Hapsandžije batinaju po ustavu

GURGUSOVAČKA kula je sredinom 19. veka služila za zatočenje političkih krivaca. U njoj su, na primer, boravili osuđeni za učešće u Katanskoj buni (1844) i Tenkinoj zaveri (1857). Zbog surovog postupanja prema zatočenicima, ušla je u legendu.

Predsedniku Državnog saveta Stevanu Stevanoviću Tenki su, recimo, oduzeli zavoje kojima je potpasivao stomačnu kilu. Govorilo se i da je slavni pukovnik Jovan Mićić, zlatiborski hajduk i učesnik Prvog srpskog ustanka, prisni prijatelj Miloša Obrenovića, pobratim Smail-age Čengića i prijatelj vladike Petra Petrovića Njegoša, pre nego što će u kuli umreti (1844), nudio sve svoje imanje samo za jednu kiselu papriku iz turšije. Nisu mu je dali.

U narodu je ova zloglasna građevina bila poznata pod imenom Srpska Bastilja. Tu su tamnovali članovi Državnog saveta Paun Janković, Radovan Damnjanović, Pavle Stanišić, Raja Damnjanović (umro u Kuli, kao i Micić), predsednik Kasacionog suda i ministar policije Cvetko Rajović i mnogi drugi.

Kula je bila opasana zidom od dva i po metra i odavala je izgled beživotne tamnice ili grobnice za žive. Bila je na tako zlom glasu da je knjaz Miloš, po povratku u zemlju 1858. godine, naredio da se poruši i spali, a varoš Gurgusovac preimenovana je u Knjaževac.

PORED ovog kazamata, u to vreme bili su poznati i Vračarska rupa i Šabačkim obor. Kada je, 1842. godine, proteran knez Mihailo, Toma Vučić Perišić se ulogorio na Vračaru i tu saslušavao i kažnjavao obrenovićevce. Prvih dana je najsumnjivije držao u jami, iskopanoj pored kuće Isidora Stojanovića, profesora beogradskog Liceja. Rupa je bila četvorougaona, dugačka 5,7 metara i duboka 3,1 metar. Zatočenici su u rupama stajali pod vedrim nebom, a jama je po svom prvom zatočeniku, Šapčaninu Jovanu Trkiću, prozvana i Trkićeva rupa. U njoj je nekoliko sati boravio i Cvetko Rajović. Posle je njega i još četvoricu činovnika Vučić izveo iz rupe, smestio u kuću i svakome dao u ruke po jedan Ustav, da ga pročitaju i uvide svoje greške.

Međutim, kada je neki uhapšenik protestovao zato što ga tuku i vikao da to nije po ustavu, Vučić je naredio da mu se na debelo meso stavi ustav, uz reči: "Mi ćemo te biti po ustavu, pa nek te on čuva."

Šabački obor služio je kao zatvor za okrivljene učesnike Katanske bune 1844. Dok su čekali presude prekog suda, svi su natrpani u jedan veliki obor, gde ih je naizmenično peklo sunce i kvasila kiša. U blatu su ležali kao svinje, a u svakom trenutku bilo ih je oko 200. Zatvorenici su iz obora dovođeni pred Vučića, koji je bio u posebnom šatoru, u društvu dvojice čuvara. Oni bi dovedene, na njegov mig, bacali na zemlju i tukli do iznemoglosti.

GOSPODAR Vučić je važio za svirepog čoveka, pa je jednom naredio da nekog osuđenika na smrt, pre pogubljenja, tuku u oboru topuzom u leđa i prsa. Pričalo se i da je jednog slepca, koji je pevao pesme o glavnoj ličnosti Katanske bune Stojanu Jankoviću Cukiću, streljao zajedno s desetogodišnjim detetom, koje je slepca vodilo.

Redovne statistike o smrtnim kaznama počele su da se vode tek 1889. godine. Pre toga, tačni podaci postoje samo za pojedine godine. Na primer, u 1883. godini, kada se zbila Timočka buna, izrečeno je 117, a izvršeno 47 smrtnih presuda, uglavnom nad pobunjenicima. Prema zvaničnim statistikama, od 1889. do 1914. u Srbiji je osuđeno na smrt 600 osoba, a pogubljeno 344.

S početka 20. veka režim lišavanja slobode stalno je bio na meti kritika. U jednom zvaničnom izveštaju iz 1906. godine, navodi se da su kazneni zavodi više "škole za zločince" nego sredstvo za popravak osuđenika. Četiri godine kasnije izrađen je Projekat novog Krivičnog zakonika, koji nikada nije postao zakon. Autori Projekta pisali su kako osuđeni na robiju i na zatvor izdržavaju kazne zajedno, mahom u neradu, a maloletnici služe zajedno s najokorelijim zlikovcima. Kazneni zavodi su leglo za najgore poroke. Oni konstatuju i da, delom zbog nedostatka zavoda, a delom zbog toga što su i ovi postojeći loši, izvršenje kazne lišenjem slobode ne samo da nema dobrog dejstva, već je i štetno. I još dodaju da nijedan osuđenik na 20 godina nije izdržao više od 10. Isto je i s onima kojima je smrtna kazna zamenjena robijom.

PRED početak Prvog svetskog rata samo su Srbija i Crna Gora bile nezavisne države. Ostali narodi, pod tuđinskom vlašću sve do stvaranja Kraljevine SHS, 1918. godine, primenjivali su tuđa krivična zakonodavstva. Tako je u zavodima vladala prava šarolikost. U Nišu, Skoplju, Požarevcu i Podgorici postojao je sistem zajedničkog zatvora (kaznu zajedno služe svi, bez obzira na starost, vrstu krivičnog dela, dužinu osude). U Lepoglavi, Staroj Gradiški, Sremskoj Mitrovici i Zenici vladao je irski progresivni sistem (osuđenik prolazi kroz faze, od izolacije, preko boravka s drugim osuđenicima, zatim u poluotvorenom ili otvorenom delu i, na kraju, biva uslovno pušten).

Ovakvo stanje zadržalo se sve do 1. januara 1930. godine, kada su stupili na snagu Krivični zakonik Kraljevine Jugoslavije i Zakon o izvršenju kazni lišenja slobode. Tada je uveden jedinstven krivičnopravni sistem. KZ Kraljevine Jugoslavije je propisivao zločinstva i prestupe. Za zločinstva su propisani smrtna kazna, robija i zatočenje, a za prestupe strogi zatvor, zatvor ili novčana kazna.

Smrtna kazna se izvršavala vešanjem u prostoru nepristupačnom javnosti. Na nju nisu mogli da budu osuđeni maloletnici, osim izuzetno, ako im je sudio Državni sud za zaštitu države, koji je primenjivao Zakon o zaštiti javne bezbednosti i poretka. Izvršenje smrtne kazne se odlagalo u slučaju teže telesne ili duševne bolesti i u slučaju trudnoće do dva meseca posle porođaja.

SMRTNE kazne su izricane za ubistvo i razbojništvo sa smrtnom posledicom, ali i za terorizam. A kao teroristi su kažnjavani komunisti i hrvatski, makedonski i kosovski separatisti. Između 1920. i 1940. izrečeno je 459, a izvršene su 232 smrtne presude. Godišnje je prosečno pogubljivano 11 ljudi.

U Beogradu se za tu svrhu koristilo dvorište Uprave grada. U njemu je prvi, juna 1931, obešen Svetomir Novaković, vojni činovnik osuđen zbog špijunaže. Iako su pogubljenja vršena u zoru, mesto zatvora je bilo nepodesno - centar grada. Zato je od 1935. za izvršenje smrtnih kazni određen zatvor Suda za zaštitu države na Adi Ciganliji.

Postojala su i posebna odeljenja za telesno kržljave, smanjeno uračunljive i duševno bolesne. Osuđenik je započinjao kaznu u samici, tri meseca ili kraće. Upravnik zatvora je mogao da ga zadrži i duže, ali je za zadržavanje preko godinu dana morao da pribavi odobrenje ministra pravde. Za to vreme viđao je samo upravnika, lekara, učitelja, sveštenika i starešinu čuvara. U drugoj fazi osuđenici su bili zajedno na radu, dok su tokom noći i za vreme odmora bili izdvajani u ćelije.

Treća faza značila je prelaz osuđenika u odeljenje za slobodnjake. Slobodnjaci su međusobno slobodno komunicirali, bili su pod nadzorom, ali su se kretali bez čuvara. Radili su na poljoprivrednim poslovima izvan kaznenih zavoda. Četvrta faza bio je uslovni otpust.

VEZIVANjE U OKOVE

ROBIJA je mogla biti doživotna ili vremenska, a ova druga nije mogla biti kraća od jedne, niti duža od dvadeset godina. Zatočenje se moglo izricati od jedne do dvadeset godina, a strogi zatvor od sedam dana do pet godina.

Kao preventivne disciplinske mere za naročito opasne osuđenike primenjivano je vezivanje u okove u ćeliji do tri meseca ili stavljanje utega do šest sati. Ove mere u svakom pojedinom slučaju određivao je upravnik zatvora.