesmama, poput one o Njegošu u Veneciji u kojoj opisuje setnog vladiku koji nad mletačkim kanalom razmišlja o smrti i o neutešnim ženskim suzama: "Nasmešio se poslednji put. U prozoru se sjaše kao zapeti luk, kao Mesec u vodi, mlad i žut, Rialto..."

MEĐUTIM, nije stigao Crnjanski dugo da razmišlja o pesmama, da posmatra kupole crkvi i da uživa u ukusnoj italijanskoj pasti. Tek što je počeo da jede kada se oko njegovog stola stvoriše italijanski policajci u civilu ("žbiri"), a nakon njih pristiže zadihan i njihov šef u pratnji jednog jugoslovenskog agenta. Policajci, koji su očigledno znali svaki korak članova jugoslovenske delegacije, preneli su Crnjanskom hitnu poruku: predsednik Vlade želi pre odlaska još jednom da ga vidi. "Šta li je sad?", upita se brižno.

DOKTOR Milan Stojadinović, predsednik Vlade i ministar inostranih poslova Vlade Kraljevine Jugoslavije bio je čovek pedesetih godina, krupnog tela, širokog vrata i vrlo gustih obrva. Po modi toga vremena, nosio je uske brčiće u stilu Čaplina. "Imao je neprekidni osmeh na licu." (Crnjanski) Stojadinović je, bez sumnje, bio jedan od najobrazovanijih i najtalentovanijih srpskih i jugoslovenskih političara svoje generacije. Sin jednog od osnivača Radikalne stranke, nakon uspešno završenih pravnih studija doktorirao je u Nemačkoj i specijalizirao u Francuskoj i Engleskoj. Priznat kao finansijski stručnjak i spretan preduzetnik, Stojadinović je nakon 1924. godine postao ministar finansija i u nizu vlada pokazao zavidnu ekonomsku umešnost. Stabilizovao je nacionalnu monetu, a tokom ekonomske krize preduzeo je odlučne mere za podršku seljaštvu.

POLITIČKA zvezda Milana Stojadinovića je u punoj meri zasijala u teško vreme nakon pogibije kralja Aleksandra (1934) i opštih izbora koji su nakon toga održani. Početkom 1935. godine knez Pavle mu je pružio priliku da obrazuje Vladu. Uspeo je da popravi unutrašnju političku situaciju, a zatim da preduzme odlučne mere na planu preusmerenja spoljne politike Kraljevine Jugoslavije. Grof Ćano je o njemu ostavio sledeću ocenu: "Snažan, srčan, s gromkim osmehom i čvrstim stiskom ruke, to je čovek koji uliva poverenje. Pun je samopouzdanja i ima pravo. Od političara koje sam dosad sreo na svojim evropskim putovanjima on me najviše interesuje."

CRNjANSKI se dobro poznavao s jugoslovenskim predsednikom Vlade čiju je spoljnu politiku cenio. Sećajući se svog prvog utiska iz vremena kada ga je upoznao, napisao je: "Stojadin je bio, očigledno uobražen, ali srdačan... dok sam ga posmatrao na prvom njegovom prijemu... vidim da je taj čovek... neobuzdan, kao rvač." Uz Stojadinovićevu podršku, Crnjanski je krajem 1935. godine bio postavljen za "dopisnika presbiroa" (tj. atašea za štampu) pri jugoslovenskom poslanstvu u Berlinu, posle kog je prešao (februara 1938) u poslanstvo u Rimu. Osim uobičajenog posla sa stranim novinarima, Crnjanski je tokom svojih diplomatskih misija na molbu Stojadinovića pisao i političke reportaže za njegov list „Vreme“.

ATAŠE jugoslovenskog poslanstva je tog 18. juna 1938. godine brzo saznao zašto je predsednik Vlade još jednom želeo da ga vidi. "Stojadin me dočekuje, opet u svojoj sobi, ljubazno. Zaboravio je da me pita dokle ostajem u Veneciji... On bi želeo da se odmah vratim za Rim i već sutra izvestim o pisanju italijanske štampe... Ovaj sastanak, kaže ima VELIKI značaj za našu zemlju." Crnjanski u Embahadama dodaje da je jugoslovenski presbiro imao zadatak da našu štampu zasipa vestima iz inostranstva o tome kako Stojadinović uživa veliki ugled u svetu. Pri tome je deo članaka sadržao propagandne tekstove koje je u stranu štampu preko svojih predstavnika plasirao isti taj presbiro. Kao odgovoran činovnik, Crnjanski je prekinuo nameravani boravak u Veneciji i odmah se spakovao za Rim. Dok je voz napuštao grad, u glavi pesnika-diplomate su se smenjivale slike crkvenih kupola i gondola što klize bezdanim vodama "plave Venecije" uz scene sa skupa kome je upravo prisustvovao. Činilo mu se da odnekle čuje i odjeke zvona s Katedrale Svetog Marka koji su se mešali s melodijom fašističkih koračnica...

RASPAD VERSAJSKOG PORETKA

RAZGOVORI Stojadinovića i Ćana u Veneciji, održani 16-17. juna 1938. godine, odvijali su se usred događaja koji su potresali Evropu. Tamni oblaci koji su najavljivali veliki rat opasno su se gomilali. Versajski poredak se pod pritiskom agresivnih režima iz Berlina i Rima raspadao. Marta 1936. nemačka armija je suprotno obavezama iz Versajskog ugovora umarširala u Rajnsku oblast; jula 1936. je otpočeo Španski građanski rat; oktobra 1936. je sklopljen ugovor o Osovini između Nemačke i Italije; jula 1937. Japan je napao Kinu...

SUTRA: Na pragu užasa koji čeka Evropu