Žigosani za ubistva i zlodela

MEĐU robijašima u srpskim kazamatima ima i onih koji su duboko zagazili u devetu deceniju života. Trenutno ih je osam, a reč je o muškarcima koji su osuđeni za najteža krivična dela - surova ubistva i nasilje. Oni kaznu izdržavaju u dvokrevetnim ćelijama, gde su im cimeri, takođe, vremešni prestupnici. Svima njima ostalo je po još nekoliko godina robije i svesni su da će poslednje trenutke života provesti iza rešetaka.

Svim osuđenicima, pa i onim najstarijim, omogućeno je da ih poseti sveštenik kako bi se ispovedili, ili da im pruži reči utehe. Većina ih se pokaje zbog zlodela koja su naneli drugima, mahom bližnjima, i od nebesa i Boga traže oprost grehova.

Za razliku od njih, najmlađi osuđenici, osamnaestogodišnjaci, retko traže pomoć vere i crkve. U ovom trenutku iza zidina srpskih robijašnica nalaze se 60 mladića i četiri devojke koji su tek postali punoletni. Primećeno je da gotovo nisu ni svesni prestupa koje su počinili, odnosno "drugi su im krivi" zbog toga što mladost provode iza rešetaka.

U SRPSKIM zatvorima najdužu vremensku kaznu, od 40 godina robije, izdržava njih 67. Među njima je i 10 nekadašnjih osuđenika na smrt kojima je kazna zamenjena vremenskom. Četiri decenije iza rešetaka provešće osuđeni za atentat na srpskog premijera Zorana Đinđića i otmicu i mučko ubistvo Ivana Stambolića. Milorad Ulemek Legija, Zvezdan Jovanović i Branko Berček kaznu izdržavaju u jednoj od najmodernijih kazniona - u Zabeli, poznatijoj kao "Alkatraz".

I monstrumi poput Mališe Jeftovića, koji je silovao i tukao trogodišnju Katarinu Janković do smrti, izdržavaju vremensku kaznu. Mnogi smatraju da je kazna od 40 godina - koliko će provesti u "najudobnijem" zatvoru u Padinskoj skeli, gde na raspolaganju ima skoro sve, od televizora i konzola za video-igre pa do teretane i 24-časovne lekarske i zubarske nege - malo za ovakvu vrstu zločina. U ovom kazamatu je i Dragan Đurić iz Surčina, monstrum koji je zadavio i pokušao da siluje četrnaestogodišnju Tijanu Jurić.

Nadomak Beograda, u novom zatvoru u Padinskoj skeli smešten je i masovni ubica Josip Vujić, zvani Joso Sikirica. On je bio osuđen na smrtnu kaznu, ali mu je ona zamenjena robijom od 40 godina. Smrtna kazna u Srbiji ukinuta je 2001. godine, i u tom momentu bilo je pravosnažno 12 takvih presuda. Među njima je bio i Vučko Manojlović, koji je tri decenije proveo u niškom zatvoru, čekajući egzekuciju.

ZA ubistvo zamenika okružnog javnog tužioca u Leskovcu Dragomira Krstića i pokušaj ubistva istražnog sudije Bratislava Gavrilovića, kao i pripremu ubistva sudije Mladena Jankovića, Manojlovića je Vrhovni sud Srbije 1986. godine osudio na smrtnu kaznu. Više od 18 godina proveo je u samici, tražeći i moleći da se kazna izvrši. Odlukom bivšeg predsednika Srbije Milana Milutinovića, smrtna kazna mu je 2002. zamenjena sa 40 godina robije, a predsednik Srbije Tomislav Nikolić pomilovao ga je pre tri godine. Ubrzo je, međutim, opet završio iza rešetaka, i to zbog pokušaja silovanja.

MEĐU onima kojima je "poklonjen život" bio je i Milan Ivković, osuđen zbog ubistva sekirom sudije Živke Vidojević, u Nišu. Nesrećna sudija je njegovoj ženi dodelila stan u brakorazvodnoj parnici. Ivković je u međuvremenu preminuo u niškom zatvoru, 2012. godine.

Od 12 "žigosanih", desetorica su i dalje živa, i dalje u zatvoru. Prvom od njih Azizu Muslijuu kazna ističe 2021, a poslednjem Ljubomiru Stevanoviću 2037. godine. Iza rešetaka su i Ilija Vujić, Radovan Joksić, Zoran Jevremović, Borislav Čolić, Miroslav Stojadinović, Slavoljub Velić, Slavoljub Jovanović i Mlađa Milovanović.

Musliju je silovao i ubio četrnaestogodišnju devojčicu, zbog čega je osuđen na zatvorsku kaznu. Zbog dobrog ponašanja pušten je na vikend. Međutim, tokom vikenda je ubio kuma koji mu je saopštio da mu je žena u međuvremenu umrla, a da su deca smeštena u dom.

ZLOČIN Ilije Vujića Bumbara i danas se pamti. On je, 1. decembra 1993, pucao u glavu Veri Žigić i njenom trinaestogodišnjem sinu Davoru, u Pohorskoj ulici na Novom Beogradu. Verovao je da će u stanu naći mnogo novca, što nije bilo tačno. Osuđen je na smrt 17. oktobra 1994. i bila je to prva izrečena smrtna kazna u Beogradu posle više od dve decenije.

Dve godine posle njega, u Palati pravde na smrt je osuđen i Radovan Joksić, poznat kao "ubica iz Fruškogorske ulice". On je sa saučesnicima, "škorpionom" sa prigušivačem, 1993. ubio biznismena Nebojšu Salatića, njegovu devojku Slavicu Kovačević i maloletnog sestrića Milana Graoranova. Sa žrtava su poskidali nakit, a onda su povadili hranu iz frižidera i kraj ljudi koji su umirali - jeli.

Ljubomir Stevanović osuđen je na smrt streljanjem 1997. godine zbog ubistva Milana Vranića, maturanta Šeste beogradske gimnazije. Dečak je nastradao zbog upaljača i cigarete! Istom kaznom kažnjen je i Borislav Čolić, koji je surovo, 1996. godine, u Futogu, likvidirao tročlanu porodicu Smiljanić. Prvo je ubio Dobrivoja, kome je pucao u potiljak, onda je dva puta pucao u glavu njegovoj trudnoj supruzi Miomirki, da bi na kraju pucao u glavu i trogodišnjem Ivanu, koji je sedeo na noši.

JEDAN od najpoznatijih osuđenika na smrt kome je kazna zamenjena je Mlađa Milovanović iz Paraćina, koji je silovao i zapalio osamnaestogodišnju Jelenu Đorđević. Dok je gorela, pucao je u nju iz pištolja. Polumrtva devojka uspela je da dopuzi do puta, gde su je pokupili slučajni prolaznici. Nekoliko dana kasnije, preminula je u bolnici.

Od 1992, kada je izvršena poslednja smrtna kazna u tadašnjoj Jugoslaviji, pa do njenog praktičnog ukidanja 2001, izrečeno je još desetak ovakvih presuda "u ime naroda". Nijedna, međutim, nije postala pravosnažna. Osuđenicima je smrt zamenjena robijom od 20 do 40 godina.

Za razliku od drugih zemalja gde su postojale smrtne kazne vešanjem ili ubrizgavanjem smrtonosnih injekcija, na teritoriji naše države gotovo svi osuđenici na smrt su - streljani.