Kraj petooktobarskog zanosa

MEDENI mesec petooktobarskog trijumfa nije dugo trajao. Brzo su se razbuktali sukobi među liderima i nastala su programska i ideološka razmimoilaženja u DOS. Trežnjenje od revolucionarnog pijanstva nije bilo lako ni za političare ni za građane.

Posle svega nekoliko meseci od formiranja prve demokratske vlade, nastupilo je dvovlašće. Jedan centar političke moći bio je Vojislav Koštunica, na čelu SR Jugoslavije, a drugi Zoran Đinđić, premijer Srbije.

Nevidljive sile i delovi vojnih i policijskih, formalnih i neformalnih službi, temeljno su radili na tome da vođe petooktobarskog prevrata udalje i posvađaju. Na to su uticale i suštinske političke razlike između DS i DSS koje nisu bile male i beznačajne.

POSLE Vidovdana 2001, kada je Slobodan Milošević izručen Haškom tribunalu, sukob Đinđića i Koštunice je kulminirao. Taj događaj, iza kojeg je stajala republička vlada, bio je uvod u izlazak DSS iz vlasti. Ta stranka je insistirala na tome da se pre izručenja usvoji novi zakon koji bi tu mogućnost predviđao.

- Nisam bio blagovremeno obavešten o izručenju Miloševića Haškom tribunalu - poručio je 30. juna predsednik SRJ Koštunica, i tako se i formalno i politički ogradio od poteza države.

Posle izlaska DSS iz DOS, krenule su i optužbe iz Koštuničinog tabora da je Đinđićeva vlada povezana s kriminalom. Premijerovi "jurišnici" su sa druge strane ringa odgovarali da DSS stoji na putu reformi, da koči državu i vraća je u nacionalizam i prošlost.

OKRNjENI DOS, koji više u parlamentu nije mogao da računa na 45 poslanika DSS, usredsredio je sve napore da očuva "tanku" većinu u parlamentu (131 poslanik od ukupno 250) i da ostane na vlasti.

Jedna od mera bilo je i oduzimanje mandata poslanicima DSS, što je Ustavni sud ubrzo oborio. Kuriozitet je to što je u jednom trenutku bilo čak i 295 poslanika u parlamentu, jer je DOS ubacio i "zamenu" za Koštuničine predstavnike.

U jesen 2002, poslanici DSS počinju da bojkotuju sednice Narodne skupštine, pa su one, zbog nedostatka kvoruma, često bile prekidane. Radikali su sukob unutar vlasti dosoljavali svojim ekscentričnim nastupima. Njihova poslanica Nataša Jovanović u jednoj od "predstava" polila je predsednicu parlamenta Natašu Mićić bokalom vode.

Za to vreme, na ulicama Beograda buktao je rat kriminalaca, delova tajnih službi, kontroverznih bizsnismena... Vesti o nerazjašnjenim otmicama, likvidacijama, oružanim obračunima, punile su novinske stupce. Na parkingu ispred beogradskog hotela "Jugoslavija", 10. juna 2002. ubijen je general srpske policije Boško Buha.

U ISTO vreme, Đinđić je, kao premijer, širio optimizam među građanima i promovisao kampanju "Srbija na dobrom putu".

Smutna i tenzična atmosfera pratila je jesenje izbore za predsednika Srbije. U prvom krugu, 29. septembra 2002, Vojislavu Koštunici, kandidatu DSS, "na crtu" je izašao Miroljub Labus, funkcioner G 17 plus i kandidat DOS.

- Deset godina je trut spavao u toploj košnici, mudar je, nikom se nije zamerio, krila nije pokvasio, i onda je odlučio da se kandiduje - ispaljivao je Đinđić metafore na mitinzima uperene protiv Koštunice.

U drugom krugu, 13. oktobra, Koštunica odnosi ubedljivu pobedu nad Labusom, ali izbori nisu uspeli zbog nedovoljnog broja izašlih birača.

Uporedo s političkim turbulencijama u Beogradu, počinje da se ljulja brod SRJ. U martu 2002. potpisan je sporazum o preuređenju odnosa između Srbije i Crne Gore. Sahranjeno je i ime Jugoslavija, a nastala je Državna zajednica Srbija i Crna Gora.

SRBIJA je neprekidno bila u kleštima haških zahteva. Bivši ministar srpske policije Vlajko Stojiljković, u aprilu 2002. izvršio je samoubistvo ispred zgrade Savezne skupštine, a devet meseci kasnije, u januaru 2003, bivši predsednik Srbije Milan Milutinović dobrovoljno se predao Tribunalu.

Mesec kasnije, u februaru, praćen trubačima, u Hag odlazi i Vojislav Šešelj, koji pre toga najavljuje i krvavo proleće u Srbiji.

U tim danima, na auto-putu Beograd - Zagreb, kod hale "Limes", kamion, kojim je upravljao Dejan Milenković Bagzi, pokušao je da preseče kolonu vozila premijera Đinđića.

Bio je to uvod u tragične martovske događaje.

TAČNO u 12.25, 12. marta, u dvorištu Vlade Srbije, dok je dolazio na posao, ubijen je Zoran Đinđić. U večernjim časovima uvedeno je vanredno stanje u Srbiji i počela je policijska akcija "Sablja", koja je zvanično trajala do 22. aprila 2003. godine. Odmah su za zločin osumnjičeni pripadnici "zemunskog klana" Milorad Ulemek Legija, Dušan Spasojević Šiptar, Mile Luković Kum, Zvezdan Jovanović...

Posle tragičnog događaja koji je šokirao Srbiju, za premijera je izabran funkcioner DS i Đinđićev blizak saradnik Zoran Živković. Vlast je ubrzo počela da se klima.

Vladu je praktično srušila čuvena afera "Bodrum", kada su poslanici DS prilikom glasanja za Kori Udovički za guvernera NBS koristili i kartice svojih kolega koje su u to vreme bile na letovanju. Poslanica Neda Arnerić, koja je "uredno" podržala guvernerku, bila je istovremeno i u turskom letovalištu Bodrum.

Na obrazložen predlog premijera Živkovića, v. d. predsednika Republike Nataša Mićić raspisala je prevremene parlamentarne izbore za 28. decembar 2003.

VLADAJUĆI DOS nije izašao zajednički na izbore, već su stranke nastupile "solo". DS, kao najveći u koaliciji, istakao je Borisa Tadića, tada potpredsednika stranke, za nosioca liste, a slogan im je bio "Budućnost odmah". DSS je skandirao "Ko što narod kaže - Koštunica", a socijalisti su nagoveštavali "Pobedu za Srbiju".

Ali ponovo su eksplodirali radikali.

Stranka Vojislava Šešelja, koju je u njegovom odsustvu vodio Tomislav Nikolić, osvojila je najviše poslaničkih mesta (82). Drugoplasirani je bio DSS sa 53 mandata, a sledili su ga DS (37), G 17 plus (34) i koalicija "SPO - Nova Srbija" i SPS, koji su dobili po 22 poslanika.

Izlaznost je bila 58,7 odsto birača. Na izborima je učestvovalo devetnaest partijskih lista od kojih je samo šest uspelo da dostigne izborni "prag" od pet odsto i da osvoji mandate u parlamentu.

KONSTITUTIVNA sednica novog srpskog parlamenta održana je 27. januara 2004. Poslanici DSS, G 17 plus i koalicije SPO-NS uspeli su, uz pomoć poslanika SPS, da izaberu Dragana Maršićanina (DSS) za predsednika parlamenta. Socijalisti su na velika vrata vraćeni "u igru".

Sredinom februara, lider DSS Vojislav Koštunica dobio je mandat za sastav nove Vlade Srbije. On je uspeo da sklopi koalicioni sporazum sa G 17 plus, koji su vodili Miroljub Labus i Mlađan Dinkić, i SPO-NS, koji su predstavljali Vuk Drašković i Velimir Ilić.

Koštunica je obezbedio i podršku socijalista za formiranje nove vlade. Postignut je dogovor da poslanici SPS podrže vladu u parlamentu, ali da njihovi predstavnici ne dobiju ministarska mesta.

Tog 3. marta Koštuničina vlada stupila je na dužnost.

POBUNA JSO UVOD U ZLOČIN

U optužnici za atentat na premijera Đinđića stoji da je pobuna JSO, koja je trajala od 9. do 17. novembra 2001, bila početak stvaranja političkog ambijenta za atentat. Pobuna je izbila u sedištu JSO u Kuli, a kulminirala blokadom specijalaca, predvođenih Miloradom Ulemekom Legijom, auto-puta kod Vrbasa i Sava centra u Beogradu. Navodno, povod za pobunu bilo je hapšenje braće Banović, optuženih pred Hagom, dok se spekulisalo o tome da je Ulemek, koji je želeo da zadrži uticaj nad JSO, želeo i da izbegne eventualno hapšenje prilikom svedočenja na suđenju za ubistva na Ibarskoj magistrali.