Maksimalni zahtevi Svete stolice

ISTOG dana kada su počeli pregovori u Beogradu, papa Pavle VI primio je ambasadora Vejvodu, na njegovo traženje. Podudaranje datuma početka pregovora u Beogradu i Vejvodinog prijema kod pape, razume se, nije slučajno. Izraz zahvalnosti papi za pruženu pomoć jugoslovenskoj vladi posle zemljotresa u Skoplju bio je samo povod i diplomatski način da se Pavlu VI iznesu stavovi jugoslovenske vlade o odnosima između Katoličke crkve i države, sa jedne, i Svete stolice, sa druge strane. Vejvoda je očekivao da čuje i papine stavove. Jugoslovenska strana je računala i na reagovanje medija povodom audijencije, što bi doprinelo tome da se međunarodna i domaća javnost obavesti o novom kursu SFRJ prema Svetoj stolici.

Vejvoda je obavestio Ministarstvo spoljnih poslova da je preneo papi Pavlu VI da je njegova izjava koju je dao prilikom svečanosti krunisanja, kada je postao papa - da će u periodu njegovog pontifikata Sveta stolica i Jugoslavija popraviti narušene odnose - pozitivno ocenjena kod vlade u Beogradu. Vejvoda je istakao da su i odnosi država - Crkva na dobrom koloseku, naglasivši da pojedini biskupi još uvek izbegavaju da rešavaju probleme u direktnom kontaktu s vlastima. Jugoslovenski ambasador je kazao i da politički krugovi u zemlji, kao i javnost, s posebnom pažnjom prate njegove izjave povodom uspostavljanja mira u svetu, koegzistencije, tolerancije, razoružanja i pomoći nerazvijenim zemljama.

PAPA je ambasadoru Vejvodi predočio važnost jugoslovenskog geografskog položaja, aludirajući na smer od Jadrana na istok, ističući da Sveta stolica ne želi da se meša u politički sistem i život SFRJ, kao i da za sebe ne traži povlašćen položaj. Pavle VI je istakao da su biskupi u zemlji sposobne ličnosti, a posebno je pohvalio biskupa Bukatka i nadbiskupa zagrebačkog Šepera.

Poglavar Katoličke crkve reagovao je optimistično u odnosu na započete pregovore, predviđajući da će se oni uspešno završiti. U toku dvadesetominutne audijencije na kojoj nije bilo nikoga osim jugoslovenskog ambasadora i pape, Pavle VI je nekoliko puta istakao da je važno da se Katoličkoj crkvi omogući da deluje na svoj podmladak.

Mediji su pokazali prilično veliko interesovanje za Vejvodinu audijenciju, s obzirom na to da je ovaj prijem bio prvi posle prekinutih diplomatskih odnosa 1952. godine, kada je monsinjor Odi morao nevoljno da napusti Jugoslaviju.

NAKON četrnaest godina, dosta toga se promenilo u svetu. Sveta stolica je svoju istočnu politiku vodila taktičnije nego ikada ranije, dok su se socijalistički režimi suočavali s prvim znacima političke krize: disidentstvom, nacionalizmom i preispitivanjem tekovina revolucije, pa čak i verskim konfrontacijama kada je reč o državama koje su se nalazile u graničnoj zoni istočnog i zapadnog uticaja hrišćanstva.

Delegacija za pregovore Svete stolice prihvatila je da se položaj Katoličke crkve u zemlji reguliše u okvirima Ustava. Ipak, oko relevantnih pitanja dolazilo je do poteškoća. Tako su, na primer, problem predstavljali antijugoslovenska politička emigracija, imenovanje biskupa, vaspitno-verski uticaj na omladinu, sveštenička udruženja osnovana od vlasti...

Po okončanju pregovora koji su vođeni u Beogradu, obe strane su predložile šta bi trebalo da se nađe u završnom dokumentu. Predstavnici SFRJ izneli su stav da u završnom dokumentu treba da se nađe sledeće: izjava Svete stolice koja bi sadržavala poziciju o zabrani zloupotrebe Crkve i vere u političke svrhe, rešavanje pitanja u vezi sa Zavodom Sv. Jeronima, kao i stav Svete stolice o svešteničkoj emigraciji, imenovanju biskupa i svešteničkim udruženjima.

VATIKAN je smatrao da u završnom dokumentu treba istaći da on u principu prihvata da religija i Crkva ne mogu da se koriste u neprikladne svrhe, s time da se za tako nešto mora pronaći odgovarajuća formulacija. Vatikan je spreman i da razmotri otvoreno pitanje oko Zavoda Sv. Jeronima, s tim što je ostavio vremena da prouči šta i kako uneti u završni dokument. Za Svetu stolicu nije bio problem da prihvati jugoslovensko insistiranje da se reši pitanje političke emigracije, istakavši da je i tu formulacija problema vrlo važna. Kada je reč o imenovanju biskupa i o svešteničkim udruženjima, ova pitanja su ostala otvorena.

Sveta stolica je, budući da su njeni iskusni pravnici i stručnjaci za međunarodno i kanonsko pravo detaljno proučili Ustav SFRJ, tražila da se u završni dokument unese i obaveza u vidu izjave jugoslovenske vlade da će u potpunosti ostvariti primenu ustavnih odredaba o slobodi savesti i veroispovesti. Takođe, tražena je još i potvrda da škola i nastava neće biti zloupotrebljavane za vaspitavanje mladih protiv religije i Crkve, kao i garancija da Crkva može da raspolaže neophodnim objektima. Od interesa za Svetu stolicu bila su i pitanja verske štampe, veronauke, obeležavanje crkvenih praznika... Ipak, vatikanska strana njih nije potencirala zato što su očekivane izmene Zakona o pravnom položaju verskih zajednica.

MONSINjORA Kazarolija u odvojenim posetama primili su Moma Marković i Petar Ivičević. Vatikanski diplomata tada je rekao Ivičeviću da se davanje mogućnosti jugoslovenskoj vladi da pre imenovanja biskupa istakne prigovor ne može porediti sa situacijom u Mađarskoj, gde episkopat ima drugačiji tretman prema vlastima. Vatikanski ekspert za odnose sa državama iza gvozdene zavese istakao je da jugoslovenskom zvaničniku ovo govori u poverenju.

Povodom Stepinčeve godišnjice smrti 1965, vatikanski žurnal "Oservatore romano" objavio je prigodan tekst bez grubih političkih aluzija. Međutim, Ambasada SFRJ u Rimu ipak je intervenisala kod direktora lista jer je tekst sadržavao određene stavove koje je jugoslovenska ambasada smatrala neprimerenim.

NOVA runda pregovora trajala je od 29. maja do 8. juna 1965. godine u Beogradu. Termin ovih pregovora utvrđen je na sastanku u Rimu 11. maja. Na ovom sastanku bilo je reči i o formi završnih dokumenata. Pregovarači sa obe strane bili su isti kao i na prošlim pregovorima. Predstavnici Svete stolice započeli su ove pregovore s maksimalnim zahtevima, tražili su da se položaj Katoličke crkve u SFRJ uredi bilateralnim ugovorom koji bi po svojoj suštini i formi podsećao na konkordat. Ipak, vatikanska strana je popustila i prihvatila da se odnos između države i Crkve reguliše na bazi unilateralnog dokumenta i u okvirima jugoslovenskog Ustava i zakonodavstva.

Pregovarači ispred Svete stolice ponovo su apelovali na jugoslovensku delegaciju da se Crkvi obezbedi da slobodno može vaspitno da deluje, za šta jugoslovenska strana nije imala razumevanja. Kod ovog pitanja došlo je do izvesne zategnutosti i pretila je čak opasnost da pregovori budu prekinuti, bez rezultata. Međutim, na kraju je ipak utvrđen tekst zajedničkog protokola koji je trebalo da potvrde vlada u Beogradu, s jedne, i Kongregacija za izvanredne crkvene poslove u Vatikanu s druge strane. Za jun 1965. godine bilo je predviđeno da obe strane daju zvanične izjave o pitanjima koja su razmatrana u pregovorima.

SUTRA: Protokol s Vatikanom i čistka srpskih komunista