Vatikan traži: Kosovo republika

POTPISIVANjE protokola o uspostavljanju diplomatskih relacija između Vatikana i Jugoslavije osetilo se odmah u kvalitetu odnosa dveju država. Najpre je došlo do razmene pisanih poruka između predsednika SFRJ Josipa Broza i poglavara Katoličke crkve pape Pavla VI, koji je ovim povodom upriličio audijenciju za jugoslovenskog diplomatskog izaslanika.

Ono što je na međunarodnom planu ujedinjavalo Tita i papu, ogledalo se u nastojanjima obojice državnika da se u svetu očuva mir, s obzirom na to da je Hladni rat podelio svet. Sledeća činjenica koja potvrđuje sud o pozitivnom razvoju odnosa SFRJ - Sveta stolica jeste poseta predsednika Saveznog izvršnog veća Mike Špiljka Italiji i Vatikanu, u periodu od 8. do 13. januara 1968. godine. Špiljak se ovom prilikom susreo sa italijanskim premijerom Aldom Morom, predsednikom Italije Đuzepeom Saragatom i papom Pavlom VI. Nadalje, dekan kardinalskog zbora Eugen Tiseran, na pozov Jugoslavenske akademije znanosti i umjetnosti iz Zagreba, posećuje SFRJ i susreće se s predsednikom Titom. Tiseran je prilikom posete Zagrebu i Kaptolu dočekan hladno i rezervisano, s obzirom na to da se zalagao za progresivne struje unutar Katoličke crkve i da je osuđivao ustaški pokret u NDH.

JUGOSLAVIJU je posetio i direktor vatikanskog žurnala "Oservatore romano" Federik Aleksandrini. Ocenjeno je da je ova poseta imala pozitivne političko-propagandne aspekte. Ovom sledu fakata dodajemo i privatnu audijenciju koju je papa priredio u čast ministra savetnika jugoslovenskog izaslanstva Nikole Mandića povodom njegovog odlaska s dotadašnje dužnosti. Potom, rešen je i slučaj Krunoslava Draganovića, ideologa Pavelićevog pokreta, tako što mu je omogućeno da se nesmetano vrati u zemlju i nastavi da se bavi svešteničkim pozivom. Vatikan je bio zadovoljan što protiv Draganovića u zemlji nije pokrenut sudski postupak. Kada je reč o odnosima između Svete stolice i jugoslovenskog episkopata, oni su regulisani normama kanonskog prava i odlukama Drugog vatikanskog sabora, koji je nacionalnim episkopatima dao nešto više prava i slobode u odlučivanju, što je odgovaralo jugoslovenskoj državi.

ZANIMLjIVO je istaći da je 1952. godine na mesto dekana Prizrenske biskupije, koja se proširuje i menja naziv u Skopsko-prizrenska biskupija, postavljen dr Emanuel Krajinović. Krajinović je, prema podacima jugoslovenskih vlasti, sarađivao sa okupatorom za vreme Drugog svetskog rata. Bio je načelnik ustaške opštine u Kiseljaku, a stupio je i u nemačku policiju GFP, sarađivao s Gestapoom i učestvovao u pljačkanju lokalnog stanovništva. Posle završetka rata, bio je osuđen na smrt, da bi mu se kasnije kazna preinačila u dvodecenijsku robiju. Godine 1951, prilikom amnestije, Krajinović je pušten na slobodu. Ovaj čin oslobođenja svakako može da se postavi u strukturu jugoslovenskog izlaska u susret Vatikanu i njegovim interesima.

I Vatikan je izašao u susret SFRJ uklonivši iz Radio Vatikana Tomasa, osvedočenog protivnika jugoslovenske vlasti, kao i Krešimira Zorića iz Vrhovnog veća za emigraciju. Pored odnosa između SFRJ i Svete stolice, obe države su imale i konkretne međunarodne interese. Sve navedene činjenice doprinele su tome da počne intenzivnije da se razmišlja o podizanju diplomatskih odnosa na nivo uspostavljanja ambasade, odnosno nuncijature.

SAVEZNA komisija za verska pitanja konstatovala je da treba oceniti kakav će biti odjek javnog mnjenja i drugih crkava i verskih zajednica u SFRJ ukoliko dođe do uspostavljanja punih diplomatskih odnosa sa Svetom stolicom. Uspostavljanje poluzvaničnih diplomatskih odnosa s papskom državom 1966. godine prošlo je, prema ocenama Savezne komisije za verska pitanja, dobro - bez obzira na ometajući faktor oličen u katoličkoj političkoj emigraciji. Analiziranjem situacije došlo se do zaključka da bi uspostavljanjem punih diplomatskih odnosa po standardima Bečke konvencije došlo do polarisanja katoličkih snaga u SFRJ, čime bi se uslovilo jačanje progresivnih katoličkih krugova, što je odgovaralo jugoslovenskim vlastima jer bi Katolička crkva i država bolje sarađivale.

KADA je reč o stavu Srpske pravoslavne crkve povodom uspostavljanja punih diplomatskih odnosa, predviđeno je da će Srpska crkva reagovati hladno, dok ostale verske zajednice neće praviti posebnih problema. Jugoslovenska vlast nije bila spremna da potencira rešavanje spornih pitanja koja nisu rešena potpisivanjem protokola 1966. godine. Takođe, uspostavljanje punih diplomatskih odnosa ne bi trebalo dovoditi u vezu ni sa Titovom predstojećom posetom Italiji. Dakle, Savezna komisija za verska pitanja je konstatovala da se poluzvanični diplomatski odnosu s Vatikanom mogu podići na zvanični novo. Između ostalog, SFRJ je jedina zemlja od svih država akreditovanih pri Svetoj stolici koja ima sa ovom državom poluzvanične diplomatske odnose. Pred jugoslovenskim vlastima stajao je zadatak da objasne građanstvu i konfesijama da se ovim diplomatskim činom ne favorizuje Katolička crkva.

O ovom pitanju, jugoslovenski izaslanik pri Svetoj stolici Cvrlje razgovarao je s predsednikom Saveznog izvršnog veća SFRJ Mitjom Ribičičem. Predsednik SIV-a se složio sa ocenom jugoslovenskog izaslanika da je sazrela situacija za uspostavljanje punih diplomatskih odnosa sa Svetom stolicom.

MEĐUTIM, valjalo bi spomenuti da se dve godine posle potpisivanja protokola 1968, savetnik jugoslovenskog izaslanstva pri Svetoj stolici Stjepko Humel sastao na prijemu u argentinskoj ambasadi pri Svetoj stolici sa referentom u Kongregaciji za širenje vere (bivši naziv: Cingregatio de propaganda fidei) Karlom Koselom. Kosel je tom prilikom pitao Humela da li će Jugoslavija biti u stanju da nastavi dotadašnju politiku prema Vatikanu i posle Titove smrti ili predsednikovog povlačenja. Ovaj vatikanski zvaničnik takođe je kazao savetniku Izaslanstva da je dolazio u kontakt s manje-više svim jugoslovenskim biskupima i da mu je nekoliko njih postavili to isto pitanje.

KOSEL je Humelu postavio još jedno pitanje - da li će SFRJ da prizna jugoslovenskim Albancima pravo da u okviru Jugoslavije konstituišu zasebnu republiku. Humelov sagovornik je podvukao da su mu poznate sve teškoće u vezi s kosovsko-metohijskim problemom, kako istorijske, tako i one aktuelne. Naglasio je i da mu je poznato da jugoslovenski Albanci traže i očekuju da dobiju svoju republiku. Nadalje, ovaj funkcioner Svete stolice konstatovao je da bi davanje Albancima zasebne republike bilo ne samo u skladu sa Ustavom SFRJ, odnosno politikom pune ravnopravnosti jugoslovenskih naroda, već i da bi predstavljalo akt plemenitosti, političke mudrosti i - dalekovidosti. Kosel je naglasio da je razgovarao i sa jugoslovenskim sveštenicima Albancima, te da su oni pokazali odanost jugoslovenskoj ideji.

DALEKOVIDOST SVETE STOLICE

INTERESANTAN je, pogotovo u diplomatiji Svete stolice, pojam dalekovidosti. U izvesnom smislu, Savet Karla Kosela da Kosovo dobije status republike, upućen Stjepku Humelu, pokazuje da je Sveta stolica u perspektivi na Kosovo i Metohiju gledala kao na teritoriju koja je ustavno sve udaljenija od Srbije - s mogućnošću konačnog otcepljenja od srpske države. Naravno, svedoci smo da se to upravo i dogodilo. Dakle, zalaganje Karla Kosela iz 1968. godine, referenta u Kongregaciji za širenje vere, da Kosovo i Metohija u okviru SFR Jugoslavije dobije status republike, može da se razume i kao sondiranje terena za buduće otcepljenje.