Evropa gubi svoje hrišćanske korene

KADA se nakon odlaska iz Havane susreo sa predsednikom Paragvaja Horasijem Kartezom u Asunsionu, patrijarh Kiril je smatrao da je potrebno da kaže kako su se on i poglavar Rimokatoličke crkve saglasili da je Evropa u opasnosti da izgubi svoje hrišćanske korene i založio se za vraćanje hrišćanskim vrednostima.

Sa ekonomskim napredovanjem, Evropa je svoje religijske korene stavljala u drugi plan. Još je Mahatma Gandi primetio kako je Evropa "samo po imenu hrišćanska, ona se u stvari klanja mamonu" (bogu zlata), u čemu je bilo dosta istine i zbog čega su pape prinuđene da se zalažu za reafirmaciju "socijalnog jevanđelja", jednako kao i duhovnih i kulturnih vrednosti.

I PRAVOSLAVNA i neke protestantske crkve su podržale eksplicitan zahtev Svete stolice da Evropa ima hrišćansku kulturnu matricu, podsećajući da je hrišćanstvo bilo moralna snaga koja je polako transformisala evropsko društvo. Okolnosti su poslednjih godina išle u prilog ovakvim stavovima i može se reći da su sve evropske hrišćanske zajednice u tome složne. Ne treba zaboraviti da su prve ideje o potrebi ujedinjenja (u početku samo zapadne) Evrope potekle od jednog pape - Pija 12. On je i blagoslovio Ugovor o Evropskoj ekonomskoj zajednici, koji je potpisan u Rimu 25. 3. 1957. godine.

EVROPSKA unija, kao moderna svetovna zajednica, nije se ni potrudila da zauzme stav prema hrišćanstvu i crkvi i da im da određeno mesto, primereno njihovoj istorijskoj ulozi. U ovo turbulentno vreme pokazalo se da crkva (može da) ima značajnu ulogu za Evropu danas. To se naročito odnosi na pravoslavlje, koje je u usponu i čija načela sasvim korespondiraju sa osnovnim svojstvima građanskog društva (pluralizam, autonomija, civilnost, solidarnost, supsidijarna organizacija društva, "opozicija" komunističkim diktaturama i podrška demokratskim procesima u zemljama bivšeg realsocijalizma....).

PRAVOSLAVNI teolozi, ipak, moraju stalno da dokazuju da je i njihova crkva deo Evrope, što su mnoge njihove zapadne kolege sklone da negiraju, ili barem prenebregavaju pravoslavlje kad je u pitanju hrišćanski identitet Evrope. Kao "pravoslavni svet" označavani su Balkan i Istočna Evropa. Za većinu zapadnjaka taj svet nije pripadao Evropi već Orijentu. Taj odnos se u postojećim okolnostima menja i sve više se afirmiše stav da "jedinstva Evrope ne može biti dok ne dođe do jedinstva Istočne i Zapadne crkve" (kardinal Valter Kasper).

SAVREMENA Ruska pravoslavna crkva, pod vođstvom patrijarha Kirila, mnogo je fleksibilnija u odnosima sa Rimokatoličkom crkvom. Tome je svakako doprineo njegov "šef dilomatije", mitropolit Ilarion, jedan od najuticajnijih ruskih teologa, za koga kažu da ima bolje odnose s Vatikanom nego s Carigradskom patrijaršijom. Kad se kao šef Odeljenja za spoljne crkvene veze Moskovske patrijaršije susreo sa papom Benediktom Šesnaestim 2009. godine, ispostavilo se da se veoma dobro razumeju u pogledu unapređenja dijaloga pravoslavaca i rimokatolika, a posebno oko potrebe očuvanja hrišćanskog identiteta Evrope.

SA STAVOM da u vreme kada se Evropa ujedinjuje Rusiji ne treba nova gvozdena zavesa, Ilarion je, kao predstavnik Ruske pravoslavne crkve pri evropskim institucijama u Briselu, nastojao da "pravoslavlje bude upisano u duhovno-kulturne prostore zapadne civilizacije" . Objasnio je tada da pravoslavna crkva mora da bude tu, na izvorištu događaja, gde se vode intenzivne diskusije o budućnosti Evrope.

ZA RAZLIKU od svog prethodnika, papa Franja na početku mandata nije mnogo govorio o Evropi i njenim hrišćanskim korenima, pogotovo ne u kontekstu "drugog plućnog krila". Pre samo godinu i po dana "proslavio se" izjavom uoči posete Carigradskoj patrijaršiji (krajem novembra 2014) o koju će se spoticati svi ekumenski koraci koji se najavljuju - da je pravoslavlje "bolesno" i da on ima lek za njegovo "ozdravljenje". Na to je Grčka pravoslavna crkva uzvratila da pravoslavna crkva nije i neće biti katolički "pacijent". Veliki odjek imala je i beseda pape Franje na Trgu Svetog Petra u Rimu, u prisustvu nekoliko hiljada vernika, u kojoj je podsetio na vatikanski postulat po kome "crkva Hristova postoji samo u Rimokatoličkoj crkvi, koja je naslednik Svetog Petra i episkopa u zajedništvu sa njim".

SKLON (verbalnim) obrtima i promenama stavova, papa Franja je samo pola godine kasnije, kad je došlo do pogroma hrišćanskih vernika i njihovih svetinja u Egiptu i na Bliskom istoku, sa tog istog trga pozvao vernike da ostave po strani podele u trenutku kada dolazi do proganjanja i ubijanja hrišćana u nekim delovima sveta. Uputio je apel da "krv današnjih mučenika" treba da ujedini hrišćane: "Ako nas neprijatelj ujedinjuje u smrti, zašto bi nas razjedinjavao u životu? Hrišćani treba da se ujedine bez obzira na različitost izražavanja, putem zajedničkih molitvih i kroz dobrotvorni rad" - rekao je papa. Događaji koji su usledili svakako su ubrzali sazrevanje sličnog stava i u (ruskoj) pravoslavnoj crkvi, što je trasiralo put ka Havani - mestu gde se Kremlj decenijama osećao kao kod kuće, a rimske pape od velikog putnika Jovana Pavla Drugog.

SUSRET pape i patrijarha Kirila pripreman je u odsustvu konzistentne (državne) politike prema ratnim zbivanjima na Bliskom istoku i njihovim širim posledicama. Papa je pred polazak u Havanu izjavio da ruski predsednik Putin "jedini pomaže hrišćanima na Bliskom istoku". "Važno je da se pridružimo naporima Rusije da bismo sačuvali hrišćanstvo u svim delovima sveta gde je ugroženo", rekao je papa Franja u intervju francuskom "Žurnal de dimanš". Sa druge strane, Putin je javno optužio Zapad za finansiranje Islamske države i na taj način i progon hrišćana, navodeći da se izvori finansiranja ekstremista ID nalaze u 40 država od kojih je nekoliko članica G 20.