Grandomanija u životu i u smrti

DOK je, početkom 1980, u ljubljanskom kliničkom centru umirao Tito, Ćosić je intenzivno unosio u dnevnik svoja raspoloženja i opaske. Kad je Titu, 20. januara, amputirana leva noga, Ćosića je, kako beleži, obuzela neka jezna tuga. U nastavku piše: "Pamtim tog snažnog i lepog čoveka iz najboljih dana. Verovao je i on u mene, ali smo se obojica prevarili u svojim verama." Dva dana kasnije, Ćosić zapisuje:

"Ako Titu to nešto znači, on ima pravo i na poslednju taštinu: narod ga žali sa strepnjom od sutrašnjice; boji se goreg od ovog što trpi. Narod se boji onog socijalizma zbog kojeg ga je Tito poveo u ustanak 1941, a potom u velika odricanja i žrtvovanja u miru. Narod ga žali, uveren da je samo on mogao da ga spase od sovjetskog socijalizma; to uverenje daje Titovom kraju veliki politički, psihološki i moralni značaj. U ovim časovima zaboravljaju se njegov brionski monarhizam, beskrupulozno vlastoljublje, častoljublje i rasipništvo, otkupi, Goli otok, političke likvidacije neistomišljenika, nekoliko stotina hiljada gastarbajtera u Evropi, konačno: u ovom času se zaboravlja da je on upropastio narodnu revoluciju i Jugoslaviju. Zla koja je počinio sada njegovi podanici umanjuju i zaboravljaju, u strahu od sovjetskog socijalizma i onih koji će ga naslediti na vlasti. Narod žali Tita, antikomunistu i vladara pod kojim se neodgovorno i dobro živelo... Jedino slobodni, kritički duhovi, misleći ljudi, pravoverni komunisti i demokratska opozicija - ne žale za Titom. Jedva čekaju da se okonča život tog čoveka koji je majstorskom demagogijom i korupcijom izveo nacionalističku kontrarevoluciju i brionskim ustavom omogućio raspad Jugoslavije."

Kad je, 4. maja 1980, objavljeno da je predsednik preminuo, Ćosić je, uz komentar kako je "umro u zgodan čas - pri kraju odmora i posle dugog očekivanja" - zapisao zapomaganje neke komšinice s balkona u susedstvu kojoj se oteo krik: "Jao, šta će biti s nama?"

Dan po Titovoj smrti Dobrica Ćosić trebalo je da, zajedno s ćerkom Anom, otputuje u London i održi predavanja studentima slavističkih katedri u Oksfordu i Kembridžu. U saglasju s Božicom i Anom, Ćosić zaključuje da nije pristojno da on u Engleskoj drži predavanja o istorijskom romanu dok njegovi sugrađani sahranjuju šefa države i partije. Odustao je od puta. "Neka to bude mali izraz zahvalnosti za dobro koje mi je učinio taj najveći neprijatelj mog naroda u poslednjem stoleću", zapisao je Ćosić u svoj dnevnik. Kako će se kasnije ispostaviti, Ćosić nije želeo da, kao učesnik i hroničar Titove epohe, propusti da izbliza vidi oproštaj jugoslovenskih naroda i narodnosti od svog "najvećeg sina".

Posmrtno veličanje Tita iritiralo je Ćosića možda i više nego ono za života. Pisac je tu atmosferu opisao kao titolatriju bez mere, razuma i ukusa.

"Tiranija laži teža je od tiranije sile", zaključuje Ćosić u dnevničkoj belešci od 5. maja 1980. Dva dana kasnije, susrevši se s kolonama ljudi koji stoje po pet-šest sati da bi, ćutke i u suzama, prošli pored odra "voljenog Tita" izloženog u Saveznoj skupštini, Ćosić oseća elemente neke strave, neke pretnje, čak i dah i senku smrti. Obuzela ga je jeza kad je primetio da ide suprotnom stranom od naroda. Narod niz Bulevar revolucije, ka Skupštini - on uz Bulevar.

"Prvi put sam osetio tu odvojenost od naroda, od ljudi moje zemlje", kaže Ćosić. "A ta strava što lebdi oko Skupštine, strava je tiranina, militantnog, svemoćnog despota, koju je on nosio i kad se smejao i kad smo ga oduševljeno gledali i pozdravljali. Ja sam sa svojim antititovskim osećanjima ovde sam."

S vremenom je Dobrica Ćosić bio sve manje usamljen u antititovskim stavovima. Ukupni učinak Josipa Broza još dugo će se premeravati na "vagi istorije", da upotrebim sintagmu koju je često koristio Vladimir Dedijer, prvi Titov biograf. Kad je o Ćosiću reč, indikativno je da je pažljivo čitao i ispravljao fragmente ovog rukopisa u kojima se spominje Tito. Na moju molbu da, čitajući radnu verziju, posebno obrati pažnju na imena, datume i ocene ličnosti koje nisu žive, pa ne mogu da se brane od eventualnih pogrešaka, Ćosić mi je, početkom 2014, rekao: "Datume sam proverio, u meri u kojoj ih se sećam. Ocene o mom književnom i javnom delovanju, pa i one najnegativnije, nisam vam dirao. Neka ostanu onakve kakve su javno iznete. Hteo bih, jedino, da preciziram i dopunim stavove o Titu. Ipak je on bio moj komandant i vođa kome sam verovao, bez sumnje snažna istorijska ličnost. Neka ostane zabeleženo šta sam o njemu mislio, govorio i pisao, kako bi budući istraživači mogli to da stave u odnos sa ostalom, brojnom građom, iz pera ljudi raznorodnog opredeljenja, sa različitih meridijana, u različitim vremenima."

AKADEMIK EKMEČIĆ O ĆOSIĆU KAO ISTORIČARU

ĆOSIĆEVI vernici nisu samo na jednoj strani. Kao zvezde bliznakinje, rasporedili su se na obe strane, i um svih junaka je opterećen verovanjem, kao usudom moderne istorije od koga se ne može pobeći. Sada kada je i jedno i drugo verovanje propalo, poslednja stranica romana ("Vernik") zaklapa se pitanjem da li će se svet ponovo vratiti verovanju, i neće li ono biti gore od one strave o kojoj smo ovde čitali. Filozofiranje svih junaka o svakoj pojedinačnoj sudbini i opšte beznađe celine, ostavljaju sumnju da se besmisao naše, a možda ne samo naše istorije, može ponavljati u beskonačnost i završavati nečim gorim. Ovo se beznađe mora završiti u nečem lošem. Opasan je istoričar ovaj Dobrica Ćosić. (2003)