Intervencija nemačkog ambasadora

LNM HOLDING, drugi zainteresovani kupac smederevske Železare uputio je 10. marta 2003. godine pismo stečajnom upravniku u kome su naveli da su druga po veličini u svetu kompanija proizvođača čelika sa godišnjim prihodom od više od 10 milijardi dolara. Detaljno su naveli sve nezakonite detalje ugovora o poslovno-tehničkoj saradnji i favorizovanju Amerikanaca u privatizaciji "Sartida"! Osim stečajnom upravniku pismo šalju i kabinetu premijera Srbije. Kabinet ga odmah prosleđuuje ministru Vlahoviću...

Dan kasnije, 11. marta 2003. poverioci (konzorcijum austrijskih i nemačkih banaka) upućuju novo pismo Trgovinskom sudu i stečajnom upravniku i upozoravaju da još nisu dobili listu prihvaćenih i odbačenih zahteva za priznavanje duga. Ugovor o poslovno-tehničkoj saradnji je potpisan bez saglasnosti poverilaca. Nude dokaze kako je trećoj strani onemogućen i fizički pristup u "Sartid" i time je onemogućena fer konkurencija u privatizaciji. Upozoravaju da su stečajno veće i stečajni upravnik morali da razmotre i ponudu treće strane, kako bi se obezbedila fer konkurencija. A, naravno, to se nije desilo!

KONZORCIJUM tužbom traži poništenje Ugovora o poslovno-tehničkoj saradnji. Traži privremenu meru zabrane otuđenja imovine "Sartida", njenim raspolaganjem kao i prodaju "Sartida" kao pravnog lica. O svim ovim detaljima obaveštavaju ministra Gorana Pitića. Sve se ovo dešava u vreme mučkog ubistva premijera Zorana Đinđića. Srbija je u šoku. U tragičnoj atmosferi koja je zahvatila sve članove vlade nalaze se i akteri operacije "Sartid". Nisu znali šta da rade? Nije bilo Đinđića, nisu mogli da se oslanjaju na njegove savete.

Nemački ambasador interveniše nimalo prijatnim tonom. Akteri su svesni težine problema, ali kako da iz svega toga izađu sa što manje posledica. Znaju da konsekvence izigranih poverilaca mogu da budu strašne i po njih i po Srbiju. Ali, započeti posao koji su obećali Amerikancima morali su da odrade.

Iako je 27. marta imenovan Odbor poverilaca, stečajni upravnik je morao da završi svoj sumnjivi posao do kraja: samo dan kasnije daje stečajnom veću predlog da se pravno lice proda neposrednom pogodbom "USS Košice" za cenu od 21,3 miliona dolara, bez zvaničnog mišljenja odbora poverilaca i bez oglašavanja u medijima.

SUD donosi odluku o prodaji pravnog lica i ovlašćuje stečajnog upravnika da zaključi ugovor. Tačno 31. marta ugovor je potpisan o prodaji "Sartida" i šest zavisnih preduzeća. Za tačno onoliko za koliko je baš te godine Zvezda prodala Drulića Špancima! Akterima najsramnije privatizacije u Srbiji nije falila ni dlaka sa glave.

- Uradili smo što smo mogli i zvanični izveštaj o "Sartidu" predali smo tužilaštvu i UBOPOK-u - izjavljivala je, sada već legendarna predsednica Saveta za borbu protiv korupcije, Verica Barać. Novinarima je više puta za života Verica Barać apostrofirala nekoliko slučajeva koji su bili klasični primeri sistemskih korupcija na svim nivoima u državi.

- "Sartid" je najbolji dokaz sistemske korupcije. Pa, molim vas, sve sudije koje su postupale u slučaju "Sartida" su kasnije napredovale? Da li je to baš slučajno? Nismo mogli ništa više da uradimo, osim da sve lepo napišemo i pošaljemo, pa je time slučaj privremeno za nas završen. Na potezu su drugi organi da urade svoj posao. Isto je i u slučaju Nacionalne štedionice, pa onda "šećerna afera" koja je tako brzo ostavljena po strani, kao da se ništa nije desilo. Mnogo je stvari koje treba da odradi prvo nezavisno sudstvo, ali se bojim da ono i dalje nije nezavisno i da je debelo podređeno izvršnoj vlasti - govorila je predsednica Saveta za borbu protiv korupcije.

VERICA Barać se ovim pitanjima bavila pre deset i više godina i nije dočekala da se ijedan od ovih slučajeva sudski reši. Njena sizifovska borba za makar smanjenje sistemske korupcije nije urodilo plodom, jer su isti slučajevi i danas aktuelni, čak možda više nego u njeno vreme. Doživljavala je u svom radu razno razne neprijatnosti, možda najviše iz vlade, iste one koja je Savet i osnovala. Nije se mirila samo sa deklarativnim borbama protiv korupcije i zbog toga nije nailazila na podršku i saradnju ministara i njihovih službenika. Pre je bila trn u oku mnogih. Više su se bavili pokušajima njene diskreditacije, nego što su iskreno pomagali u raskrinkavanju afera u kojima su zdušno pomagali srpskim tajkunima. Moć koju su pojedinci imali u Srbiji, prevazilazila je sve političke opcije.

POSLE više od deset godina, da je u pitanju možda i najsramnija privatizacija u Srbiji, potvrdio je i jedan bivših ministara pravde u vladi Vojislava Koštunice. On je potvrdio da je u pitanju školski primer korupcije "od vrha pa naniže" koji je, sticajem raznoraznih okolnosti, ostao neistražen i nerasvetljen, bar što se tiče vlade u kojoj je on bio. A, na pitanje zbog čega se njihova vlada nije uhvatila ukoštac sa ovom sumnjivom privatizacijom i zbog čega akteri ove afere nisu privedeni pravdi, pa makar oni bili ministri u prethodnoj vladi, nemušto i kratko je odgovorio:

- Koštunica je legalista i nije hteo ništa da radi "preko kolena"?! Govorio je, "da to ne bi bilo demokratski"!?

I AKTERI ove afere ostali su nekažnjeni sve do današnjih dana. Ipak, bivši ministar, u jednom neformalnom razgovoru, ipak je otkrio da "Sartid" nije prodat za onoliko koliko je zvanično rečeno, nego za duplo veću sumu:

- Nigde nismo mogli da pronađemo originalni ugovor!? Ljudi moji, nije ga bilo u Vladi u administraciji, pa se i na taj način rodila ozbiljna sumnja. Prepričavalo se kako je tekla skandalozna sednica vlade na kojoj je potvrđena prodaja "Sartida", na koju je, po običaju, kasnio ministar finansija Boža Đelić, pa je onako, sedajući za sto, zapitao prisutne kolege ministre, oko prodaje "Sartida" spominjući neku sasvim drugu cifru, od one koja je prezentovana na vladi?! Brzo je ućutkan...

Teško je poverovati da će iko od ovih aktera bilo šta reći u prilog ove priče. Više je nego očigledno da su istražni organi odavno morali da preseku Gordijev čvor mućki u privatizaciji "Sartida" kao i brojnih drugih srpskih firmi... A zašto nije, možda odgovor potražimo u narodnoj poslovici - "Vrana vrani oči ne vadi"...

PREMIJEROVO PISMO KONZORCIJUMU BANAKA

PREMIJER Đinđić uputio je pismo 15. maja 2001. Konzorcijumu banaka u kome se priznaje dug od 90 miliona dolara i obavezuje se da neće biti preduzimane radnje koje bi ugrozile obaveze "Sartida". Priznaje se raniji dogovor o prioritetnoj isplati obaveza prema Konzorcijumu. Neograničeno vremensko trajanje obaveze, sve dok se ne vrati dug. Republičke investicije neće se smatrati dodatnim obavezama preduzeća. Prihvata se mesna nadležnost arbitražnog suda austrijske privredne komore (jezik engleski).