Novi kurs prema Svetoj stolici

STICAJEM istorijskih okolnosti koje su iznedrile Drugi vatikanski sabor, na kome su donete odluke o reformi i popuštanju političkog užeta koje su s druge strane držale vlade socijalističkog bloka, došlo je i do smanjenja tenzija u odnosima Jugoslavije i Svete stolice, iako su tekući problemi i dalje bili aktuelni.

Država je od Crkve zahtevala da prizna društveno-političko uređenje SFRJ, kao i njen pun integritet, što je episkopat u zemlji nekada direktno a nekada suptilno izbegavao. Takođe, vlast je insistirala na tome da se biskupi pomire s jugoslovenskom stvarnošću, u kojoj je Crkva odvojena od države, kao i da ne bi trebalo da se mešaju u unutrašnje poslove zemlje. Potom, država je od Crkve tražila da prestane sa antijugoslovenskom kampanjom, posebno s temom o Crkvi ćutanja, koja je postala sinonim za obračun komunističke Jugoslavije sa episkopatom i Katoličkom crkvom u SFRJ. Problem je predstavljalo i katoličko školstvo u kome se agitovalo protiv države i pružala podrška ustaškoj emigraciji.

VLAST je smatrala svojim interesom i da se međe graničnih biskupija poklapaju sa državnim granicama. Insistiralo se, barem sa jugoslovenske strane, na tome da se određena, nižerangirana pitanja od interesa za Crkvu rešavaju na relaciji episkopat - država, odnosno na nivou nižeg sveštenstva, s jedne, i predstavnika republičkih, odnosno opštinskih organa, s druge strane. Međutim, u praksi, jedan deo klera je često vlast upućivao na Svetu stolicu, kako bi nadležnim organima stavio do znanja da Vatikan ima pun suverenitet nad Katoličkom crkvom u Jugoslaviji.

Ubrzo umire papa Jovan XXIII, ličnost koja je proširila dotadašnje vatikanske horizonte, povrativši Crkvi barem delimično izgubljenu slobodu. Te široke prostore zemaljske i duhovne slobode, njegov prethodnik Pije XII nije mogao ili nije želeo da sagleda, što zbog okolnosti u kojima je živeo, što zbog vlastitog porekla, vaspitanja i ubeđenja.

TITO je odmah poslao telegram saučešća u Vatikan povodom papine smrti, koji je u Rimu primljen s velikim zadovoljstvom. Odlučeno je da predstavnici SFRJ učestvuju na sahrani. Lično je prisustvovao ambasador Vejvoda. Vatikanski zvaničnici su reagovali i dali pozitivne ocene povodom prisustva jugoslovenske delegacija na sahrani pape Jovana XXIII, kao i povodom prisustva krunisanju novog poglavara Katoličke crkve pape Pavla VI. Zvanična Sveta stolica je zbog svega bila zahvalna predsedniku Titu, i tu zahvalnost je materijalizovala tako što mu je po ambasadoru Vejvodi poslata spomen-medalja.

Smrt i sahrana Jovana XXIII, sa diplomatske tačke gledišta, bila je prilika za obe strane da ispipaju političke pulseve. Činjenično stanje je bilo takvo da su, uprkos popuštanju, odnosi još uvek opterećeni ne tako davnom prošlošću. To je potvrđivala i činjenica što zagrebački nadbiskup Šeper nije išao u Beograd da uspostavi kontakt s novim predsednikom Savezne verske komisije. Tim pre što je u to vreme poljski kardinal Višinski, i te kakao reakcionarno usmeren prema sistemu u zemlji, posećivao Gomulku, sekretara Komunističke partije Poljske.

U KONTAKTIMA do kojih je dolazilo između jugoslovenskih diplomata u Rimu i predstavnika Svete stolice, na red je došlo i pitanje političke opredeljenosti katoličkog klera u zemlji. Tada je rečeno da Vatikan nije u stanju da naredi sveštenicima da menjaju svoja politička mišljenja, ali da im može savetovati da prestanu sa delatnošću protiv SFRJ, što bi bilo korisno za Katoličku crkvu.

Iz ovoga primera vrlo jasno se uočava lagani sukob između centralnog, odnosno perifernog nivoa odlučivanja u Katoličkoj crkvi. Ipak, ustrojstvo Katoličke crkve gotovo je neprevaziđeno kao model organizacije, s obzirom na to da veliki broj episkopata Sveta stolica drži pod kontrolom, vešto balansirajući između svojih lokalnih i univerzalnih interesa.

ZATEGNUTO političko uže koje je spajalo Jugoslaviju i Svetu stolicu malo-pomalo postajalo je sve labavije. Naročito kada je aktuelni poglavar Katoličke crkve postao papa Pavle VI, koji je više pripadao progresivnim nego konzervativnim vatikanskim i katoličkim krugovima. Pije XII je svojevremeno Pavla VI odstranio iz Kurije zbog njegovih, prema mišljenju ovog pape, liberalnih stavova. Doduše, Pije XII to je učinio pritisnut zahtevima predsednika italijanske Katoličke akcije (ACI) Đeda, koji je smatrao da tada, budući papa, kao biskup Montini, svojim progresivnim i obnoviteljskim idejama u rimskoj Kuriji ugrožava tradicionalnu političku simbiozu Vatikana i italijanskog političkog života.

OTUDA nije nikakvo čudo što su za vreme vladavine ovog pape razgovori koji su vođeni između jugoslovenskih diplomata u Italiji i predstavnika Svete stolice gotovo neprimetno prešli u pregovore. Teren za predstojeće razgovore i buduće pregovore bio je pripremljen.

Uslovi Svete stolice su bili:

Da se obezbedi dosledno primenjivanje ustavnih i zakonskih odredaba u pogledu verske slobode: a) da se prosvetni radnici (vernici) ne diskriminišu prilikom prijema u službu; b) da usled toga što su vernici, ne gube posao u toj struci; c) da se za pohađanje katehizacije ne traži pristanak oba već samo jednog roditelja;

Izlaženje katoličke štampe da bude slobodno; da se škole za prijem sveštenika izjednače u pravima sa ostalim školama i da se njihovim polaznicima pruže povlastice koje uživaju pripadnici ostalih škola; da se sveštenicima omogući pristup bolnicama, internatima, domovima zdravlja i drugim zavodima radi obavljanja verskih obreda na zahtev vernika; da se upravljanje svešteničkim udruženjima prepusti biskupima; vaspitna funkcija Crkve da ne bude sputavana ali da postoji državni upliv; Crkva u zemlji da slobodno može da komunicira sa Vatikanom.

Jugoslovenska strana je imala svoje uslove:

Da se odnosi sređuju isključivo na bazi Ustava i zakonskih okvira SFRJ;

Da Crkva odustane od svake političke i propagandne aktivnosti uperene protiv političkog i društvenog uređenja SFRJ;

Delatnost Crkve da se ograniči na verske okvire;

Vatikan i Crkva da založe svoj uticaj na sprečavanju antijugoslovenske delatnosti sveštenika u emigraciji;

Jugoslovenskoj vladi da se prizna pravo prigovora na imenovanje biskupa i kardinala.

NAVEDENU platformu razgovora prihvatile su obe strane. Vatikanska strana je konkretno predložila da se nivo informativnih razgovora podigne na nivo zvaničnih pregovora o uređenju budućih odnosa. Sa ovim predlogom složila se i Jugoslovija, a nivo pregovarača ostao je isti: ministar - savetnik u Ambasadi SFRJ u Rimu Nikola Mandić i Augusto Kazaroli, tada podsekretar u Državnom sekretarijatu Vatikana. Savezno ministarstvo inostranih poslova uputilo je svojim kanalima cirkularno pismo DKP (diplomatsko-konzularnim predstavništvima) na svim kontinentima, kako bi jugoslovenske diplomate bile upoznate sa novim kursom prema Svetoj stolici, s obzirom na to da je i Vatikan imao vrlo široko rasprostranjenu diplomatsku mrežu.