Zabranjen prenos prvog koncerta

U Beogradu je 1924. godina proticala u euforiji iščekivanja. Mnogo se govorilo i pisalo o radiju. To "nešto novo", iako se tek nejasno slutilo, iščekivano je sa preteranim nadanjima u neku vrstu duhovnog preporoda, ali i sa dosta, Beograđanima svojstvene, duhovitosti prema novotariji koja se već dve godine (od 1922) pojavljuje a nikako da se pojavi. Tako list "Politika" (24. marta 1924) piše:

"Nije možda daleko dan kada će svaka druga ili treća kuća u Beogradu imati svoj radio-telefon. Jedna kompanija dobila je već, kao što je poznato, koncesiju za podizanje velike radio-stanice i instalisanje prijemnih aparata po kućama u Beogradu i zemlji. Aparati će biti jeftini, a isto tako i godišnja pretplata, za koju ćete moći da u svojoj sobi slušate celog dana i cele noći, kad god hoćete, novosti od nas i sa strane, recitovanje, priče, operu našu i stranu, koncerte u Parizu, Moskvi, Londonu, debatu u Narodnoj skupštini, političke govore, predavanja i najnovije šaljive kuplete. Navijete samo aparat, a trubas (misli se na produženi rezonator zvučnika u obliku trube usmerene ka slušaocu, nap. M.J.) već trešti: Lažeš životinjo! Lažeš svinjo! Ko laže!? Bitango! Lopužo! Magarče! Nitkove! Glavu ću ti razbiti! Prosuću ti creva!... I odmah znate da je to sednica Parlamenta.

Kritičari sporosti, odugovlačenja, i peripetija oko pojavljivanja novog medija, nestrpljivi da što pre uhvate nešto od "vibracija po beskrajnoj vasioni", napadali su sve i svakog. Pri tome im je uzor "napredni i razvijeni Zapad", gde je već uspostavljena kultura slušanja "glasa odozgo".

Rastuće nestrpljenje koje prati iščekivanje radio-stanice u Beogradu beleži list "Politika" 31. avgusta 1924. godine. Od kolikog su značaja i interesa bila pitanja koja se tiču radija pokazuje odluka urednika da toj temi posveti cele dve strane, i to prvu i drugu.

Raskošni foaje upravo podignute palate Hrvatske štedionice, u Knez Mihailovoj br. 42, adaptiran je više od mesec dana, kako bi bio prilagođen tehničkim i akustičkim potrebama programa. Konačno, u njemu se 30. avgusta obreo i zadivljeni novinar:

"Kad stupate u ovu neobičnu salu, koja predstavlja svet, vas obuzimaju čudnovati osećaji. Izgleda vam da ste ništavni naspram ovog nevidljivog kolosa, koji vam predstavlja ovaj mali zatvoreni prostor. U prvi mah osećate da se nalazite u jednom centru u kojem se usredsređuju svi snopovi radioelektriciteta i zvukova, koji neprestano vibriraju po beskrajnoj vasioni...

I taj koncert iz Knez Mihailove ulice br. 42, čuće i u najudaljenijim mestima u celoj našoj Kraljevini, gde god bude primajućih radio-amaterskih stanica.

"Sa toga mesta slušaće se kominikei i novinarske vesti, berzanski izveštaji, vesti za propagande, javna predavanja."

Odluka o puštanju prve radio-stanice u Srbiji doneta je odobrenjem ministra 19. septembra 1924. ali...! Zavraga, ali pokušalo se i trinaest dana ranije, 6. septembra 1924, da bi sutradan (7. septembra) "Politika" izvestila:

"Elegantni mecanin beogradske Telegrafske kompanije bez žica, Knez Mihailova 42, ličio je juče pre podne na hodnike između glumačkih garderoba i pozornice Narodnog pozorišta na dan neke značajne premijere... U hodniku, pred jednim istim vratima, našli su se g-đa Rogovska, uvek kraljevski veličanstvena i sa čudnim osmehom, g. Bogić, osvajač srca kako na pozornici tako i na zemlji, g. Tomić, zbog koga i g. Bogić ima često razloga da bude ljubomoran, g. Brezovšek, naš odličan dirigent, pa i sam g. Hristić, novi direktor beogradske opere.

"Tako, juče u jedanaest časova čekalo se u ovoj dvorani za bežične koncerte, da g. Brezovšek spusti ruke na dirke klavira, a g-đa Rogovska zapeva. I, baš kad je trebala da počne prva tačka, naišao je u salu za koncerte g. Sava Janković, viši činovnik Ministarstva Pošta i Telegrafa, koji je pri ovoj privatnoj Kompaniji telegrafije bez žica određen kao inspektor od strane države i, na opšte iznenađenje, zabranio koncert. Država smatra da ugovorom koji je ona sklopila sa kompanijom nije dopušteno kompaniji da priređuje koncerte. Izgleda da Ministarstvo Pošta želi da priređuje koncerte u svojoj sopstvenoj režiji". n

- Kako to - začudio se g. Tomić - ne peva valjda G. Pera Marković, Ministar pošta i telegrafa, bolje nego ja!

Ni bunjenja ni jadikovanja nisu pomogla, i koncert je otkazan."

POTRAGA ZA "MALIM LjUDIMA"

U petom broju časopis "Telegraf i telefon" u članku "Radiofonija i zakonodavstvo", o prednostima i potrebama radio-telefonije, pisac Lj. Terzić nije odoleo a da ne odslika "zastrašujući stupanj zaostalosti naših intelektualaca, naravno, u odnosu na zapadne:

"Kod nas inteligencija još ne može da pojmi, razume i shvati šta je radiofonija. Tako prilikom slušanja jednog radiofonijskog koncerta u Beogradu, jedan fakultetski obrazovan čovek, ugledna ličnost, inače ne suviše u godinama, i pored svih objašnjenja, nije verovao u celu pojavu. A da bi se uverio da nije kakva varancija, zavirivao je čak i pod sto na kome je stajao ot-parler (ondašnji naziv za zvučnik)."