Narod koji voli svoje drveće

SRBIJA je u 19. veku često idealizovana kao simbol borbe za slobodu, pa su u ratovima za njeno oslobođenje učestvovali mnogi strani dobrovoljci, idealisti koji su za sobom ostavljali strasne putopise. Takav je bio i Đuzepe Barbanti, jedan od italijanskih garibaldinaca, koji je 1876. ratovao protiv Turaka za slobodu Srbije.

- Nema Srbina sluge. Sve sluge su stranci: Grci, Rumuni, Bugari, Nemci, Cincari i Hrvati. Srbin će i mučno živeti, ali ne može da se potčini vezi slepe pokornosti i takozvanim ponižavajućim zanimanjima. Da čovek ostane zdrav, trebalo bi da bude strogo umeren, kao ovaj svet. Moje srce jeca i tuži što moram da napustim ovaj dobri i krasni svet - setno je napisao Barbanti u svom dnevniku.

SRBI su se dopadali i ratničkim Prusima koji su stvarali nemačku naciju. Mladi oficir Oto Dubislav fon Pirh obišao je Srbiju 1829. i ostavio detaljan izveštaj o zemlji i njenim stanovnicima koji su ga fascinirali jednostavnošću i neverovatnom radoznalošću da čuju novosti iz dalekog sveta:

- Veselo raspoloženje ne napušta Srbina gotovo nikad. Svuda se izražava naklonost ka druženju i gostoljubivosti. Srbin ima, uopšte govoreći, mnogo smisla za učtivost i pristojnost.

Pirh je opisao konak kneza Miloša kao državni štab, gde kao članovi domaćinstva žive i rade najobrazovaniji mladi Srbi tog doba, državna elita predvođena Dimitrijem Davidovićem, potpuno posvećena stvaranju moderne Srbije.

- Nalazimo ovde sposobnost, pripremu za obrazovanje, za zakonski poredak, što sve ima da posluži kao primer i kao podrška okolnim pokrajinama. U tome leži značaj Srbije - zaključuje Pirh.

ALFONS de Lamartin, francuski akademik, putnik,književnik, diplomata i političar, u knjizi "Put na istok", u delu "Beleške o Srbiji", obavestio je Evropu o najužasnijem spomeniku sveta, Ćele-kuli kod Niša.

- Podigavši oči na spomenik u čijem sam hladu bio, videh da su njegovi zidovi, za koje mi se učinilo da su od mramora ili od belog kamena, načinjeni od pravilnih slojeva ljudskih lobanja. Te lobanje i ta čovečja lica, oguljena i pobelela od kiše i sunca, može biti od petnaest do dvadeset hiljada, oblepljena s malo maltera, obrazovali su potpuni slavoluk koji me je zaklanjao od sunca. Lak i svež povetarac duvao je s planina, i prodirući u mnogobrojne šupljine glava, lica i lobanja, izazivao u njima žalostivo i tužno zviždanje. Više turskih konjanika koji su došli iz Niša da me doprate u varoš, rekoše mi da su to glave 15.000 Srba koje je poubijao paša u poslednjem srpskom ustanku. Ja pozdravih okom i srcem ostatke tih junačkih ljudi, čije su odsečene glave postale kamen temeljac njihove otadžbine. Srbija u koju ćemo da stupimo sada je slobodna, i pesma slobode i slave odjekivala je u kuli Srba koji su umirali za svoju zemlju. Uskoro će i Niš biti njihov. Neka sačuvaju ovaj spomenik: on će naučiti njihovu decu o tome šta vredi nezavisnost jednog naroda, pokazujući im po koju su je cenu njihovi očevi otkupili - zapisao je dirnuti Lamartin.

POSTALO je očigledno da je Srbija krenula putem konačnog oslobođenja, Evropa se strasno posvetila istraživanju Srba. Zapad nije mnogo znao o narodu koji je vekovima živeo na ratnoj granici hrišćanstva i islama, čuvajući identitet bez ičije podrške. Evropljani su tad otkrili da je "sveta knjiga" srpske nacionalne istorije i državne ideje prenošena usmeno u obliku epskih pesama. Naučnici i pesnici tog doba pročavali su ih i poredili sa Ilijadom, a putopisci su ih navodili kao moćno motivacino sredstvo u borbi, jer su ih guslari pevali u ustaničkim šančevima.

- Između svih sadašnjih Slovena, Srbi imaju najčistije i najblagoglasnije narečje. Njihovo narodno stvaralaštvo po svom obilju i odmerenosti - po mom mišljenju - premašuje sve što mi je u toj vrsti poznato - zapisao je 1823. Jakob Grim.

GETE je o Srbima govorio: "Narod koji peva, misli i dela kao srpski, ne zaslužuje da nosi ime podjarmljenog naroda."

Veliki nemački pesnik je još u detinjstvu čuo za Srbe u kući svog rođaka Johana Gotfrida fon Herdera, filozofa, istoričara, prevodioca i pesnika, koji je 1778, kao prvi, u svetsku knjiženost uveo srpske narodne pesme, mnogo pre Vuka.Pedeset godina kasnije, njegov sin Sigmund, tada najbolji geolog Evrope, istraživao je mineralno i rudno blago Srbije i ukazao na svetlu budućnost koju joj može doneti to prirodno bogatstvo. Izuzetni putopis barona Sigmunda fon Herdera, koji je 1835. prokrstario celom Srbijom, na srpski jezik je preveden tek posle 180 godina. Veliki geolog detaljno opisuje planine i rudna nalazišta, ukazuje na to da je Bor evropska riznica bakra, a s posebnim divljenjem opisuje guslara na vašaru u Negotinu:

- Prišao sam i video slepog čoveka oko koga je stajala ili sedela gomila ljudi. On je guslao i pevao neku istorijsku narodnu pesmu, dok su ostali pažljivo slušali. I ovaj instrument i pesme su jednostavni, ali prijatni, i podsećaju na pesme Homera i Osijana čiji su se običaji zadržali u zabačenim planinama Srbije. Neka se održe što duže.

VELIKI poljski pesnik Adam Mickijevič je 1841. na predavanju u Lozani rekao: "Taj narod će i dalje živeti zatvoren u svoju prošlost, ne predosećajući čak ni to da će jednog dana postati najveći književni ponos Slovena." Sledeće godine objavljen je putopis Hansa Kristijana Andersena "Pesnikov bazar" u kome je bajkopisac čitava poglavlja posvetio Srbiji.

- Srbin voli svoje drveće kao što Švajcarac voli svoje planine i kao što Danac voli more. Narodni prvaci sastaju se jednom godišnje sa knezom Milošem pod lisnatim zastorima. Drveće širi svoje grane nad sudnicom. Mlada i mladoženja igraju pod drvetom. Kao džin, drvo stoji na bojnom polju i bori se protiv svih srpskih neprijatelja, zeleni, lisnati zastor grana pruža se iznad dece koja trčkaraju. Ova šumovita zemlja je zelena grana života na već istrulelom osmanlijskom stablu i drži se još samo tankim žilicama za njega. Grane su pustile novo korenje, i ako im bude bilo dozvoljeno, rašće smelo kao jedan od prvih kraljevskih cvetova Evrope - nadahnuto je pisao Andersen.

ITALIJANSKI naučnik Nikola Tomazeo je 1842, u predgovoru zbirke srpskih epskih pesama, naglasio da ih je spevao religiozan, jednostavan, hrabar i iskren narod.

- Srbin je istrajan u poslovima koje preduzme i u običajima. Obećanja su mu kratka, ali sveta. Izdaja mu je odvratna. Veru drže i prema neprijateljima. Stranca nikad ne varaju zbog koristi. Srbin je velikodušan sa svojom imovinom. Ispod časti mu je da prosi. Jede mnogo ali jednostavno, jednostavan je u svakom pogledu, ali nije lukav. Srbin ne trpi nejednakosti koje počivaju na oholosti i častoljublju.

PATRIOTIZAM SAZDAN OD STRPLjENA

BARTOLOMEO Kunibert, koji je jedno vreme živeo u Srbiji kao lekar kneza Miloša, napisao je knjigu uspomena koja je postala bestseler u Evropi željnoj herojskih priča.

- Srpski patriotizam je sazdan od strpljenja i postojanosti. Srbin ima sasvim prav karakter, on je potpuno flegmatičan, i krajnje poslušan prema onim koji njim vladaju, ako oni umeju da ga lepo tretiraju. Ali ako oni hoće da ga uplaše ili pretnjama nateraju na popuštanje, on se lako uzruja i pruža najtvrdoglaviji otpor. Istorija srpskih ustanaka daje dokaze istine za ono što sam tvrdio!