Evropa diše na dva plućna krila

PATRIJARH Kiril u svojim ocenama susreta nije bio sasvim eksplicitan u pogledu ekumenskog rezultata razgovora, dok je papa Franja konstatovao da je "učinjen još jedan korak prema prevladavanju šizme" i prevazilaženju "greha podele", uz dosta optimističko očekivanje da će "Havana postati glavni grad hrišćanskog ujedinjenja". Za takav optimizam papa ima osnovu u Deklaraciji, gde je izričito rečeno: "Svesni mnogobrojnih prepreka koje treba savladati, nadamo se da će naš susret doprineti ponovnom uspostavljanju tog Bogom zapoveđenog jedinstva za koje se molio Hristos."

Kroz izjave patrijarha Kirila i pape Franje po odlasku iz Havane ispoljili su se različiti prioriteti interesa i ciljeva dveju strana u pregovorima - ruskom patrijarhu je očigledno u prvom planu bio pozitivan odjek i mogući uticaj ovog susreta na teško poremećene odnose sa Zapadom, od kojih Rusija ima sve više štete. Sveta stolica je, međutim, jedva dočekala priliku da zajedno s pravoslavcima (pokuša da) zaustavi tendenciju rasta broja muslimana u Evropi (još 2008. godine Vatikan je, sa zabrinutošću, objavio da prvi put u istoriji monoteističkih religija u svetu ima više muslimana nego katolika), a pogotovu sada s velikim prilivom bliskoistočnih izbeglica. Naravno, dugoročni cilj je preduzimanje konkretnijih koraka ka približavanju (ujedinjavanju?) rimokatolika i pravoslavaca.

NEZAPAMĆENI preporod pravoslavne vere u današnjoj Rusiji i u zemljama Istočne Evrope, uz istovremeno sve izraženije osipanje katolika (ne samo vernika, već i monaha i časnih sestara), s tendencijom njihovog prelaska u islam, kao i neočekivano veliki rast broja muslimana u Evropi, uz eskalaciju islamskog terorizma na tlu Starog kontinenta - sve je to pojačalo potrebu da se najveća pravoslavna crkva pridobije za saradnju. Premda je od 1965. prekinut raskol između pravoslavnih crkava i Rimokatoličke crkve, pa su se posle toga sastajali pape i carigradski patrijarsi, ipak je nedostajao susret poglavara Rimokatoličke crkve i patrijarha Ruske pravoslavne crkve.

Najznačajniji faktor i "okidač" pri tome je svakako bilo stradanje hrišćana na Svetoj zemlji. U najtežoj situaciji koja je zadesila hrišćanstvo još od rimskih progona, kada je saradnja svih njegovih ogranaka postala conditio sine qua non, papa se nije obratio vaseljenskom patrijarhu s kojim, kao i drugi pontifeksi posle ukidanja anateme, ima dobre odnose i saradnju, već patrijarhu moskovskom i sve Rusije. To je razumljivo, s obzirom na to da je Ruska pravoslavna crkva ne samo najbrojnija (ima 165 miliona vernika), nego i najuticajnija među istočnim narodima, a uz to danas ima veliki ugled u zemlji i u - Kremlju.

DRUGI RIM - Carigradska patrijaršija, već pola veka je mesto susreta rimskih papa i vaseljenskog patrijarha - od Pavla Šestog 1967, Jovana Pavla Drugog 1979, Benedikta Šesnaestog, pa do aktuelnog pape Franje koji je četvrti pontifeks koji je posetio Tursku kako bi se susreo s vaseljenskim patrijarhom Vartolomejem. Ipak, Carigradska patrijaršija je, sa svojih jedva pet miliona vernika, više simbol nego snaga pravoslavnog hrišćanstva. Kako je to rekao ruski episkop Ilarion, "Carigrad nije pravoslavni Vatikan", a patrijarh Vartolomej I je prvi među jednakima u porodici pravoslavnih crkava, i to ne po vlasti nego "po časti".

Vatikanu je jasno da patrijarh carigradski nije lider pravoslavne crkve u svetu, ali je njegova ispružena ruka ka hrišćanskom izmirenju sa ujedinjenjem u perspektivi - spektakularnim povlačenjem anatema između Katoličke i Grčkopravoslavne crkve Carigradskog patrijarhata tokom Drugog vatikanskog koncila - bila i te kako značajna.

UPRAVO prilikom posete patrijarhu Vartolomeju I 2006. godine, papa Benedikt XVI izjavio je da podele među hrišćanima predstavljaju "skandal u svetu" i da bi hrišćani trebalo da "obnove svest Evrope o njenim hrišćanskim korenima, tradicijama i vrednostima, dajući im novu vitalnost".

Pokazalo se da za ostvarenje tog cilja i dobre odnose između rimokatoličke i pravoslavne crkve nije dovoljna ni višedecenijska komunikacija između Rima i Carigrada. Neformalni treći Rim - Moskva, uz sve uspone i padove Ruske pravoslavne crkve, danas je faktor bez kojeg se ne može postići jedinstvo hrišćana u pogledu najkrupnijih moralnih pitanja i pitanja njegovog opstanka.

Kada je papa Jovan Pavle Drugi, veliki hrišćanski strateg, lansirao doktrinu po kojoj "Evropa diše na dva plućna krila - krilo pravoslavlja i krilo zapadnog hrišćanstva" - kojoj je posvetio dobar deo svog pontifikata, nije ni slutio da će ta pluća biti ozbiljno ugrožena i pre no što oba krila profunkcionišu.

BENEDIKT XVI, Vojtilin šef Kongregacije za doktrinu vere i naslednik na tronu Svetog Petra, sigurno je bio njegov dragoceni saradnik u razrađivanju i primeni ove koncepcije. Sa dignitetom jednog od najvećih hrišćanskih teologa, nastavio je da utire naučni put za afirmaciju hrišćanstva, koje je u neprestanom uzmicanju pred gubljenjem vernika i nadiranjem islamskih i drugih religija u Evropu. U situaciji kad (ne samo) verski lideri naglašavaju kako je Evropa u krizi identiteta, Vatikan je sa papom Benediktom XVI uložio velike napore da se očuva njen hrišćanski identitet. Za uspeh tih nastojanja uvek je bilo važno da rimokatolici i pravoslavci ujedine napore, a sad je to postalo imperativ.

Perspektiva razvoja ljudske civilizacije, kao jedna od tri glavne teme razgovora u Havani, podrazumeva mnogo toga, ali svakako je zajednički prioritet - Evropa, danas i sutra. Verski poglavari su pozvali na "oprez pred integracijama koje ne uvažavaju religijski identitet". Potvrđujući otvorenost prema doprinosima drugih religija našoj civilizaciji, ali i uverenje da Evropa mora ostati verna svojim hrišćanskim korenima, pozvali su hrišćane u zapadnoj i istočnoj Evropi da se "ujedine u zajedničkom svedočenju Hrista i jevanđelja, kako bi Evropa očuvala svoju dušu, koju su oblikovale dve hiljade godina hrišćanske tradicije".

BROJ PRAVOSLAVNIH VERNIKA RASTE

U protekloj deceniji u SAD, kao i u Zapadnoj Evropi, opada broj hrišćana, najviše među mlađim Amerikancima, dok istovremeno raste broj pripadnika drugih religija, ali se povećava i broj nereligioznih, što je tendencija u zapadnom svetu. U zemljama nastalim nakon raspada SSSR-a, posle višedecenijske sekularizacije, broj vernika, posebno pravoslavnih, raste.