Dijaspora žrtva sopstvenih iluzija

KNjIGA "Decenija iluzija" Miroslava Majkla Đorđevića, koja je nedavno predstavljena beogradskoj i novosadskoj publici, govori o nastojanju naše dijaspore u Americi da zaštiti interese Srbije tokom poslednje decenije 20. veka, ujedno je i politička biografija njenog autora.

- Bio sam učesnik tragičnih događaja devedesetih godina, o kojima se malo zna. Kako raspolažem bogatom arhivom i dokumentima o aktivnostima dijaspore na pomoći srpskom narodu i spasavanju Srbije od propasti, napisao sam knjigu da bih tu istinu spasao od zaborava. Dijaspora je devedesetih godina vodila herojsku brobu za spas otadžbine i srpskog naroda. U toj borbi vlast i opozicija su se pokazale nesposobnim - svedoči Miroslav Đorđević.

U ovim njegovim političkim memoarima postoje tri glavna aktera: Amerika, Srbija i dijaspora. I svi su postali žrtve sopstvenih iluzija.

- Amerika je diktirala razvoj događaja. Džordž Buš je još 1989. godine proglasio novi svetski poredak, ali naši u vlasti nisu shvatili i nisu znali šta to znači. Greške koje su napravljene bile su kobne po državu i narod. Nadali smo se da će Amerika da bude uzor demokratizacije Srbije. Živeli smo u iluziji da je to moguće, jer su u iluzijama bili i Amerika, i Srbija, i srpska dijaspora. Amerika je imala iluziju da će da pobedi u Jugoslaviji i uvede demokratiju, dijaspora da će sprečiti rat, a Srbija da će prevladati komunizam i postići balanas između Rusije, Kine i sveta. Te iluzije su nanele ogromnu štetu interesima srpskog naroda - kazuje Majkl Đorđević.

ISTORIJA se ponovila, Jugoslavija se opet raspadala, ali nove greške su bile mnogo skuplje i tragične. Nestao je srpski narod u Sloveniji, Hrvatskoj i delu BiH. Amerika je želela da SFRJ opstane, ali ne pod režimom koji je propao.

- Stvorili smo u Americi novu organizaciju Kongres srpskog uedinjenja koji je organizovao Srbe u rasejanju, ujedinio narod i Crkvu, koju je Tito razbio izazvavši raskol 1963. godine. Razgovarali smo sa vladikom Irinejom, sa patrijarhom Pavlom i postigli saglasnost da se dva krila Crkve pomire. Na prvu konvenciju KSU u Klivlendu 1990. godine došli su svi Srbi, i raskolnici, i federalci, i četnici, i komunisti, svi. Kada smo prevazišli našu neslogu, krenuli smo u proces tranzicije u Srbiji, sa ciljem da se komunizam iskoreni i uvede demokratija - objašnjava Đorđević svoj politički i patriotski angažman.

Đorđević je rođen 1936. godine na Dorćolu, gde je završio Prvu mušku gimnaziju. Emigrirao je kao odbojkaš u SAD 1956. godine. Upisao se na Univerzitet Kalifornije, Berkli, gde je diplomirao 1960. godine. Bio je jedan od mladih lidera Republikanske partije u Kaliforniji, ali je političku karijeru zapostavio zbog biznisa.

KONGRES srpskog ujedinjenja je osnovao 1990. godine kao krovnu organizaciju Srba u rasejanju. Cilj je bio očuvanje srpskog identiteta i pomoć matici za obnovu i napredak. U toku cele decenije, on se vrlo aktivno angažovao i neumorno radio da zaštiti srpske interese i spreči američke greške u građanskom ratu u Jugoslaviji.

- Nismo bili dobro dočekani u Srbiji, jer se Titova politika protiv emigracije osećala u Beogradu. U Hrvatskoj su emigranti i vlast bili složni, jer je Franjo Tuđman obilazio ustaše po svetu i dovodio ih kući.

Kada sam se sreo sa Slobodanom Miloševićem, on mi je rekao: "Treba da lobirate u Americi i svetu za nas!" Pitao sam ga: "Kako da lobiramo? Za šta?", jer u Srbiji nije postojao nikakav plan za lobiranje, nisu se znali naši ciljevi lobiranja. Nismo znali šta hoćemo, niti smo to definisali. Kada smo otišli u jednu posetu kod funkcionera Stejt departmenta, on nas je zadržao u razgovoru čitav sat i po, umesto četrdeset pet minuta, koliko je bilo predviđeno za sastanak. Ovde kod mene Hrvati i Slovenci dolaze već dve godine, rekao nam je zvaničnik Stejt departmenta - otkriva Majkl Đorđević, koji je deset godina lobirao u Vašingtonu.

Aktivisti Kongresa ujedinjenja koji su se isticali u američkoj politici bili su i Momčilo Tasić, Desa Tomašević iz San Franciska, Đorđe Kolarović, Nenad Vukićević, Mirjana Samardžija, Džon Delić, Ron Radaković, Vojin Joksimović, Miloš Milenković, Jasmina Bolanže, Dušan Bilbija i Jasmina Vujić.

NA INICIJATIVU Miroslava Đorđevića, kao republikanca i lidera Kongresa ujedinjenja, 2000. godine formirana je u SAD grupa srpskih i američkih političara za zastupanje naših interesa u Kongresu. Na čelu kokusa bio je kongresmen Džordž Vojinović iz Klivlenda. Sve do 2004. kokus je radio preko istaknutih pojedinaca KSU (Kongresa srpskog ujedinjenja) i političara koji su prisustvovali konvencijama ove organizacije. Među njima su bili, pored senatora Džordža Vojinovića, kongresmen Rod Blagojević, kongresmenka Melisa Bin, Tom Kantrimen, Džim Mudi, kongresmenka Helen Delić Bentli i Bil Barton.

Kokus se neprestano uvećava što daje mogućnost američkim Srbima i Kongresu srpskog ujedinjenja da šire svoj uticaj na Kongres, Senat i Belu kuću. U jednom trenutku, kokus je imao 29 članova u oba doma američkog Kongresa, među kojima su bila i tri senatora i srpski kongresmen Milorad Rod Blagojević. Aktivnost Džordža Vojinovića na zaštiti srpskih interesa na Kosmetu i u BiH podstakla je, na primer, kongresmena Stiva Šabeta, da predloži rezoluciju i Srbima u Kongresu. Senator Sem Braunbek, republikanac iz Kanzasa, uputio je pismo državnom podsekretaru Nikolasu Bernsu o zabrinutosti Srpske pravoslavne crkve u vezi sa situacijom na Kosmetu i pregovorima o budućem statusu. Tokom 2007. predsedniku Džordžu Bušu upućeni su protesti zbog nastojanja da se formira tzv. nezavisna država Kosovo.

Tokom 2015. godine srpski kokus su predvodili kongresmeni Robert Dold i Robert Adelhort, koji su javno u ime Kongresa SAD podržali reforme u Srbiji.

ĐORĐEVIĆ, iako svestan da je dijaspora delimično uspela u svojim namerama, da je uticala na SAD da promeni svoju agresivnu politiku, ipak je razočaran i u SAD i u Srbiju.

- Amerika nas je razočarala, jer nas je bombardovala i otela nam Kosmet, Srbija nas je razočarala, jer nije izvela demokratizaciju na pravi način. Nismo ujedinili maticu i dijasporu, jer su ljudi iz vlasti u Beogradu za to bili nesposobni, nespremni i jednostavno neki to nisu ni želeli. Mi iz dijaspore smo se nalazili između nakovnja i čekića. Pritisnuti sa obe strane nismo mogli sami mnogo da pomognemo srpskom narodu. Uradili smo manje nego što smo želeli, ali više nego što je srpska vlast zaslužila. Srbija se i tada i danas prema našem narodu u rasejanju ponaša kao maćeha. Mi stalno očekujemo da nam prva pruži svoju majčinsku ruku - iskren je Miroslav Majkl Đorđević.