Čudo tehnike - automobil na vodu

U PROCESU rada, ugljovodonična goriva (pored zemnog gasa, tu spadaju i ugalj i nafta) reformiraju se tako što se iz njih najpre izvuče vodonik (sagorevanjem u fabrici ugljovodonika), a onda se on distribuira benzinskim pumpama gde se toči u automobile kao gorivo. U gorivnoj ćeliji automobila se onda vrši sagorevanje vodonika i kiseonika.

I tu je poenta cele ideje da naftni kartel ostvaruje približno istu dobit kao i sa naftom koju drži pod šapom duže od veka. Jedina promena je u tome što ugljovodonik iz nafte više ne sagoreva u karburatoru motora, već se sagorevanje vrši u posebnim fabrikama. Vlasnici fabrika su, naravno, pripadnici istog korporacijskog kartela.

Nova tehnologija predviđa da se sagorevanje ugljovodonika vrši pod zemljom. Na taj način bi se planeta zaštitila velikog zagađivanja. Ugljen-dioksid bi onda bio sproveden cevovodima u specijalno izgrađena podzemna skladišta (kao što se radi sa nuklearnim otpadom) gde bi se čuvao stotinama godina. To svakako podrazumeva da će ta skladišta imati svoje vlasnike, baš kao i distributivni centri, fabrike motora sa unutrašnjim sagorevanjem i tako dalje i tako dalje. A vlasnici svega toga su isti ljudi.

DANAS u svetu 96 odsto proizvodnje vodonika, koji nastaje iz spomenutog reformirajućeg procesa, dobija se od prirodnog gasa, 48 odsto, sagorevanjem nafte, 30 odsto, i uglja - 18 odsto. Samo četiri odsto proizvedenog vodonika se dobija u procesu elektrolize, kojim se vodonik i kiseonik dobijaju razlaganjem vode pomoću električne struje.

Hidroksi gas (HHO), koji na taj način nastaje, poznat je zbog svog velikog sagorevajućeg potencijala i već je odavno komercijalizovan kao gas za zavarivanje, kuvanje, ali i kao pogonsko gorivo. Pitanje je samo kako ga dobiti u što većoj količini, uz što manji utrošak ulazne energije i što manje zagađenje vazduha.

Zagovornici ovog postupka tvrde da je jedini problem što je potrebna velika količina električne energije da bi se elektrolizom dobila dovoljna količina ovog gasa, nazvanog i Braunov gas.

MEĐUTIM, taj problem je rešio još pre dvadeset godina jedan Amerikanac po imenu Stenli Mejer. Praktično, on je konstruisao jedan originalan uređaj za elektrolizu i instalirao ga, ni manje ni više, nego na motoru svog automobila. I uspeo je da dobije, verovali ili ne, automobil koji je išao na vodu.

Nažalost, Mejerov izum, automobila koji se kreće pomoću destilisane vode, izazvao je paničan strah kod onih koji kontrolišu sve puteve nafte. Čim su saznali za ovaj patent, preduzeli su sve da se on uništi i da ne ostane trag o njegovom postojanju. Zbog toga većina naših savremenika nikad nije čula za Stenlija Mejera, koji je rođen u Ohaju 1940. godine.

Mejerov izum zaslužuje da se objasni kako je funkcionisao i na ovom primeru može se videti da automobili mogu da se kreću i bez nafte. Još jednom da podsetimo da je Tesla 40 godina pre Mejera imao mnogo bolju ideju.

PUNIH trideset godina Mejer je praktično sam radio na usvršavanju posebne vrste elektrolize. Nije bio formalno tehnički edukovan, što je za njega možda bila i prednost, ali je uspeo da se nametne kao inovator. Posle mnogo pokušaja i eksperimentisanja, razradio je način da u jednom procesu veoma kontrolisane elektrolize iz vode izvuče monoatomski vodonik tako što je veoma precizno kontrolisao protok elektrona u rekombinaciji vodonikovih atoma prilikom razgradnje molekula vode (H2O) puštao ih i zaustavljao stvarajući pri tome njihov jak naboj.

Svojim izumom je uspeo da iz ovakvog elektrolitičkog procesa dobije više energije od količine energije koju je bilo potrebno uneti za razdvajanje vodonika i kiseonika iz vode klasičnom elektrolizom.

Proces kontrolisane elektrolize Stenli Mejer je zamislio tako da više koristi snagu napona, a ne količinu i naboj elektrona. A i one elektrone koji su proticali uspevao je da kontroliše i usmeri tako da se ne rasipaju.

NAPON je jedna od tri poznate sile, pored gravitacije i magnetizma, i on nastaje usled razlike u količini elektrona na dve različite lokacije. Što je veća razlika u broju elektrona u jednoj lokaciji u odnosu na drugu, veći je napon. Da podsetimo da se u svakom atomu nalaze elektroni i protoni. Elektroni su čestice koncentrisane u orbiti oko jezgra, a protoni su u jezgru. Elektroni su negativno naelektrisane čestice, a protoni pozitivno. Atom vodonika ima jedan elektron i jedan proton, a atom kiseonika ima osam protona i osam elektrona. Kada se spoje dva atoma vodonika i jedan kiseonika, zbog nejednakog rasporeda elektrona u orbitama atoma, molekul vode je bipolaran, odnosno ima pozitivno i negativno naelektrisanu stranu.

Kada se ovakav molekul stavi u polje pod naponom, on se okreće na pozitivnu ili negativnu stranu. Klasičnom elektrolizom se u vodenu soluciju konstantno uvode elektroni koji svojom snagom postepeno kidaju energetsku (hemijsku) vezu u molekulu vode i on se na kraju pocepa na atom kiseonika i dva nevezana atoma vodonika. I to se naziva hidroksi gas (HHO).

U ELEKTROLIZI koju je razradio Mejer protok elektrona koji su pod velikim naponom je sprečen, pa je molekul vode podvrgnut mnogo većem stresu tako da mu hemijske veze molekula slabe, ali se ne raskidaju sve dotle dok se to kontrolisanim procesom ne naloži. Dakle, radi se o oslobađanju hidroksi gasa iz vode.

Mejer je došao do saznanja da ako se napon u elektrostatičkom polju podigne do izvesnog nivoa, elektroni bi bili strgnuti sa molekula vode. Zato je hemijske veze u molekulu slabio postepeno pomoću specifičnog pulsiranja na određenoj frekvenciji, ali tako da se atomske veze ne pokidaju već samo oslabe. Ako bi se pokidali, elektroni bi izleteli sa svojih atomskih orbita i rasuli se nekontrolisano.

MEJER je tako pulsevima "drmusao" molekul vode držeći ga na određenoj frekvenciji, a to je postizao podešavanjem razmaka između elektroda i održavao atome u molekularnoj (H2O) vezi, koja je postepeno slabila. Ovo postepeno pulsno naelektrisanje jonizuje vodonik i kiseonik pozitivno. Čestice onda počinju da se sudaraju pri konstantnoj brzini, koja se može i povećati i tada nastaje efekat razdvajanja. Vodonik i kiseonik tada izlaze kao gas. Tako se umesto difuznog rasipanja elektrona kod klasične elektrolize (koja je zato energetski neisplativa), u ovom procesu koristila energetska snaga samog atomskog polja u orbiti elektrona. I to je smanjilo energiju neophodnu za dobijanje ovog efekta, a na kraju procesa oslobodilo energiju iz polja elektrona.

I eto tajne pokretanja automobila na vodu. Velika tajna koja se nalazi u kontrolisanoj elektrolizi i energetskoj snazi monoatomskog vodonika.

IGRA BOGATIH I SIROMAŠNIH

Unapred je poznat i scenario po kome će fabrike za sagorevanje ugljovodonika i skladištenje ugljen-dioksida biti podizane. Ciljna grupa za njihove lokacije su najnerazvijenije zemlje. Stručni elaborati pokazaće koje od njih su prostorno i geografski najprikladnije. Ovakva vrsta stranih investicija biće oberučke prihvaćana od vlada tih zemalja u kojima je stanovništvo na ivici gladi i bez posla. Biće presrećni i spremni da budu čuvari belosvetskog otpada. Paklena igra bogatih sa siromašnima biće nastavljena.