Na pragu užasa koji čeka Evropu

STOJADINOVIĆ se više puta susretao sa svojim domaćinom grofom Galeacom Ćanom. O vidljivom prijateljstvu italijanskog fašističkog vođe i jugoslovenskog premijera svedočio je i Crnjanski: "Ma koliko da su prijateljstva u tom svetu, u svetu diplomata lažna, o tome da su se Stojadin i Ćano voleli, ne može biti sumnje. To je bilo očigledno za svakog posmatrača. Stojadin je imao dara za stvaranje onog što se zvalo dobra atmosfera." Lepuškasti bonvivan, ljubitelj mondenskog života i zgodnih žena, grof Galeaco Ćano bio je sin jednog od osnivača Fašističke partije Italije. Kratko učešće u italijanskoj invaziji u Etiopiji donelo mu je priznanje "heroja", a diplomatsko iskustvo i ženidba Musolinijevom ćerkom otvorili su mu put ka mestu ministra inostranih poslova (od 1936). O svojim političkim susretima Ćano je ostavio beleške (objavljene nakon njegove smrti u II svetskom ratu) koje su ostale važan izvor podataka o fašističkoj spoljnoj politici toga doba. Sa Stojadinovićem je delio i slične ideološke poglede: "Stojadinović je fašist. Iako on to nije s formalne partijske strane, ali je sigurno po svojoj ideji o autoritetu, državi i životu... Njegova ličnost je ostavila na mene zaista dubok dojam. To je čovek nesalomljive volje, bistrog i otvorenog mentaliteta..."

POLITIČKI razgovori i uživanje pod suncem na venecijanskoj plaži nisu bili jedine aktivnosti grofa Ćana i njegovog jugoslovenskog gosta. Večernji balovi i izlasci u noćne klubove takođe su bili deo programa čiji je cilj bio da se stvori prava "atmosfera". Jugoslovenski predsednik vlade u svojim memoarima opisuje kako ga je prilikom njihovih susreta Ćano redovno vodio u klubove "gde je bio krem najlepših devojaka... Očevidno je Ćano hteo da vodi računa o zabavnom delu za koji je pretpostavljao da će biti po mome ukusu... Besprekidno je igrao i to uvek cheek to cheek - obraz na obraz". Stojadinović je svoju reputaciju ljubitelja lepih žena i sam brižljivo negovao. Jedan strani novinar ga je ovako opisao: "Ispod njegovih mefistolskih obrva pogled pun oštre inteligencije prodirao je u ljude i svlačio žene." Stojadinović je ovu ocenu, koja mu se očigledno dopala, preneo i u svoje memoare.

UZ REDOVNE obaveze, Crnjanski je jednim delom svog duha istovremeno bio zaokupljen i onim lepšim i trajnijim prizorima koji su ga okruživali i u kojim je redovno tražio inspiraciju za svoju poeziju: palatama, crkvama, mostovima nad kanalima, lepotom i sjajem hiljadugodišnjeg grada na lagunama. Prisećao se srpskih pesnika koji su pevali o Veneciji. "U Veneciji sam", kaže Crnjanski, "služio Stojadinovića, ali sam istovremeno sedeo i sa senkom Jakšića. Pre nego što ću otići da vidim kako predsednik Vlade i Ćano igraju, javlja mi se u mislima i onaj moj zemljak - Jakšić - koji je životario po srbijanskim palankama, bio učitelj crtanja, pun dugova, a koga je seoski kmet tukao..." Prisetio se i prvih stihova Jakšićevih iz njegove drame Jelisaveta, kneginja Crnogorska: "Ne nije to moja Venecija, nevesta plava mora zelenog... Otkud", pitao se Crnjanski, "u tom sirotom, namučenom, poniženom pesniku mog zavičaja ta divna vizija Venecije?... Otkud je znao da se Jadran nigde ne zeleni tako, kao pred Venecijom, a da je najlepša crta koja se ovde može reći za nevestu da je plava?" Mnogo godina kasnije u svoju veliku poemu Lament nad Beogradom Crnjanski će, kao i Đura Jakšić, uneti sliku "Venecije što se plavi"...

PREDSEDNIK jugoslovenske vlade Stojadinović preko svog domaćina Ćana poručio je Dučeu da želi da svoju politiku dovede u "potpunu harmoniju" sa Italijom. Stoga "može smatrati Jugoslaviju za državu koja je vezana za Italiju jačim vezama nego što su pisani savezi". U tom smislu razgovarano je i o italijanskim ambicijama prema Albaniji, pri čemu je Stojadinović priznao "posebnu poziciju Italije" u toj zemlji. U duhu tadašnjeg vremena, u kome su mnogi tražili način da poboljšaju položaj svoje države i prošire granice u budućoj "novoj Evropi" koju je najavljivao Hitler, Stojadinović je pomenuo i interes za izlazak Jugoslavije na Egejsko more.

I DOK se susret Stojadinovića i Ćana odvijao "u dobroj atmosferi", jugoslovenski ataše za štampu Crnjanski imao je zadatak da bude veza s brojnim dopisnicima koji su samo iz daljine mogli da prate susret na visokom nivou. Kada je najzad umolio svog predsednika vlade da se obrati stranim novinarima, rezultat nije bio veliki. Stojadinović je za štampu ispričao jedno veliko "NIŠTA, kazano mnogim rečima. Među novinarima bila je panika. Ta tajanstvenost je imala u svetu velikog odjeka." (Crnjanski)

NA KRAJU dvodnevnih razgovora predsednik jugoslovenske vlade pozvao je italijanskog ministra da mu sledeće zime uzvrati posetu i da dođe u lov u Jugoslaviji. "Nije ni sanjao kako će se njihov lov svršiti", dodaje Crnjanski imajući u vidu da će nakon razgovora na lovištu u Belju jugoslovenski namesnik (knez Pavle) smeniti svog isuviše ambicioznog i diktatorski nastrojenog predsednika vlade. Ubrzo zatim, aprila 1939. godine, Musolinijeve trupe će okupirati Albaniju. Istog tog meseca Crnjanski će ponovo biti u Veneciji kako bi prisustvovao sastanku italijanskog i jugoslovenskog ministra inostranih poslova. Ovaj put sabesednik grofa Ćana bio je novi ministar Cincar-Marković.