Zaštititi hrišćane sa Bliskog istoka

SUSRET dvojice verskih lidera, pape Franje i patrijarha moskovskog i sve Rusije Kirila, bio je obostrano poželjan i toliko brižljivo pripremljen da je prosto bilo nemoguće da se ne završi uspešno.

Ko je koga pozvao u Havanu, više nije ni važno (a kažu da je papa Franja prvi pružio ruku). Odluku o prvom sastanku jednog pape i ruskog patrijarha u istoriji istovremeno su objavili portparoli dveju crkava, u Vatikanu i Moskvi, uz neuobičajen publicitet - afirmativne izjave visokih crkvenih dostojanstvenika, s najavom čak i sadržaja zajedničke deklaracije koja je pripremljena za potpisivanje tokom razgovora. Tako su se u istorijskom trenutku pokazali na delu otvorenost i moderan pristup aktuelnih vođa Vatikana i Ruske prvoslavne crkve, bez čega ne bi moglo sve da se odigra onako kako jeste.

PO PRINCIPU "sve što god nas deli stavimo u stranu", dvojica lidera hrišćanskih crkava su tokom svog prvog susreta prenebregnuli dugotrajni spor, pre svega oko prozelitističkog delovanja Vatikana na tlu Ukrajine. Uoči sastanka pape i patrijarha, rukovodilac Odeljenja za spoljne poslove Ruske pravoslavne crkve mitropolit Ilarion našao je za shodno da stavi izvesnu ogradu - da je spor oko Ukrajine "i dalje na dnevnom redu i to ostaje nezaceljena rana koja i dalje kvari odnose između dve crkve". Međutim, istakao je da će ta tema biti ostavljena po strani, kako bi patrijarh i papa mogli zajedno da rade protiv progona hrišćana od militanata na Bliskom istoku, u Severnoj i Centralnoj Africi i još nekim regionima, koje je nazvao genocidom i istakao da "zahteva hitne mere i bolju saradnju između hrišćanskih crkava".

ISPOSTAVILO se, ipak, da je bilo govora o toj gorućoj temi između dve crkve, očigledno usaglašenih s glavnim povodom susreta, pošto je papa posle razgovora izjavio: "Bog nas je poslao na Kubu kako bismo prevladali ono što nas razdvaja." Kiril je Franji rekao da je, bez obzira na to što nisu prevladane sve podele između rimokatoličke i pravoslavne crkve, stanje ipak toliko poboljšano da je bilo moguće ostvariti ovaj susret. A u zajedničkoj deklaraciji našao se, pored ostalog, i ovaj stav: "Pozivamo naše crkve u Ukrajini da rade kako bi se došlo do društvenog sklada i da spreče dalji razvoj sukoba."

NARAVNO, dugo se radilo na otklanjanju nesporazuma između Vatikana i Ruske pravoslavne crkve, u nastojanju da se dve hrišćanske crkve približe i da se ovakav susret omogući. Sam patrijarh Kiril je svedočio o tome u intervjuu "Večernjim novostima" 28. januara 2012, kada je na pitanje tvrdnju "U Austriji je 1997. trebalo da se održi susret ruskog patrijarha i pape", izbegao da potvrdi ili demantuje tu informaciju i u odgovoru nastavio da obrazlaže poboljšanje odnosa dveju crkava. Pri tome je pomenuo "sve aktuelniji problem hristijanofobije, progona hrišćana zbog vere", i dodao kako mu se "čini perspektivnom i važnom tesna saradnja pravoslavaca i katolika u oblasti zaštite prava svih hrišćana."

SADA je ta njegova ocena svima više nego jasna. Potvrdio ju je više puta i papa Franja, protestujući protiv zločina ID prema hrišćanima i njihovim svetinjama - rušenja svetih gradova i hramova na mestu gde je hrišćanstvo nastalo i održalo se na vetrometini sukoba za teritorije - i to pre svega zbog "crnog zlata". I najokoreliji protivnici približavanja rimokatoličanstva i (ne samo ruskog) pravoslavlja morali bi dati za pravo svojim liderima da je došlo vreme za zajednički otpor ugnjetavanju hrišćanstva.

O IZUZETNO teškom položaju hrišćana na Bliskom istoku sve se, naravno, znalo i u Vatikanu, pogotovu otkad je papa Jovan Pavle Drugi posetio taj region i otvorio nove stranice u odnosima Vatikana sa islamom i judaizmom. Njegov ugled u svetu još više se učvrstio sa novim papskim pristupom i približavanjem nehrišćanskim religijama, zbog čega je bio spreman da zažmuri na veoma teške progone hrišćana, zadovoljavajući se uopštenim konstatacijama o potrebi mira i suživota svih religija na Svetoj zemlji.

Ipak, u trenutku slavlja povodom otvaranja monumentalne džamije u Rimu 1995. godine, papa, bez čijeg blagoslova minaret ne bi zasijao nad rimskim nebom, dosta oštro je zahtevao "reciprocitet" druge strane - poštovanje prava hrišćanskih vernika u arapskim zemljama - naglašavajući da te slobode u nekim islamskim zemljama "nažalost, nema".

SMATRA se da Franjinom prethodniku, papi Benediktu Šesnaestom, i pored dobre želje i preduzetih koraka, nije uspelo da poboljša odnose s Ruskom pravoslavnom crkvom zbog toga što je Kongregaciju za jedinstvo hrišćana poverio kardinalu Kasperu, koji nije dovoljno ozbiljno shvatao probleme s Moskovskom patrijaršijom zbog prozelitizma i uplitanja Vatikana u međucrkvene i pastoralne probleme u Ukrajini i Rusiji. Tako su se odnosi između Rimokatoličke i Pravoslavne crkve i dalje svodili na kontakte Rima i Carigrada.

PAPA Franja se u odnosu na bliskoistočnu situaciju i tamošnje progone hrišćanstva našao u procepu između potrebe nastavka državničko-verske saradnje sa vlastima u tom regionu koju su uspostavili njegovi prethodnici i neophodnosti da kao verski lider milionskog zapadnog hrišćanstva ustane u zaštitu progonjenih, tamo kao i svuda u svetu. Od 2015. godine više se naprosto iz Vatikana nije moglo žmuriti na jedno oko dok se zatiru tragovi hrišćanstva na njegovom ishodištu.

Utoliko pre što je vatikanski čuvar svetih mesta, interesa i svojine Rimokatoličke crkve u Svetoj zemlji Pjerbatista Pikabala, kao svedok i hroničar, pre tri godine obelodanio činjenice o višedecenijskom pogromu nad hrišćanima u Vitlejemu i okolini - ubijanjima, maltretiranjima, otimanju zemlje... Te 2013. godine objavljeno je više studija koje su potvrdile da su hrišćani među vernicima koji se najviše proganjaju u svetu. Više se nije moglo ostati na uopštenim osudama, pa je papa Franja ukazao na odgovornost i tražio pomoć političkih autoriteta da se pogromi hrišćana zaustave.

VERSKA DIPLOMATIJA

SUSRET pape Franje i patrijarha moskovskog i cele Rusije Kirila u Havani održan je (da li slučajno ili "voljom proviđenja"?) 12. februara, kada se u pravoslavnom crkvenom kalendaru proslavljaju Sveta Tri jerarha i Sveti Ipolit Rimski - prvosveštenici verske diplomatije, na koje se njihovi današnji naslednici mogu ugledati.

Sveta Tri jerarha su, zapravo, prvojerarsi Crkve iz IV veka - Sveti Jovan Zlatousti (carigradski patrijarh), Sveti Grigorije Bogoslov (carigradski arhiepiskop) i Sveti Vasilije Veliki (episkop Kesarije, Mala Azija), a Sveti Ipolit je bio episkop Rima u III veku.