Novi odnosi u podeljenim crkvama

KADA se 2012. godine počelo govoriti o mogućnosti susreta između dva verska poglavara, zvanična Rusija isticala je da to "ne sme biti protokolarni susret, već da valja potpisati neki važan dokument". Vatikan je to prihvatio i rezultat je brižljivo pripremljena i medijski najavljena deklaracija, koju su papa Franja i patrijarh Kiril potpisali tokom susreta u Havani. Dokument sadrži 30 tačaka u kojima se govori o ratnim žarištima, o stanju u Ukrajini, o zajedničkom delovanju za mir u svetu, o verskom jedinstvu, zaštiti hrišćana u Siriji, Iraku i Ukrajini, o zaštiti ljudskog života, brizi o porodici i tradicionalnom odnosu između žene i muškarca...

DEKLARACIJU su pripremale obe strane i detaljno usaglašavale do poslednjeg trenutka - noć uoči susreta. Tek tada je mitropolit Ilarion, šef odseka za spoljne odnose Ruske pravoslavne crkve, inače član patrijarhove delegacije, uoči polaska na Kubu, izjavio: "Sada se nadamo da će usklađena verzija dokumenta biti predstavljena na sastanku sa papom". Pri tom je napomenuo i da su "izmene teksta deklaracije ipak moguće", što je uobičajeno s obzirom na to da je javnost već bila upoznata sa njenim sadržajem pre susreta Franje i Kirila.

RAZGOVOR u Havani je pokazao da su i papa i patrijarh Kiril bili zadovoljni tekstom i sproveli ga u duhu Deklaracije. Komentatori su uglavnom prihvatili papinu izričitu ocenu da zajednička deklaracija nije politička, da se njome se ne žele stvarati neke političke opcije ili biti uz neke političke opcije. Pa ipak, veruje se da će biti političara koji će iz nje izvlačiti ono što odgovara njihovom programu, njihovoj viziji, bez obzira na to što su poglavari dveju hrišćanskih crkava objasnili njezin karakter kao pastoralni.

ZAGREBAČKI verski "Glas Koncila" koji je objavio Deklaraciju u celini, istakao je da njene glavne poruke, pored verskog, imaju i politički značaj, i to u afirmativnom smislu: "Zajednička izjava u 30 tačaka, obuhvativši glavne izazove savremenog hrišćanstva i gotovo sve bitne probleme savremenog sveta, ponudila je celokupnoj svetskoj službenoj i opštoj javnosti vrlo aktuelnu platformu stvarnoga suživota za usmeravanje budućih odnosa, pa se može reći da susret u Havani uz versku ima i iznimnu političku važnost."

SASVIM predvidljivo, Deklaracija iz Havane dala je dosta prostora međureligijskom dijalogu, neophodnom "u ova nemirna vremena", kao što je to bilo kroz ceo protekli milenijum hrišćanskog raskola. Posebno nakon Drugog vatikankog koncila, kada je došlo do povlačenja anatema između Rimokatoličke i Grčkopravoslavne crkve Carigradskog patrijarhata. Sledeći korak učinio je papa Jovan Pavle Drugi, pokretanjem teološkog dijaloga između katolicizma i pravoslavlja, 1980. godine, Time je načinio veliki korak ka ponovnom ujedinjenju, ali je stavio veliku prepreku zahtevom da papa zadrži ulogu vrhovnog poglavara za sve hrišćane. To je bila (i ostala) važna prepreka i bilo je kasno da se nešto više na tome postigne za veličanstveni jubilej hrišćanstva.

ODBIJANjE pravoslavnih crkava da prihvate primat rimokatoličkog pape dugo je bilo najveća prepreka približavanju "dva krila" hrišćana. Papa Benedikt 16. je svojevremeno rekao da je postignuto 99% saglasnosti o prevladavanju teoloških razlika i kako za ujedinjenje hrišćanske crkve "još treba ubediti ruski narod". Ipak, ni Jovan Pavle Drugi ni Benedikt 16. nisu uspeli da se sastanu s patrijarsima Ruske pravoslavne crkve. Bilo je predloga da se sastanu na neutralnom terenu, u Beču, na primer (hrvatski mediji su se pitali zašto ne i u Zagrebu), ali je Moskva bila naklonjenija nekom mestu izvan Evrope, gde je raskol i nastao i širio se jaz između dveju crkava.

PROTEKLO je dosta vremena i dosta inicijativa, izmenile su se verske vođe i situacija u svetu, dok papa Franja i patrijarh moskovski i sve Rusije Kiril nisu izabrali Kubu kao neutralan teren koji ne nosi teret podela. Tako je došlo do njihovog susreta u Havani, za koji se kaže da je sam po sebi veliki prilog ekumenizmu. Sada, kada se čini se da je načinjen krupan korak na tom putu i "sve što god nas deli" stavljeno "u stranu" - tek predstoje dugi i teški razgovori o svim fundamentalnim faktorima raskola i njihovom prevazilaženju. O oponentima da i ne govorimo.

SUSRETOM na Kubi, poglavar rimokatoličke internacionale i patrijarh moskovski i cele Rusije, kao neformalni vođa pravoslavnog sveta, izdigli su se iznad lokalnih uskogrudnih trvenja i politikantstva i postavili nove standarde u odnosima podeljenih crkava, kakve zahteva situacija u kojoj se hrišćanstvo suočilo sa pretnjom istrebljenja svojih korena.

IAKO su papa i patrijarh Kiril, u interesu širih problema hrišćanstva, "ostavili po strani" višedecenijske probleme u međusobnim odnosima Rimokatoličke i Ruske pravoslavne crkve, vrlo brzo se pokazalo, kako je to rekao i mitropolit Ilarion pre istorijskog susreta, da je spor oko Ukrajine "i dalje na dnevnom redu i da to ostaje nezaceljena rana koja i dalje kvari odnose između dve crkve".

SAGOVORNICI iz Havane se još nisu ni vratili u svoja sedišta, a na nekim pravoslavnim portalima pojavile su se ocene kako je susret patrijarha Kirila i pape Franje "izazvao zbunjenost ne samo u Ruskoj crkvi, nego i u drugim pravoslavnim sredinama". Ne dovodeći u pitanje dobre namere patrijarha Kirila, kritičari mu pre svega zameraju što je susret sa papom pripreman u tajnosti, i ne prihvataju objašnjenja da o sastanku na Kubi nije mogao da obavesti Sabor Ruske crkve, ni pastvu Moskovske patrijaršije, kako ne bi bio osujećen susret sa papom. Sam patrijarh Kiril se branio da je nemoguće javno pripremati jedan takav događaj, jer "ima suviše onih koji mu se protive".

OVO priznanje kao da daje za pravo onim analitičarima koji ocenjuju da sukob rečima među pravoslavnima u Rusiji poprima sve ozbiljnije oblike, izražavajući strah da bi moglo doći do raskola u Ruskoj pravoslavnoj crkvi.

NADA NA RASKRŠĆU PUTEVA

U drugoj tački deklaracije piše: "Naš bratski susret dogodio se na Kubi, na raskršću puteva između Severa i Juga, Zapada i Istoka. Sa ovog ostrva - simbola nada 'Novog sveta' i dramatičnih događaja istorije XX veka - upućujemo zajedničko obraćanje svim narodima Latinske Amerike i drugih kontinenata.

Radujemo se tome što se danas ovde dinamično razvija hrišćanska vera.