Diplomatija kao veština mogućeg

ODNOSI Titove Jugoslavije sa Svetom stolicom u poratnom periodu bili su opterećeni što istorijskom strukturom, što ideološkim razlikama i nespremnošću i jedne i druge strane da naprave ustupke. Premda su diplomatski odnosi između FNRJ i Svete stolice posle rata uspostavljeni na inicijativu Vatikana 1945. godine, koji je obnovljene odnose tumačio kao kontinuitet, s obzirom na to da je FNRJ u smislu međunarodnog prava bila naslednik Kraljevine Jugoslavije.

Izuzetno slikovito to stanje dočarava otpravnik poslova pri Poslanstvu FNRJ u Vatikanu Branimir Gabričević u svom izveštaju Ministarstvu inostranih poslova, u kome nadležne obaveštava o audijenciji kod pape Pija XII, prilikom čestitanja nove 1947. godine: "Mene je Papa primio svojom poznatom ljubaznošću i ja sam počeo da mu čestitam uobičajenim izrazima, na šta me je on prekinuo srdačno zahvaljujući. Iscrpivši izraze kurtoazije, nastala je atmosfera koju sam procenio neugodnom i za mene i za Papu, budući da je otpočinjanje bilo kakvog razgovora bilo prilično teško. Papa me je upitao imam li dosta posla, a ja rekao da nemam i da se bavim privatnim studijama u slobodnom vremenu. Papa je onda prihvatio i predočio mi moju dužnost kao informatora istine. Vaš je zadatak, rekao je Pijo XII, da objektivno izveštavate ono što jeste, dakle, istinu, i time ćete pridoneti učvršćivanju mira na zemlji. Papa je ovu misao par puta parafrazirao, što je, po mom utisku, imalo cilj da prođu neugodni minuti... SMRT FAŠIZMU, SLOBODA NARODU!"

GABRIČEVIĆEV izveštaj u jednom širem misaonom toku vraća nas na novozavetnu, arhetipsku sliku istine, proizašlu iz judeo-hrišćanske duhovnosti, koju čine Pilat i Hristos, kada rimski prokurator pita Hrista: Šta je istina? Razume se, spomenuti arhivski dokument vraća nas na ovaj primer, kako na filozofski nivo mišljenja i promišljanja, tako i na istorijski (svakodnevni). Istina većine pravdoljubivog sveta o događajima za vreme Drugog svetskog rata razlikovala se od istine Pija XII, koji je optuživan za kolaboraciju sa nacizmom.

Da je Broz uspeo svojim pritiscima da utiče na nadbiskupa Stepinca da odvoji Katoličku crkvu od Svete stolice i proglasi je narodnom, samo nagađajući možemo da pretpostavimo šta bi se dešavalo 1952, odnosno u periodu između 1963. i 1978. godine. Nadbiskup Stepinac bio je nepokolebljiv. Čak tvrdoglav. Smatra se da je "načinio nekoliko vrlo neinteligentnih primjedaba, koje nisu niti njemu na korist niti na štetu, ali ukazuju na neinteligentnu odbranu". S obzirom na to da je Broz Stepincu predlagao da ode u Vatikan i napusti Jugoslaviju, kao i činjenica da nadbiskup to nije prihvatio, daje nam mogućnost da se složimo sa ocenom da je Stepinac bio vrlo prkosan ali i, kao jezuitski vaspitanik (premda nije pripadao ovom redu), bezrezervno odan papi.

SVETA stolica je htela mučenika i povod za plasiranje svojih stavova u medijima i diplomatskim krugovima protiv komunističke Jugoslavije. Na kraju, s obzirom na to da su Katolička crkva i Sveta stolica odolele mnogim pojavama usmerenim protiv njih - kao, na primer, Francuskoj buržoaskoj revoluciji, ujedinjenju Italije do kojeg je došlo 1870. godine, Napoleonovim pohodima i Oktobarskoj revoluciji - bilo je opšte mesto koje je proishodilo iz katoličke supkulture izvesti zaključak do koga je došao Stepinac, da će Crkva u jedinstvu sa Svetom stolicom i papom odoleti i komunizmu, pa i Titovom režimu koji se kao i sve profano odlikovao efemernošću. Stepinac je u tom smislu proročanski upozorio na to da će iz sukoba sa Katoličkom crkvom režim izaći razbijene glave, a Katolička crkva ojačana i popularna.

TITOVA ocena Stepinčevog držanja i vatikanske politike bila je, takođe, zanimljiva: "Hteo bi da umre sada, samo da bi bio mučenik. Uostalom, Stepinac je pion na tabli vatikanske međunarodne politike u prvom redu u odnosu na Srednju Evropu, a naročito u odnosu na Jugoslaviju. Mi na tu stvar gledamo kao na dugotrajan proces. Vatikan će takvu politiku voditi i kada ne bude Stepinca i tu se ne radi o pitanju države i Stepinca. Stepinac je jedan građanin kome je Vatikan stavio kardinalski šešir na glavu radi svoje politike."

POSLE prekida diplomatskih odnosa 1952. koji je usledio sa jugoslovenske strane, zbog glavobolja režima sa Stepincem, početkom šezdesetih godina, sazreli su politički uslovi za iznalaženje rešenja između SFRJ i Svete stolice. Politika i diplomatija kao veštine mogućeg, u ovom slučaju pokazale su svoje prilično visoke domete. Pogotovo vatikanska političko-diplomatska strategija koja je u svojoj osnovi, kada je reč o dugoročnim ciljevima, nepromenljiva i lišena munjevitih kretanja koja se neprestano smenjuju u politikama tzv. običnih država.

Već krajem 1962. godine, Sveta stolica je uspešno pronalazila kanale kako da stupi u kontakt sa jugoslovenskim diplomatskim predstavnicima u Italiji, pogotovo sa relevantnim službenicima Ambasade u Rimu. Do kontakata je došlo, i to iz dva pravca: u odvojenim susretima sa atašeom jugoslovenske ambasade Božićem, prvo je razgovarao izvesni Sazoli, urednik italijanskog žurnala "Popolo", a posle njega, sa istim diplomatom, razgovarao je u urednik Radio Vatikana Kusen. Obojica su tada, onako uzgred, u toku razgovora, nabacili ideju da bi između Jugoslavije i Svete stolice mogao da se sklopi konkordat.

MEĐUTIM, svesni toga šta realizovanje jednog takvom međunarodnog ugovora znači za jednu suverenu zemlju, naglasili su da bi takav sporazum bio sklopljen na bazi savremenih uslova i odnosa, uz puno poštovanje Jugoslavije i bez ekskluzivnih prava za Katoličku crkvu. Kusen je tada izjavio da je Vatikan svestan, nevezano za bilo koji društveni sistem, da nijedna država ne želi da poništi sopstvene zakone potpisivanjem konkordata.

S duge strane, Sazoli je isticao obostrane koristi od konkordata koje bi se manifestovale, kada je o Jugoslaviji reč, u razbijanju mita o netolerantnosti komunističkih režima prema katolicima, njihovom sveštenstvu i Crkvi. Takođe, Sazoli je još istakao da bi eventualni konkordat naročito koristio Jugoslaviji, pogotovo kada je reč o njenim odnosima sa Italijom (spor oko utvrđivanja granice), jer bi povoljno odjeknuo u Demohrišćanskoj stranci, ojačao poziciju onih krugova koji se zalažu za saradnju sa Jugoslavijom - i zauvek razbio argumente o jugoslovenskoj rezervisanosti prema Vatikanu koji je povezan sa svim slojevima društva u Italiji.

NADLEŽNI iz Beograda povodom razgovora atašea Božića sa urednicima "Popola" i Radio Vatikana istakli su da slične kontakte ne bi trebalo izbegavati. Ali da ih treba voditi u okviru odgovora koji je dao Edvard Kardelj na predstavku Predsedništva Biskupske konferencije episkopata Katoličke crkve u Jugoslaviji, od 3. 10. 1960. godine. Neće smetati da spomenemo da je samo godinu ranije, dakle 1961. godine, na Bečkoj konvenciji o diplomatskim odnosima, Jugoslavija jedina glasala protiv zahteva Svete stolice da diplomatski predstavnici pape, tj. nunciji, zadrže status doajena diplomatskog kora koji im je odobren još 1815. godine na Bečkom kongresu.