Promašaji Zapada u ratovima sa Arapima

ZAPADNI ratovi protiv terorizma uvek su predstavljali promašaj i katastrofu. Treba samo pogledati Avganistan 2001. i Irak 2003. Broj terorista na Bliskom istoku prosto je eksplodirao. U Bin Ladenovo vreme bilo je oko hiljadu međunarodnih terorista, a danas ih ima možda sto hiljada.

Ni sadašnja američka koalicija koja se bombardovanjima iz vazduha bori protiv Islamske države neće postići svoj navodni cilj da zada smrtonosni udarac terorizmu. Ona će, kao i uvek, pobiti više civila nego terorista. Već danas zbog ovih "mirovnih bombi", bačenih na Mosul, Faludžu, Havidžu, Al Alam, Sadiju ili Raku, gine bezbroj sunitskih civila. Bombarduju se čak i dečje bolnice. Slike su jezive. Arapski mediji o tome iscrpno izveštavaju, ali zapadni ne. Ta bombardovanja samo još više razjaruju sunitske teroriste Islamske države i neprestano im dovode nove borce. Svako dete koje neka zapadna bomba ubije donosi najmanje deset novih terorista.

ZAPAD ništa nije naučio iz unutrašnjih političkih katastrofa koje je izazvao svojim vojnim operacijama u Avganistanu, Iraku i Libiji. Ništa nije naučio ni iz istovremene eksplozije terorizma. Deca po pravilu samo jednom opeku prste na vrelom šporetu. Zapad, međutim, neprestano ponavlja svoju kontraproduktivnu strategiju bombardovanja. Ajnštajn je jednom navodno kazao da postoje dve beskrajne stvari: svemir i ljudska glupost. Za svemir još uvek nismo sasvim sigurni. Beskonačnost ljudske gluposti u međuvremenu se više ne može osporiti. Treba samo pomisliti na američki rat protiv terorizma.

U OSNOVI, samo Arapi mogu protiv arapskih terorista da se bore na takav način da odatle ne nastane novi terorizam. Islamska država će u Iraku biti pobeđena kad zavađeni irački suniti i šiiti zakopaju svoje ratne sekire i zajednički povedu borbu protiv ID. Nekad moćna sunitska manjina u Iraku bila je 2003, posle ulaska američke vojske, besno isključena iz političkog života. Naročito brutalnim progonima bili su izloženi svi koji su pripadali nekad vladajućoj partiji BAAS. Suniti, pa i baasisti, više puta su šiitima nudili pomirenje i mir, zauzvrat tražeći da ponovo budu ravnopravno uključeni u politički život. Lično sam bio prisutan prilikom dva ovakva razgovora.

NACIONALNO pomirenje u Iraku presudno bi oslabilo Islamsku državu. Kao prvo, irački suniti i šiiti ne bi se više borili međusobno, već bi zajedno poveli borbu protiv ID. Kao drugo, stanovništvo važnih sunitskih gradova, Mosula i Faludže, ne bi više prećutno tolerisalo ID. Ona više ne bi predstavljala manje zlo u poređenju sa šiitskom dominacijom u tom regionu. Islamska država bi postala faktor koji remeti mir i ugrožava ponovno uključivanje sunita u iračko društvo. ID Iraka, koja se u to vreme zvala IDI, 2007. je jednom već pretrpela neuspeh jer su joj sunitska plemena uskratila svoju podršku. Za veliki američki novac. Bila je to jedna od malobrojnih američkih dobrih ideja u tom inače bezidejnom ratu. Ako bi SAD odlučile da prema čitavom muslimanskom svetu postupe sa sličnom velikodušnošću kao prema Izraelu, uspeh u borbi protiv terorizma postao bi čak i trajan. Ali hoće li SAD to uopšte? Da ponovimo još jednom: Islamska država je ubilačka teroristička organizacija, za koju postoje objašnjenja, ali ne i opravdanje. Zapadna politika bi, međutim, da je iskrena, morala da prizna da su političari kao što su Buš mlađi, Čejni, Ramsfeld i Bler još gori teroristi, bar po broju žrtava. Gde god oni vojno intervenišu, u mukama ne umiru hiljade, već stotine hiljada civila. Bezbroj ljudi biva poniženo, mučeno i silovano. Metodi koje su SAD primenjivale u Gvantanamu, Abu Graibu ili Bagramu takođe su bile sadističke i srednjovekovne.

FILMSKI i fotografski snimci pogibija od bombi i raketa mogu se, međutim, videti samo retko. Trenutak pogibije neke majke i njene dece, zbog američke rakete ispaljene na njihovu kuću, zbog toga emocionalno ne dopire do nas. Mi ih ne vidimo, oni za nas gotovo uvek ostaju anonimni.

ISLAMSKA država je, nasuprot tome, svoja ubistva svesno i namerno lišila anonimnosti. Ona nam daje neophodno vreme da stvorimo unutrašnju vezu sa žrtvama. Da postanemo jedno s njima. Jednog dana vidimo kako naši prijatelji sede u beživotnoj pustinji u narandžastim kombinezonima. Kraj njih je neko čudovište bez lica koje maše nožem i priprema se da ljudima koji su nam prirasli za srce odseče glave. Ili da ih spali. Dok ih ubija, to čudovište s puno sadizma ubija i nešto u nama. I uvećava strah. I spremnost na rat.

ZAPADNA reakcija će, kao i uvek, biti "plemenita". Ili bar mnogi tako veruju. Zapad, naime, navodno brani vrednosti zapadne civilizacije. I tako mnogi s odobravanjem aplaudiraju kada u vestima na televiziji vide ispaljivanje prvih "moralno opravdanih raketa" Zapada. Njihov smrtonosni udar ne vide. Uglavnom ne vide ni žrtve. Niti vide da li su pogođeni nevini ili krivi.

SVESNO i namerno, Islamsla država koristi gnusne načine ubijanja, koji se ne nalaze na spisku načina ubijanja prihvaćenih na Zapadu. Veliki deo zapadne javnosti pogibiju civila od zapadnih bombi, raketa, artiljerijskog i drugog oružja prima na znanje uz sleganje ramenima. Baš kao i pogubljenja otrovom ili strujom koja je naredio sud. Te vrste ubijanja su delimično društveno prihvaćene. Dugi nož kojim ID ubija ne nalazi se na tom spisku. Baš kao ni vatra kojom je ID s nenadmašnom brutalnošću pogubila jednog neprijateljskog pilota. Nikoga ne zanima činjenica da bezbroj žrtava naših vazduhoplovnih napada i bombardovanja takođe sporo gori i umire u mukama. Bombardovanje je, naime, legitimno, a povremena smrt u plamenu predstavlja neizbežnu "kolateralnu štetu" dopuštene vojne operacije.

PREĆUTKUJE se i da je sirijska pobunjenička grupa FSA, koju finansira Zapad, takođe odsecala glave i prerezala bezbroj grla. Tamo gde je uprkos svemu poznata, ova činjenica ne privlači gotovo nikakvu pažnju. Slično kao i mač saudijskog dželata. Većina medija se, nažalost, ne suprotstavlja ovoj manipulaciji činjenicama.

ID se neće žaliti na to. Ona i hoće da njena bezgranična brutalnost postane poznata u celom svetu, da bi širila strah i trepet među svojim neprijateljima. Najpre tamo gde je znatno slabija kad je reč o oružanoj tehnici. Ona, pre svega, hoće da isprovocira SAD. Hoće da unutrašnjepolitičke diskusije u ovoj zemlji pregreje do te mere da američko rukovodstvo navede na slanje kopnenih snaga.