Rasprodaja i rasturanje imovine

PRE zvaničnog gašenja četiri najveće domaće banke početkom januara 2002. godine, od direktora se zahtevalo, usmeno, da dostave završne račune u kojima će biti navedeni gubici, iako ih nije bilo. Naredba je bila - zatvaranje Beobanke, Investbanke, Jugobanke i Beogradske banke. Žurba je bila velika da se stave katanci na navodne gubitaše "teške" 8,3 milijarde maraka, što nije bilo tačno. Direktori su sastavljali izveštaje iz straha, jer nisu imali kome da se žale, a svaka tužba prvo mora da se procesuira u zemlji, a onda u međunarodnim sudovima. Kako to funkcioniše, vidi se i po tome što stečaj banaka traje već 14 godina.

Ovo tvrdi Zlatan Peručić, bivši direktor Beobanke, i ističe da je zatvaranje najvećih banaka u stvari bilo gašenje domaćeg bankarstva.

- Izveštaji su morali da budu loši - naglašava Peručić. - To je bila direktiva. A posledice su i danas vidljive. Bez posla je, pre svega, ostalo 10.000 službenika. Vrsnih službenika, koji su kasnije strane bankare učili bankarstvu. Dobili su po 300 maraka otpremnine i otišli bez poslednje plate. Osim ljudi, bankarski sektor je izgubio odličan IT sistem, a da ne pominjem imovinu koja je rasprodata, razvučena, uništena. A gde je novac nestao, to nismo saznali.

PERUČIĆ ističe da su svi bankari, od generalnih direktora do službenika, dobili otkaze, a nikada protiv nijednog rukovodioca nije podneta tužba.

- Ako smo loše vodili banke, zašto niko nije dospeo na sud - kaže Peručić. - Kada jedna banka ne radi po propisima, prvi čovek i izvršni odbor se smenjuju, ako treba i krivično gone, a banka se spasava. Nijednom direktoru ništa nije zamereno. Dakle, ko je kriv ako su zaista, kako se pre 13 godina govorilo, najveće banke najveći gubitaši u zemlji. Beobanka, Investbanaka, Jugobanka i Beogradska banka su ugašene, ali se i posle 2002. godine nastavilo urušavanje domaćeg bankarstva. Danas smo došli na nivo od dve domaće banke. Komercijalne, koja ide na prodaju, i Poštanske štedionice, koja će vrlo brzo postati šparkasa. Nema zemlje koja nema svoje banke. One su nosioci domaće privrede.

PRETNjI tužbama za zloupotrebu službenog položaja je bilo. Tako je tadašnji republički ministar pravde Vladan Batić zahtevao da se krivci nađu pred sudom prozivajući čelnike četiri banke u stečaju najodgovornijim za njihov kolaps, kao što su Borka Vučić, Zlatan Peručić, Miloš Milosavljević... Ipak, niko se, počev od guvernera NBJ, ministra finansija i ministra pravde nije obratio MUP-u, odnosno Dušanu Mihajloviću, ili potražio izveštaj o radu policije. Zašto do toga nije došlo, nije dobilo epilog. Moglo se čuti da su navodno direktori najvećih banaka takođe kreditirali pojedine partije i pojedince, i tako im vezali ruke za dalje poteze, odnosno krivično gonjenje.

Ipak, svima je bilo jasno da su banke i firme poslovale u nenormalnih sankcijskim uslovima i da je jednako teško bilo i bankarima i firmama da odobravaju i vraćaju kredite. Uz to država je zahtevala da se primenjuju neprimereno niske kamate na odobrene zajmove koje nisu mogle ništa da pokriju. Zbog toga su banke zahtevale da preduzeća budu akcionari u jednom procentu kao garancija za kredite. Tako i dan-danas IMT, IMR "Zmaj" i ostala beogradska preduzeća u stečaju su akcionari u Beobanci koja im je najviše kredita i odobrila.

U USLOVIMA koji su vladali za vreme sankcija teško je razlučiti šta je bilo zakonito, a šta nije. Firme su morale nešto da rade, odnosno da zaposleni primaju platu. Tako se čuvao socijalni mir, ali i preduzeća koja su na neka tržišta uspevala da plasiraju svoju robu.

Firme su upravo bile najveći dužnici banaka. U vreme sankcija i preduzeća i banke su se dovijale na sve načine da opstanu. Deo poslova je išao preko prijatelja u svetu, ali u takvim situacijama i prijateljstvo ima cenu. I to nemalu.

Tako je, na primer, Evangelosu Mitilineosu, grčkom biznismenu koji je poslovao sa našim firmama preko Jugobanke, ustupljena hipoteka prvog reda nad objektima "Trepče". Mitilineos je u avgustu 1999. godine raskinuo ugovor sa "Trepčom" i "Geneksom" o preradi koncentrata olova i cinka i aktivirao sve garancije koje je beogradska Jugobanka dala za obaveze ovog rudnika. Po tužbi Mitilineosa Viši privredni sud u Beogradu doneo je pravosnažnu presudu kojom je Jugobanka obavezna da "Mitilineos Holdingu" plati preko 50 miliona dolara duga sa kamatama.

SLIČAN slučaj je i sa kreditorima koji su ugovarali poslove sa Beogradskom bankom. Oko dve milijarde maraka inostranih kredita potrošeno je jednim delom na finansiranje "Azotare" i "Petrohemije" u Pančevu, EPS, JAT, "Sartida", a da nije vraćeno.

- Odlučeno je da se banke likvidiraju dok još nismo bili sigurni da li će Pariski klub poverilaca otpisati dve trećine duga. Bilo bi mnogo jeftinije da smo neke od te četiri banke spasli, kao što su u mnogim zemljama domaće banke spasene reorganizacijom. Međutim, to je bila koncepcija da se unište domaće banke i, od ozbiljnih banaka, iz nekog razloga preživele su samo dve, Vojvođanska i Komercijalna banka. Sve to je urađeno bez plana i na "o-ruk". Oni koji su to sprovodili nisu govorili da je to što rade dobro, već da ne može drugačije. Ipak, ni tada taj argument nije bio tačan. Nekim preduzećima se kratkoročno olakšalo otpisom duga, ali ona su nastavila da tonu i da šire dalje trulež. Bolje da su odsekli ono što ne valja, a dobro ostavili da funkcioniše - rekao je Milan Kovačević, ekonimista.

Kada je Pariski klub poverilaca otpisao 66 odsto duga Srbije, u dva navrata 2002. i 2006. godine, koji su u velikoj meri napravila velika društvena preduzeća, a za koji je država garantovala, očekivalo se da će država otpisati taj dug firmama i tako im pomoći da se izvuku iz problema.

PROFESOR Jovan Ranković, bivši savezni ministar finansija SCG, koji je i dao ostavku na to mesto zbog načina na koji su četiri banke likvidirane, tvrdio je da je ta sredstva umesto da se pomogne privredi, država uzela za sebe. Zauzvrat ugasila je banke kojima su te firme dugovale.

Nastojeći da umiri javnost, kada je saopšteno da se banke gase, guverner Dinkić je naglasio da je gašenjem ovih banaka završeno 99 odsto posla u reformama bankarskog sistema, ministar finansija Đelić predočio je građanstvu da dileme oko likvidacije bivših banaka i nije bilo, pošto se po svaku cenu želeo izbeći argentinski scenario - da neko očekuje neke pare kojih nikad neće biti.

Neke dileme, međutim, ostale su nerazjašnjene. Da li je trebalo terati u stečaj banke ili preduzeća koja tim bankama duguju milijarde dinara? Čuveni reformski lideri tvrde da su se opredelili za stečaj banaka, a ne preduzeća, jer je to jeftinije i manje bolno po državu i društvo.

OBAVEZE PREMA INOSTRANSTVU

JEDNA od stvari koja usporava stečaj je to što banke čekaju naplatu potraživanja od domaćih preduzeća koja su u postupku privatizacije. Osim toga, Beogradska i Jugobanka su bile nosioci obaveza prema inostranstvu, obe su imale poslovne jedinice u Americi, a Beogradska banka i na Kipru, pa se čeka završetak postupaka koji se vode u tim zemljama. Slično je i sa prijavama koje se odnose na takozvani kosovski dug, odnosno na dugovanja banaka inopoveriocima i potraživanjima prema subjektima sa Kosova i Metohije. Postupke opterećuje i pitanje neraščišćenih imovinskih odnosa sa državama nastalim raspadom nekadašnje SFRJ.