Sveta stolica pomaže Josipu Brozu

U VREME dok je papa Pavle VI stolovao u Vatikanu došlo je do primetnog poboljšanja odnosa između Jugoslavije i Katoličke crkve. Sveta stolica se trudila, koliko je to bilo moguće, da ne dolazi iznova do zategnutih odnosa koji su počeli znatno da se poboljšavaju, što zbog ukupne svetske političke stvarnosti, što zbog napora obeju strana. Tu činjenicu je potvrđivao i odgovor pape Pavla VI upućen predsedniku SFRJ Josipu Brozu na telegram saučešća povodom smrti Jovana XXIII, kao i materijalna pomoć koju je papa poslao posle katastrofalnog zemljotresa u Skoplju. Tome moramo dodati i već spomenuti detalj da je papa poslao Titu i spomen-Medalju posle svog krunisanja.

Sledeći događaj koji je najavljivao još bolje odnose bila je poseta predsednika Tita zemljama Latinske Amerike. Ovom prilikom došla je do izražaja efikasna vatikanska diplomatska mašinerija. Iz rimske centrale poslato je cirkularno pismo lokalnom sveštenstvu u zemljama koje je jugoslovenski predsednik trebalo da posti. Cilj ove akcije je bio da se pojedini izrazito antikomunistički krugovi bliski Katoličkoj crkvi suzdrže od demonstracija. Apostolski nuncije u Boliviji predvodio je diplomatski kor prilikom Titovog predstavljanja.

IZ DIPLOMATSKE službe Vatikana interesovali su se o tome da li je jugoslovenska strana zadovoljna onim što je urađeno. Imajući u vidu odnose u Katoličkoj crkvi u Latinskoj Americi, kao i samovoljnost pojedinih biskupa, cirkularno upozorenje zvučalo je prilično naredbodavno. Razume se da je jugoslovenska vlada zbog ove svojevrsne i dalekovide diplomatsko-logističke podrške predsedniku Titu bila zadovoljna. Između ostalog, Sveta stolica se odlučila na ovaj potez i zbog Titove politike prema zemljama Latinske Amerike, ali i zbog unapređenja odnosa Katoličke crkve i jugoslovenske vlade. Zbog svoje istočne politike taktičnog popuštanja u odnosima sa socijalističkim državama, koju nije odobravao konzervativni deo vatikanskih struktura, zvanična Sveta stolica je napadana s različitih strana.

VATIKANSKI žurnal "Oservatore romano" iscrpno je preneo razgovore koje je Tito vodio u Brazilu, Čileu, Boliviji i Meksiku. Takođe, u ovom listu objavljen je i rezime predsednikovog govora po povratku u zemlju. Građanska, pa čak i komunistička štampa, o ovoj turneji jugoslovenskog predsednika posvetila je izuzetno malo prostora, a bilo je i negativnih prizvukao. Ovaj detalj govori o tome da su levičarski krugovi u Italiji bili nezadovoljni Titovim popuštanjem prema Vatikanu. U kontekstu ovih događaja, kardinal Bea je izjavio da su odnosi Vatikana sa Jugoslavijom bolji nego sa drugim socijalističkim zemljama. Jugoslovenska štampa je, razumljivo, afirmativno tretirala Titovu posetu Latinskoj Americi. Međutim, kod kuće nije bilo sve idilično. Srpska pravoslavna crkva zamerala je Brozu na poseti latinoameričkim zemljama, a posebno na zvaničnom stavu Vatikana prema toj poseti.

U to vreme papa je dao nalog šefu vatikanske diplomatije Kazaroliju da stupi u kontakt s Nikolom Mandićem, jugoslovenskim diplomatom u Rimu, i da produži započete razgovore. Na osnovu ove inicijative došlo je do sastanka Kazaroli - Mandić na kome je vatikanska strana izložila svoje stavove i mišljenja, s naglašenom željom da se razgovori zamene zvaničnim pregovorima na višem nivou.

U OVOM novom talasu jugoslovensko-vatikanskih odnosa nije zabeležena nijedna značajna političko-propagandna nekorektnost od strane Svete stolice uperena protiv interesa SFRJ. Pojedinačne varnice kojih je bilo u tom periodu nisu bitno uticale na tok novih odnosa SFRJ i Vatikana.

S obzirom na to da je Drugi vatikanski sabor još uvek bio u toku, jugoslovenska vlada nije želele ništa konkretno da preduzima u sređivanju odnosa na nivou države i nacionalnog episkopata. Ovakav stav temeljio se na sledećim činjenicama: a) u predstavci od 1960. godine, episkopat Katoličke crkve u Jugoslaviji konstatovao je da je rešenje relacije između Crkve i države dug proces; b) stav jugoslovenske vlade je bio sličan, smatralo se da je za normalizaciju odnosa potrebno više vremena, ali da mogu da počnu pregovori sa episkopatom u zemlji na novim osnovama koje bi dovele do odgovarajućih rešenja; c) otvorene razgovore je ometao i obostrano rezervisan stav, što je i razumljivo, s obzirom na fundamentalne razlike u pogledu na svet, d) konačno, Vatikan u tom periodu nije imao zvanične diplomatske odnose ni sa SAD i Velikom Britanijom.

JUGOSLAVIJA kao komunistička zemlja, sa stanovišta Vatikana, posmatrala se u kontekstu zemalja istočnog lagera. Ipak, po tvrdnji kardinala Bea, SFRJ u odnosu na druge socijalističke zemlje ima znatno bolju komunikaciju sa Svetom stolicom. Ovde je neophodno da uporedimo odnose Vatikana sa Poljskom. Beskompromisni borac protiv komunizma u Poljskoj i zastupnik katoličke doktrine kardinal Višinski često je nastupao oštrije od samih vatikanskih zvaničnika. Slično se dešavalo i u Jugoslaviji, ali u mnogo manjim razmerama. Uzrok ovog fenomena ležao je u isprepletenosti nacionalnog i verskog, s jedne strane, i činjenici da se interesi Svete stolice često ne poklapaju sa interesima nacionalnih episkopata, s druge strane. Svemu ovome doprinosio je i geografski faktor, tj. blizina pravoslavnih zemalja s kojima su se graničile Poljska i ondašnja Republika Hrvatska.

BEOGRAD još nije bio spreman da uspostavi prisniji kontakt sa Vatikanom i da uredi odnose s nacionalnim episkopatom. Državno rukovodstvo razmatralo je koje su prednosti sređivanja odnosa na ova dva nivoa. Regulisanjem odnosa sa Svetom stolicom, SFRJ bi stekla određene prednosti, kako na međunarodnom, tako i na unutrašnjem planu: u izvesnoj meri aktivnosti reakcionarnih i antijugoslovenskih krugova u inostranstvu bile bi neutralisane; usledila bi podrška reformatorskim tendencijama unutar Katoličke crkve i Vatikana; bolje bi se razumela politika jugoslovenske vlade u svetu; smanjila bi se neprijateljska aktivnost političke emigracije povezane sa crkvenim krugovima i odstranilo bi se suptilno mešanje jugoslovenskog episkopata i Vatikana u unutrašnje stvari SFRJ.

U razgovorima koje je u ime Državnog sekretarijata Vatikana monsinjor Kazaroli vodio s ministrom-savetnikom jugoslovenske ambasade u Rimu Nikolom Mandićem, vatikanski zvaničnik je istakao da Sveta stolica više ne insistira na obnavljanju diplomatskih odnosa, već da je spremna, za početak, da se uspostave odnosi na konzularnom nivou ili u formi povremenih poseta papskog apostolskog delegata Jugoslaviji.

LAŽNA IZLOŽBA O JUGOSLAVIJI

Mandić i Kazaroli sastali su u Rimu, u vili "Nazaret", 8. novembra 1963. godine. Tema je bila izložba o mučeničkoj crkvi u SFRJ na kojoj je predstavljeno da se Katolička crkva nalazi pod većom represijom nego što je to zaista bilo, i to nije odgovaralo spoljnopolitičkom ugledu SFRJ. Mandić je pokušao da utiče na Kazarolija da ova izložba promeni svoj antijugoslovenski karakter. Međutim, stvari nisu bile ni najmanje jednostavne. Naime, izložbu je organizovao jezuitski red koji je odgovoran kongregaciji Rimske kurije za radove, ali samo načelno i formalno. Kazaroli je istakao da Državni sekretarijat ne može da naređuje ni kongregaciji ni redu, već da je to u nadležnosti pape.