Savez papske države i Amerike

KAO dokaz dobre volje i pokazatelj da će se Vatikan držati svojih obećanja prema SFRJ, može da posluži primer Radio Vatikana, odnosno njegove redakcije za hrvatski jezik. Naime, urednik hrvatske redakcije ovog radija Ivan Tomas bio je poznati hercegovački sveštenik i politički emigrant. Na talasima ovog radija vrlo čestu su emitovane emisije s političkom implikacijom u kojima se na propagandistički način govorilo protiv Jugoslavije, njenog političkog uređenja i pojedinih najviših državnih rukovodilaca.

Upućeni kažu da je te emisije osmišljavao lično Tomas, uz blagonaklon stav glavnog urednika i cenzure, što je odgovaralo kursu vatikanske politike za vreme Pija XII. S vremenom, oštar ton Radio Vatikana postajao je blaži, sve dok Tomas nije smenjen posle dugog jugoslovenskog insistiranja. Tomas je smenjen uoči prvih vatikanskih kontakata sa atašeom Božićem. Novi urednik hrvatske redakcije Radio Vatikana bio je Stjepan Tumbas. Na ovaj položaj doveo ga je asistent za slovenske zemlje u generalnoj kuriji jezuitskog reda Anton Prešern. Za vreme njegovog urednikovanja, jugoslovenska strana nije imala značajnijih primedaba, povoda ili razloga za intervenciju.

TAKO je bilo sve dok nije emitovana duhovna poruka kardinala Stepinca. Kao što je već naglašeno, bez obzira na poboljšanje ukupnih odnosa, uvek su postojali ovakvi i slični problemi koje je Vatikan zadavao Jugoslaviji. Ova ambivalencija dolazi otuda što nisu svi u Vatikanu podržavali njegovu istočnu politiku i duh Drugog vatikanskog sabora, baš kao što nije ni kompletno jugoslovensko rukovodstvo (pogotovo njen srpski deo) imalo razumevanja za obnovu odnosa sa Svetom stolicom. Kada je jedan jugoslovenski zvaničnik u Rimu prigovorio direktoru izložbe "Crkva ćutanja", koja je bila antijugoslovenski obojena, da to što radi nije na liniji pape Jovana XXIII, ovaj mu je na to odgovorio: "To nije moj papa, to je vaš papa."

Dakle, delovanje Katoličke crkve nije baš najmonolitnije. Evo i nekih primera iz duhovne i svetovne sfere u kojima je dolazilo do razmimoilaženja: Španci traže da se Marijin muž i Isusov otac Josif proglasi nevinim na sličan način kao što je Marija dogmom proglašena bezgrešnom, a neki su, pak, protiv toga; kada je reč o politici, određeni vatikanski zvaničnici su za uspostavljanje odnosa sa socijalističkim zemljama, dok se drugi suprotstavljaju tome.

PORED postojanja lobija koji nije podržavao politiku pape Jovana XXIII, kao ni njegovog naslednika, papa Pavle VI je govorio da je Kurija začaurena i zatvorena birokratska mašina koja ne shvata svet. Ova opaska posebno se odnosila na njegove protivnike kada je reč o vatikanskoj istočnoj politici koju je karakterisalo taktično popuštanje prema socijalističkim zemljama, među kojima se papa posebno interesovao za Jugoslaviju.

Kako su stvari stajale, Sveta stolica je bila za što tešnju saradnju, počevši od predloga da se potpiše konkordat i da se uspostavi bilo kakva veza sa SFRJ, po mogućstvu na što višem nivou. Međutim, jugoslovenska strana je insistirala na vremenu koje je trebalo da pokaže smer kretanja. Ambasador Vejvoda nije bio ni za diplomatske ni za konzularne odnose, već za uspostavljanje kontakta na nivou apostolskog delegata.

NOVE istorijske okolnosti su na neki način primoravale i jednu i drugu stranu da budu efikasne i kooperativne. S time što je komunistička Jugoslavija bila isuviše mlada država, nastala na razvalinama Drugog svetskog rata i krhkim temeljima Kraljevine Jugoslavije, čije stvaranja Vatikan nije prihvatao. Dakle, reč je o starim znancima i protivnicima, doduše u nešto izmenjenijoj istorijskoj situaciji. S druge strane, Sveta stolica, poučena vekovnim diplomatskim iskustvom i poduprta brojnošću vernika u najrazvijenijim zemljama sveta, naspram SFRJ delovala je na međunarodnoj sceni izrazito nadmoćno. U početku, razgovore, a kasnije i konkretne pregovore koje su vodili monsinjor Kasaroli, u ime Državnog sekretarijata Vatikana, i Nikola Mandić, ministar savetnik u ambasadi u Rimu, ubrzavala je i jugoslovenska potreba za američkim kreditima, čije odobrenje je zavisilo u popriličnoj meri i od američkih katoličkih ili, tačnije, klerikalnih krugova (spomenimo ovom prilikom samo "Bratsku organizaciju katolika" i "Kolumbove vitezove"). Jedan od uslova za dobijanje kredita bio je i regulisanje odnosa s Vatikanom, tj. Katoličkom crkvom u zemlji. Ovaj način pritiska bio je model koji se serijski multiplikovao. Na sličan način Jugoslaviju su pritiskale i druge zapadne zemlje uz pomoć svojih diplomatskih kanala.

Korak po korak, sve do pojave Mihajla Gorbačova i pada Berlinskog zida, sličnom metodologijom, Vatikan je slabio socijalističke režime sve do njihovog konačnog kraha, da bi među prvima priznao novoformirane države na tlu bivše Jugoslavije. Da je bilo istorijski realno, Svetoj stolici bi verovatno pošlo za rukom da obnovi i Austrougarsku monarhiju, na koju se toliko oslanjala kada je reč o katolicima u Srbiji, kako u smislu stajanja na usluzi vernicima koji su se u njoj našli, tako i u smislu misije, tj. prozelitizma. Vatikan je, ipak, našao novog saveznika baš u SAD. Papska država je, ako ne sasvim precizno, a ono barem maglovito, od početka videla kraj, rasterećena svakodnevnih briga, s velikom odstupnicom koju je imala zahvaljujući svom istorijskom korenu, finansijskim sredstvima i rasprostranjenosti Katoličke crkve, za razliku od SFRJ kojoj su bila potrebna finansijska sredstva. Ovo je, razume se, ne jedini, ali svakako važan okvir za šire razumevanje razgovora koji su vođeni u Rimu između Kasarolija i Mandića. I ne samo to: ovaj primer nam slika suštinsku razliku između vatikanske i jugoslovenske efikasnosti i kooperativnosti u pregovorima.