Kurdi nikad bliži svojim ciljevima

KREĆEMO na put za Gver. Na front. Na poljima pored seoskog puta vidimo zemljane nasipe, primitivna odbrambena uporišta u borbi protiv Islamske države. Na jednom od brojnih kurdskih vojnih kontrolnih punktova savetuju nam da ne idemo dalje. ID je još uvek u blizini. Ima mnogo snajperista, naročito desno od druma. Pešmerge (kurdske militantne snage, “dobrovoljci”) osvojile su Gver tek pre nekoliko dana, nakon žestokog američkog bombardovanja. ID se nalazi samo jedno selo dalje. Strateška situacija se nije istinski promenila.

Na sledećem kontrolnom punktu ponovo nas upozoravaju na ID. Ali na drumu još uvek vidim putnička i teretna vozila, pa zato molim našeg vozača da nastavi. A onda, iznenada, na drumu više nema gotovo nikoga. Tek vrlo retko naiđe poneki kamion. Vozač postaje zabrinut i očajnički postavlja sva moguća pitanja vojniku koga zatičemo kraj puta. “Smemo li stvarno dalje? Nije li previše opasno? Zašto više ne vidim automobile? Zašto su sela kao izumrla? Gde su ti snajperisti?”

ODLUČUJEM da se ponašam strogo u skladu s uputstvima vojnika na kontrolnim punktovima. Na naše iznenađenje, oni nam kažu: “Prođite.” Ali posle izvesnog vremena na drumu više nema ni jednog jedinog vozila. Nadaleko i naširoko nema nikoga osim nas. Tu već i ja počinjem da se osećam neprijatno. Jesmo li već izašli iz Gvera i prešli liniju fronta? Put zjapi prazan.

Desno od nas, na udaljenosti od najviše kilometar ili dva, trebalo bi da se nalazi novi logor ID. Sigurno su nas videli. Možda nas smatraju trgovcima. Nadajmo se! Naš vozač ponovo kaže da tu još nikad nije bio i da se plaši. Da ne želi da napravi nikakvu grešku. Frederik pokušava da mu odvrati pažnju zbijajući male šale. Tu negde mora biti još jedan kontrolni punkt pešmerga. U suprotnom nas na poslednjem kontrolnom punktu ne bi propustili. Na ratnim područjima, međutim, čovek ne sme da se osloni na logiku. Kad će naredni kontrolni punkt? Kad će već jednom, dođavola?

BOGU hvala, na oko stotinu metara ispred nas najednom se pojavljuju dvojica pešmerga. Vozimo ka njima. Guraju nam pod nos svoje “kalašnjikove“. Izlazim iz kola da bih smanjio napetost i pokazao da nismo naoružani. Pešmerge su nešto ljubaznije i kažu nam da su ID odatle proterali pre nekoliko dana. ID se sada nalazi s druge strana reke Zab. Nekoliko kilometara odavde.

Velikom brzinom stiže automobil prepun pešmerga. Za upravljačem je upadljivo “kul” mladi borac, s maramom na glavi i zlatnim naočarima za sunce. Ljubazno kažem da bismo rado pogledali njihovu bazu. I prosto ulazim u automobil. To uvek uspeva. Uspelo je i ovde. U vozilu je tesno i neudobno. Sedim na nečijoj pušci i pokušavam bar malo da se pomerim. Krećemo uz škripu guma. Naš vozač iz Erbila i Frederik idu za nama u taksiju.

PENjEMO se na brdo i izlazimo iz vozila. Odatle imamo dobar pogled na selo, most, reku i susedno selo. Ono u kom je položaj zauzela ID. Ubrzo se oko nas okuplja čitava borbena četa. Kad smo se predstavili, raduju se. Oduševljeno se rukuju s nama. Civilizovani momci. Dobro uhranjeni i vrlo negovani. Imaju li ovi simpatični mladići ikakve šanse protiv spartanske Islamske države?

Neki od pešmerga zaležu iza zida od cigala sa svojim “kalašnjikovima“ i fotogenično okreću oružje ka položajima Islamske države. Ratoborno gledaju u pravcu neprijatelja. Strpljivo čekaju da ih Frederik fotografiše. Pričam im o svom prijatelju Hiseinu, Kurdu s kojim svake subote u Minhenu igram fudbal. Pitam ih zašto sto hiljada ponosnih, u celom svetu čuvenih pešmergi traži pomoć od Amerikanaca i Evropljana i neće samostalno da vodi borbu protiv ID. Pa oni su legendarni gerilski borci! Odgovaraju mi zbunjenim osmesima. “A šta da radimo? Imamo samo ove ,kalašnjikove, i sitno naoružanje! ID ima najmodernije oružje. I prokleto je jaka.”

KAO da se izvinjavaju, dodaju: “Još uvek nismo dobili čak ni naređenje da proteramo ID. Ako bi nam naš predsednik naredio da ID proteramo iz Mosula, ne bismo oklevali ni sekunde, već bismo ponosno i bez straha pošli u borbu. I pobedili!” Ali i legendarne pešmerge se ipak boje ID. Kao i čitava iračka vojska. Strategija ID, koja se sastoji u tome da se brutalnim srednjovekovnim pogubljenjima raširi strah i trepet, zaista deluje.

Zapovednik pešmergi pokazuje nam selo preko reke u kom se ušančila Islamska država. Trenutno miruje. Navodno zato da ne bi izazvala nove vazdušne napade Amerikanaca. Precizne vazdušne napade koji štede civile teško je, međutim, izvesti ako neprijatelj boravi usred seoskog stanovništva. Kažu nam da će to u budućnosti biti glavni problem američkih bombardovanja iz vazduha. Pre svega u velikim gradovima kao što je Mosul.

Posle jednog sata se opraštamo. Na drugoj strani reke vije se crna zastava ID.

PO POVRATKU u Erbil, sastajem se s vodećim ličnostima iz okruženja predsednika autonomnog regiona Kurdistana. Ponosno me obaveštavaju da su Kurdi zaplenili trećinu, delom i najmodernije ratne opreme koju je iračka armija ostavila za sobom bežeći od Islamske države. Oružja koje je navodno vredno četiri milijarde američkih dolara. Pitam ne bi li i njihova prosperitetna zemlja sebi mogla da kupi još oružja na međunarodnom crnom tržištu. Smeškaju se, kao da ih to zabavlja. Naravno da bi mogla. “Ali zašto da kupujemo oružje kad nam ga Evropljani šalju? Možda vam zvuči čudno, ali ID je za nas poklon s neba. Mi, Kurdi, još nikad nismo bili bliži svojim političkim ciljevima nego danas.” Može li se Kurdima zameriti što koriste situaciju?

PRETNjE SMRĆU SE UMNOŽAVAJU

- Gadljivo mrštenje nekih medija i nemačke više klase nikad mi nije smetalo. Kao ni pretnje smrću koje se umnožavaju - piše Jirgen Todenhefer. - Jednog dana sam na ulazu u svoju kancelariju našao profesionalno vezano uže za vešanje, sa otvorenom omčom, okačeno o dovratak. Neka pristalica sirijskih pobunjenika na “Fejsbuku” je napisala: “Jirgen Hodenketer (igra reči s prezimenom, a znači “pseće mudo”) je plaćenik Mosada!!! Smrt Heferu!!! “Jedan vojnik je napisao: “Kakav šupak. Pukovnik Klajn je zbrisao preko sto šupaka i spasao nemačke vojnike. Nadam se da će Todenhefer odleteti u vazduh u nekom napadu bombaša samoubice!!!” Pored izraelske nacionalne zastave napisano je: “Bože uzmi Todenhefera. Što pre.” Jedan radikalni musliman besni: “Ti, svinjo, uživaš puno poverenje u našim zemljama, a prodaješ nas Amerima... Nećeš umreti normalnom smrću.” Drugi pak kaže: “Ne treba da živiš!” A sledeći: “Skinućemo ti glavu, gospodine Glupenheferu!!!” I uvređeni radikalni levičar preti: “Izbošću te nožem, svinjo pogana.”

Znam jedino da ne smem da se upravljam po tim ljudima. Da je moj poriv da dođem do istine suviše veliki da bi mi to dopustio. I da je važniji od toga.