Prvi Srbin u američkoj reprezentaciji

PRVI Srbin koji je postao član fudbalske reprezentacije SAD bio je Ane Mihajlović, rodom iz sela Vratnica kod Tetova. Za američki nacionalni tim 1977. godine odigrao je ukupno pet utakmica. Reprezentativnu karijeru otvorio je porazom protiv Gvatemale, a zatvorio trijumfom u utakmici sa Kinom.

Od svih članova tadašnjeg američkog nacionalnog tima Mihajlović je te godine pružao daleko najbolje partije. Tome da, uprkos tome, vrlo brzo napusti reprzentaciju, kumovao je jedan događaj koji nema veze sa fudbalom.

- U ekipi koju je tih godina vodio poznati američki trener ukrajinskog porekla Volt Čizovič, bila su i dva Hrvata. Jedan od njih bio je simpatizer ustaškog pokreta. Na to se nisam obazirao sve dok mi, jednom prilikom, u toku večeri nije dobacio izuzetno tešku uvredu na račun srpskog naroda. Bio sam eksplozivnog temperamenta. Takvu, lošu i preteću reč nisam mogao da otrpim, pa sam uzvratio istom merom, čak i žešće. O incidentu je brzo obavešten selektor koji nas je pozvao na razgovor i objasnio da neće da toleriše takve ispade na nacionalnoj osnovi u svojoj ekipi.

Drugim rečima, Čizovič je obojici dao "voljno" iz američkog tima.

MIHAJLOVIĆ je ovu epizodu brzo zaboravio, čemu su posebno doprineli uspesi u klupskoj karijeri. Nizali su se klubovi i pobede. Angažmani u klubovima Los Anđeles Asteks i Vašington Diplomatsima Anetu su doneli rivalstva i prijateljstva sa najvećim fudbalskim zvezdama tog vremena. Njegovi saigrači i rivali bili su čuveni Pele, Bekenbauer, Meklindon, Čarli Kuk, Stiv Dejvid, Kevin Kigen...

- Upoznao sam plejadu zaista najvećih fudbalskih vedeta koje su tih godina igrale u SAD. Zlatno ime među njima bez sumnje je Džordž Best, koji mi je bio ne samo saigrač već i veliki prijatelj. Bio je legenda u pravom smislu reči, na terenu kao i u životu. Bili smo sličnog temperamenta i brzo smo se sprijateljili. Po fudbalskom umeću, ali i šarmu i duhu Best je zaista bio neponovljiv - priseća se Ane nekadašnje legende Mančester junajteda.

Temperamentni Irac davao je specifičan ritam svakoj ekipi. Majstor sa loptom, briljirao je i u privatnom životu, ispunjenom ležernošću, zabavom i provodom.

- Markantan, duge kose i brade, sa zelenim očima, Best je neverovatno privlačio žene. U svakom društvu je bio glavna zvezda. Neodoljivo šarmantan i zanimljiv, živeo je za fudbalera netipičnim životom boema. Bio je, međutim, veran i iskren prijatelj. Obožavao me je i često smo izlazili zajedno i družili se. Njegova smrt 2005. godine zaista me je pogodila. Best mi i danas često nedostaje - kaže Mihajlović.

SA BESTOM Ane je igrao u Zemljotresima iz San Hozea, klubom koji je tih godina vodio Milan Mandarić, u to vreme menadžer američkih klubova. Mandarić će se kasnije preseliti u Veliku Britaniju, gde će biti dugogodišnji vlasnik fudbalskog kluba Portsmut i Lester. Trenutno uspešno vodi slavni Šefild Vensdej.

Tih godina Mihailović će se sprijateljiti s još jednom legendom sokera - Volfgangom Sanholcem. Posle uspešne karijere u minhenskom Bajernu, Bavarac se otisnuo u Ameriku, gde je nastupao za više klubova. Epizoda u Los Anđelesu rodila je prijateljstvo sa Anetom, koje traje do današnjih dana. Sanholc, koji je danas trener teksaškog kluba Ostin Astek, bio je i dever na Mihailovićevoj svadbi.

Najveća zvezda među srpskim fudbalerima u Americi bez sumnje bio je Vladislav Bogićević, koji je puno doprineo afirmaciji fudbala u SAD. Preko Bare je krenuo posle uspešnih osam sezona U Crvenoj zvezdi, sa kojom je uzeo više titula prvaka Jugoslavije.

- Bleki je bio odličan fudbaler i najpoznatiji Srbin u sokeru. Od svih igrača pristiglih iz Jugoslavije on je najviše postigao, a po završetku karijere postao je član američke Kuće slavnih. U tamošnjim prvoligašnjim klubovima igrao je veliki broj Srba, ali njegovu slavu niko nije dostigao. U SAD Bleki se sprijateljio i sa Peleom, što će doprineti da najveći fudbaler svih vremena svoju oproštajnu utakmicu odigra protiv reprezentacije Jugoslavije - kaže Mihajlović.

Po završetku igračke karijere 1982. godine Ane se okrenuo trenerskom pozivu. Pored uspešnog privatnog biznisa stekao je licencu i danas uspešno radi s mlađim kategorijama fudbalera. Karijera u SAD, angažmani u najvećim klubovima i igranje sa najvećim fudbaleskim imenima, međutim, nikada nisu mogli da u potpunosti prekriju nostalgiju za Srbijom i domaćim fudbalom.

- I danas u meni tinja žal što nisam zaigrao u našoj Prvoj ligi. U SAD su me trenirali vrhunski treneri, delio sam teren sa najboljim fudbalerima sveta, ali ništa od toga nije umanjilo moju želju. Planirao sam čak da se vratim kao trener, ali ubrzo sam dobio unuke, zbog kojih sam ostao u Americi. Da sam na početku prešao u Vardar, ko zna kako bi izgledao moj put - ocenjuje Ane.

Ovogodišnji dolazak u Beograd, međutim, iskoristio je i da ispuni jednu od svojih najvećih želja. Kao veliki "grobar" dobio je priliku da obuče crno-beli dres i makar simbolično u njemu istrči na teren Stadiona JNA. Od dečačkih dana, Anetu je to bio zauvek nedosanjani san.