Dobar knezu, dobar kapetanu

KADA su od kneza Mihaila Obrenovića, prvog našeg evropejski obrazovanog vladara - koji već jedan vek i nekoliko decenija jaše bronzanog konja na najpoznatijem beogradskom trgu, i koji je donedavno bio na meti demonstranata, navijača, školskih ekskurzija i kojekakvih besposličara koji su mu se peli na glavu, kao što su mu se peli i za života njihovi preci - tražili više zapadnjačkog parlamentarizma, izneo im je jedan akt tadašnje skupštine, i na njemu "krst do krsta".

- Dokle god ni poslanici ne umeju svog imena napisati, dotle se, bogami, vi mladići uzalud žurite da proklamujete velike slobode!

Knjaz je bio pobornik "prosvećenog apsolutizma" i voleo je da govori kako on lično, u Srbiji poznaje sve obrazovane ljude - jer ih je bilo deset, najviše dvanaest!

- A ustanove jedne zemlje ne prave se za dvanaest ljudi, nego se moraju podešavati prema opštem nivou naroda - objašnjavao je mladim liberalima. - A dati parlamentarizam, samo da bi Milovan Janković mogao držati parlamentarne besede, bilo bi neozbiljno!

KNjAZA ubiše, u Koštunjaku, maja 1868. Privremeno namesništvo zakazalo je Narodnu skupštinu za izbor novog knjaza, pošto Mihailo nije imao naslednike. Ali kad su tako ozbiljne odluke u pitanju, Skupština obično bude samo dekor. Ministar vojni Milivoje Petrović, koji je samog sebe, po selu iz koga je poticao, nazvao Blaznavac, jednostavno je zakleo vojsku na vernost Milanu Obrenoviću, unuku gospodara Jevrema, rođenom bratu Miloša Velikog. Skupština, koja se sastala kraj Miloševog konaka, u Topčideru, mogla je samo da aminuje odluku donetu većom silom od sile glasa, silom oružja, i knez Milan, docnije nazvan kralj Milanče, stupi na presto u 14. godini. Do punoletstva kneževsku vlast obavljalo je Namesništvo (Milivoj Blaznavac, Jovan Ristić i Jovan Gavrilović), sastavljeno od "mladića" s kojima se ubijeni Mihailo preganjao oko "zapadnjačkog parlamentarizma".

GODINU kasnije, u Kragujevcu, 19. juna 1869, proglašen je novi ustav, i to je bio prvi pravni dokument koji su usvojili srpski suvereni organi vlasti i kojem nije bilo potrebno da ga prizna Osmansko carstvo.

Ovim ustavom uspostavljen je predstavnički sistem, usvojeno je načelo podele vlasti, i priznata su osnovna lična i politička prava građana. Prvi put u srpskoj istoriji određeno je opšte pravo glasa za svakog Srbina "koji je punoletan i plaća danak". Skupština se birala svake tri godine, a kasnije donet izborni zakon bio je više nego precizan: izbori počinju u osam ujutru; kad se prvih dvadeset birača iskupi, izabraće "između sebe" članove biračkog odbora; svaki birač će "javno kazati" koga hoće za poslanika; biranje će se vršiti "neprestano do zalaska sunca"; birački odbor će zatim "sašiti sve tabake redom", a "na jednom praznom listu zabeležiće se koliko je koji glasova dobio". Bilo je određeno da "za poslanike narodne ne mogu biti birani činovnici, kao ni penzioneri, ili oni koji primaju izdržavanje iz državne kase", a ni vojnici "bilo kog čina".

DOBAR zakon, "jedan od najnaprednijih izbornih sistema u svetu", ali... život je život. Glavni izborni faktor, u ta davna vremena, bila je - policija. Prvi izbori "po novom pravilu" organizovani su 6. avgusta 1871. godine.

Kako je to zaista izgledalo "na terenu", opisuje čuveni istoričar Slobodan Jovanović:

"Izbori u srezovima su zavisili od policije. Poverenici koji su u srezovima birali poslanike dolazili su sa svojim kmetovima u ono mesto koje bi sreski načelnik, tzv. kapetan, odredio. Kmetovi su se odmah javljali kapetanu i pitali za koga da glasaju. Narod je još poštovao vlast - i držao da treba birati onoga ko će biti po volji kapetanu; ko bude po volji kapetanu, taj će, mislili su seljaci, biti po volji i knezu."

U selima, gde je narod "još poštovao vlast", nije bilo problema, ali u varošima, "vlast se nije ustručavala od nasilja, pa ni od kaišarluka", piše Slobodan Jovanović. "U Smederevu, jedna polupijana rulja, naoružana batinama, krstarila je po varoši i nasrtala na one koji su glasali za kandidata opozicije: to su bili pravi sopadzijski izbori", piše dalje Slobodana Jovanovića.

NA IZBORIMA u Beogradu 1871, kandidat opozicije Aćim Čumić - po kome se naziva nekad ćoravo sokače u centru Beograda poznato samo po bifeu "Mandarina", a danas po tržnom centru - umalo da dobije u prvom krugu, ali je policija bila efikasna: angažovali su "rezervne biračke trupe" i, kako je zabeležio Jovanović, "nadglasan je palilulcima i noćnim čuvarima koje je policija, kao svoje rezervne trupe, bacila u poslednjem času na biralište. Osim toga, glasovi koji su padali na Aćima Čumića beleženi su pogrešno, kao da su pali na Jovana Aćimovića, jednog beogradskog trgovca koji je bio vladin pristalica".

Da se današnji stanovnici Palilule ne bi počem osećali krivim, Jovanovićev izraz "palilulac" piše se malim slovima jer označava čoveka zaposlenog u tadašnjoj javnoj rasveti, koji je noću palio a zorom gasio gradske fenjere.

BEOGRAD nije izdržao pritisak, ali je u Jagodini, ipak, prošao kandidat opozicije. Naređeno je drugo glasanje. U drugom krugu, vladin kandidat pobedio je "zahvaljujući pandurskim, činovničkim i surgudžijskim glasovima".

"U srezovima, vlada je preko kapetana naređivala ko će biti izabran; u varošima, ona je silom vlasti sprečavala izbor opozicionara..." - zaključak je Slobodana Jovanovića o izborima iz 1871. godine.

Prema Trojičkom ustavu iz 1869, izbori su se imali održavati svake treće godine. Tri godine bile su dovoljne da Aćim Čumić, beogradski profesor prava i advokat, pređe politički put od najglasnijeg srpskog opozicionara do - ministra unutrašnjih dela.

Na izborima 1871. vlasti su, na jedvite jade, čistom "nameštaljkom", sprečile Čumića da postane poslanik. A već izbore 1874. "nameštaće" - Aćim Čumić.

KANDIDAT beogradske opozicije Aćim Čumić važio je za ljutog protivnika Namesništva. Bio je pravnik, školovan u Parizu, i profesor Velike škole, vrstan poznavalac krivičnog prava i darovit, temperamentan govornik - pravi narodni tribun i seljački demagog. Beograd ga je birao za kmeta, tj. gradonačelnika, što se smatralo otvorenim otporom prestonice prema vlasti, a kao kmet, bio je "policijski smenjen", pa se kandidovao za poslanika. Kao propali kmet i propali poslanik, Čumić je otvorio advokatsku kancelariju u Beogradu.

"U buntovnoj Šumadiji", po pisanju jednog njegovog savremenika, "njegova popularnost je tolika da seljak kad psuje vola, psuje ga Čumićem". Udarao je po vlasti, sve dok nije ušao u vlast! Čumić je bio ministar policije od 1873. do 1875, a predsednik vlade od 1874. do 1875. godine.

Jer, Srbija je velika tajna!

BEOGRADSKE NOVINE PREĆUTALE USTAV

USTAVOM koji je donet 1869. godine na skupštini u Kragujevcu, započeo je pravi parlamentarni život u Srbiji, jer su narodne skupštine sve do tog ustava imale saborni karakter.

Međutim, o odlukama u Kragujevcu u beogradskoj štampi - nije bilo ni slovca.

Ali, u "Pančevacu", koji je izlazio s one strane tadašnje granice, piše: "Naše novine govore o Španiji, Braziliji, o Japanu i Hindostanu - izvješća od svuda, savetovanja na sve strane - samo ništa iz Kragujevca."