Iz celog sveta pod crnom zastavom

PRVI DAN (Subota, 6. decembar 2014)

Jutro je, 8.55. Budilnik zvoni. Gledam u papir kraj kreveta i pozivam taj broj sa svog mobilnog telefona. Zvoni jednom, dvaput, neko se javlja: “Jeste li dobro spavali, gospodine Todenheferu?”

Kažem da jesam i raspitujem se o terminu polaska. “Pozvaću vas za pet minuta. Onda ću vam dati tačna uputstva”, kaže glas s druge strane veze.

Nekoliko minuta kasnije telefon ponovo zvoni. Saopštavaju mi da kroz dva sata treba da uđemo u taksi i pozovemo jedan telefonski broj. Tada osobi koju sam pozvao treba da kažem lozinku (“Ali”) i da telefon dam vozaču. Saopštiće mu kuda tačno da vozi. Tamo će doći po nas. Naš čovek za kontakt mi sve to priča s krajnjom učtivošću i vrlo ljubaznim tonom. Nekako neočekivano. Ali ne mogu ni oni da svi jure naokolo urlajući, kao da su iz nekog minulog doba.

OBAVEŠTAVAM Frederika i Malkolma da tokom narednog sata krećemo. Konačno. Kratko doručkujemo, pakujemo stvari, planiramo. Ulazimo u prvi taksi koji naiđe. S mobilnog telefona zovem broj koji su mi dali. Nema odgovora. Zovem još jednom. Ponovo se niko ne javlja. Još jednom. “Da? Halo?” Neko se javlja na turskom. Prekrivam usta rukom i više puta tiho, ali jasno izgovaram lozinku: “Ali!” Zatim kažem na engleskom: “Sada ću telefon dodati vozaču” - i guram telefon vozaču u ruke. Ovaj dva-tri puta klima glavom, vraća mi telefon i vozi. Deset je sati i četrdeset četiri minuta. Vozimo se oko pet minuta. Stajemo u jednoj sporednoj ulici, kraj neke male džamije.

MALO kasnije pojavljuje se beli minibus. U njemu sede tri momka. Izgledaju kao da su iz Istočne Evrope. Dakle, prokrijumčariće nas preko granice s novim borcima. Zapodevamo razgovor s momcima. Hoće da znaju odakle smo. Jedan od njih je iz Azerbejdžana, ostali iz Turkmenistana. Imaju dvadeset dve, dvadeset četiri i dvadeset osam godina, i na prvi pogled ne deluju baš najbistrije. Jedan stalno govori poruke u svoj mobilni telefon i sluša one koje preko njega dobija. U jednom trenutku ovoj trojici postaje čudno što Malkolm stalno nešto zapisuje u svoj notes. Postaju nervozni.

Malkolm pokušava da im objasni da piše dnevnik. Niko mu baš ne veruje. Ona trojica počinju grozničavo da telefoniraju. Raspoloženje u vozilu je iznenada izrazito razdražljivo. Gotovo agresivno.

Zovem broj našeg čoveka za kontakt i molim ga da razjasni stvar. Posle toga telefon pružam jednom od momaka. Za manje od minuta raspoloženje u minibusu se potpuno menja. Sve je u redu, svi nam se smeše. Sva trojica dižu palčeve.

NAKON deset minuta vožnje stajemo. Još jedan mladić i visoka, plavooka mlada žena svetlog tena ulaze u kola. Ona je Nemica. Nosi crni ogrtač, abaju. Ručni zglobovi su joj malo natečeni. Vozimo se još nekoliko stotina metara i ponovo stajemo. Ispred nas su parkirana dva stara taksija. Kraj njih stoje još jedan momak i dva starija gospodina i čekaju.

Nekoliko minuta kasnije ponovo stajemo na nekoj neuglednoj raskrsnici. Vozač nam nervozno kaže da je drugo vozilo zaustavila policija. Naglo kreće i pritom ne razgovara s nama. Frederik prisebno zove telefonom našeg čoveka za kontakt. On razjašnjava problem. Naš vozač je hteo da nas odveze do zvanične granice. Sada je, međutim, shvatio da se radi o krijumčarskom prelazu. O takozvanoj zelenoj granici.

U PRAVCU Kilisa gotovo uopšte nema saobraćaja. Posle nekoliko minuta vožnje auto-putem, sasvim iznenada prelazimo na seoske puteve prepune rupa. Naša dva taksija jure ka granici! Morate da zamislite kako to izgleda iz vazduha! Upadljivo da upadljivije ne može biti. Na brežuljku pred nama vije se turska zastava... Da li je to već granica?!

Iznenada skrećemo desno i vozimo se do nekog seoskog imanja. Svi vrlo brzo moraju da pređu u drugo vozilo. U pitanju je kombi bez sedišta, tako da ležimo na podu ili čučimo tokom vožnje po vrlo neravnom terenu. Više se ne vozimo seoskim putevima, već direktno kroz polja. Vozilo toliko poskakuje da smo svi popadali jedni preko drugih. Žena nas sve češće gleda. Da je možda ne poznajem odnekud? Kaže da joj je moje lice poznato. Ljubazno odgovaram da nemam pojma odakle.

JEDAN od muškaraca koji sede napred okreće se. Na lošem engleskom nam objašnjava da na njegovu komandu svi treba da potrčimo, sa svim prtljagom. Ubrzo zatim kombi se zaustavlja. Vrata se otvaraju. Svi izleću napolje i trče.

Stotinu metara ispred nas, kraj ograde na granici, stoji neki čovek. Uzbuđeno podiže bodljikavu žicu, kako bi svi mogli da prođu. Nastavljamo da trčimo najbrže što možemo. Ali teško je trčati kroz polja s prtljagom. Frederik nosi moj kofer, a ja vučem svoj ranac i ranac one Nemice. Nekoliko stotina metara dalje pet automobila stoji skriveno iza drveća. Tu nas dočekuju petorica maskiranih ljudi.

Zabrađena žena je iz Berlina. Procenjujem da je u srednjim tridesetim godinama. Priča da je prešla u islam i putovala u Meku. Nakon toga dospela je na metu službi bezbednosti. Na kraju su joj oduzeli šestogodišnje dete. Kaže da posle Meke nije imala više nikakvu šansu. Sada sve nade polaže u Islamsku državu. U Nemačku ne namerava da se vraća.

Osećam se pomalo bespomoćno dok joj govorim da to ipak znači da će zauvek izgubiti svoje dete. “Već sam sve izgubila”, odgovara mi. “Ne mogu da izgubim više ništa.”

Naš razgovor se prekida. Iz nekog razloga Malkolm, Fredi i ja treba odmah da se sklonimo na sigurno. Penjemo se u beli kamion s prikolicom. Napred sede dva naoružana čoveka ID. Vozač ima dugu, crnu bradu. Preko ramena nosi “kalašnjikov” i pušku. Trpamo svoj prtljag u prikolicu i ulazimo. Kamion brzo kreće. Vozimo se kroz gole predele s oskudnim rastinjem. Povremeno prolazimo kroz sela. Razgovaramo s dvojicom ljudi ID. Kao i obično, led probija priča o fudbalu. Nabrajamo sve fudbalere muslimane koje znamo.

Pred nekom starom kućom izlazimo iz kola. Vode nas kroz prostoriju u kojoj se ljudi mole. U sobi iza nje treba da sačekamo. Miriše na dizel. Tamnozelena tabla na zidu navodi nas na zaključak da je tu ranije verovatno bila škola. Na polici leže male ručne bombe. Iza pisaćeg stola više “kalašnjikova”. Na pisaćem stolu komande za “plejstejšn”.

Prema nama su veoma ljubazni. Jedan od naših sagovornika je Marokanac. S njim razgovaramo na francuskom. Onaj ljubazni borac ID priča nam da u Islamskoj državi sada ima preko pedeset hiljada stranih boraca. Kaže da ne zna tačan broj, ali da je sigurno više od pedeset hiljada. Iz celog sveta. Njegov posao je da registruje novopridošle borce.