Muzika uz koju se zaboravlja bol

KAD duša muzike peva muziku duše u vreme derneka zaboravljala se besparica, problemi i bol. Gosti su se, bez obzira na nacionalnost, predavali uživanju u kafanskoj muzici Tome Zdravkovića. Toma je bio simbol jedinstvene Jugoslavije, voleli su ga od Triglava do Đevđelije.

Toma je bio čovek iz naroda, koji je živeo za narod. Nije bio naučnik u muzici, pevao je iz duše i nije se štedeo. Svoje pesme živeo je svim svojim bićem. Razbijao je čaše, voleo i pio. Danas je teško zamisliti da tvorac neprolaznih hitova u vreme svoje mladosti nije mogao da veruje da će generacije posle njegove smrti odano i verno slušati njegove pesme, slaviti i tugovati uz njih.

ZDRAVKOVIĆ je, međutim, u intervjuu koji je 1968. objavljen u nekadašenjem nedeljniku "Arena" govorio da u Jugoslaviji nikako ne može da postigne veći uspeh, pa je odlučio da svoje kompozicije izvozi u inostranstvo. Imao je tada 29 životnih i deset godina pevačkog staža.

- Kompoziciji je potrebna reklama - govorio je Zdravković. - Ploče, radio i televizija od neke pesme mogu da naprave hit, a od pevača zvezdu. Tu podršku ovde nisam imao. Pesme koje komponujem može da peva svaki pevač. Žan-Klod Paskal ili Frenk Sinatra pevali bi s jednakom lakoćom kao Ivo Robić, Vice Vukov ili Dušan Jakšić. Ali stručnjaci za zabavnu muziku kažu da su to narodne pesme, a za narodnu tvrde da su zabavne. Smeju se i kažu: "Ko je Toma? Kafanski pevač!" Ali u restoranu "Stadion", slušali su me Džimi Stanić i Nada Knežević. Džimi mi je čestitao: "Mladiću, pa ti si bolji od svih beogradskih pevača." Nada se zanimala za "Ciganku". Hoće da je uvrsti u svoj repertoar. To je dosad jedino priznanje koje sam dobio u Jugoslaviji!

POŠTO nije uspeo da lansira preko kafanskog podijuma svoje pesme, Toma ih je ponudio "strancima". "Ciganka" je postala hit francuskog pevača Enrika Masijasa, a zvezda italijanske kancone Al Bano postigao je uspeh sa pesmom "Ludi Toni". Te vedre, lake kompozicije, protkane našim narodnim melosom, osvajale su zemlju po zemlju.

- Nije to nikakva saradnja - smatrao je Zdravković. - To je moj poslednji trzaj. Već deset godina pokušavam da dokažem kompozitorske i pevačke kvalitete, ali bez uspeha. Ako uspem u inostranstvu, mislio sam, uspeću i kod nas, ako ne - ništa nisam izgubio. Odlučio sam se za Enrika, jer je popularan. Ono što on peva mora biti hit. Al Bano je mlad, ima kvaliteta. A iz iskustva znam da su mladim pevačima potrebne nove, originalne kompozicije koje publika lako prihvata i pamti.

Ubrzo su, ipak, stigli novac i popularnost. Toma je mogao da obezbedi sigurnu egzistenciju, ali je krenuo suprotnim smerom.

- Voleo sam da igram dobrog čoveka, da nekom kupim sto karanfila, jaknu, da načinim neku ludost koja za druge nije normalna. Pare su mi služile da se zabavim. Ako se nađem u društvu gde su se kockali, i to me je zanimalo. U tim krugovima kažu da sam najveća ovca koja se rodila za kocku. I to je istina. Dok oni igraju za pare, ja se zabavljam. A kad ih nisam imao, bio sam miran i srećan. Nikad nisam pio zato što volim alkohol. Uvek se kretalo od par tura pića, ali su se vremenom stekle navike. Uz muziku bismo ostali celu noć, pričali, pili, ludovali - priznao je Zdravković.

NA VRHUNCU svoje popularnosti, negde sredinom sedamdesetih, iznenada je otišao u Nemačku, pa u Kanadu.

- Shvatio sam da ništa nisam napravio, a budući da sam bio siguran u sebe, rešio sam da probam nešto novo - ispričao je Toma. - U Nemačkoj sam pevao u burdeljčićima u koje dolazi naš svet. Za te ljude hiljadu maraka je bogatstvo i kad ih imaju po prirodi stvari postaju bahati, guraju sto maraka, hoće da te kupe. U Kanadi sam znao gde ću raditi, da neću pevati u "Hiltonu" ili "Holidej inu". Ljudi koji su me slušali bili su pažljivi, dok me nisu izgustirali. Onda su počeli da se sprdaju, da govore da sam propao, da nemam gde da pevam i bukvalno sam dotakao dno života!

Kada se vratio iz Amerike, snimio je jedan od svojih najvećih hitova "Dotako sam dno života", ali i pesmu "Jugoslavija". Govorio je da je njegova pesma zakasnila, jer je Zaharova "Jugoslavija" već bila izuzetno popularna. Toma je do kraja ostao Jugosloven. Pred kraj života govorio je da nije verovao da će biti onih koji se neće izjašnjavati kao Jugosloveni.

- Kao dete sam se igrao mecima i granatama po zapaljenim zgradama, za mene je bio pojam imati parče hleba i nisam imao vremena da razmišljam da li je neko Srbin, Hrvat ili Slovenac - kazao je on. - Sva ta podeljenost u našoj zemlji je ružna, strašna... Jugoslovenstvo treba da se nosi i oseća bez opterećenja. O tome čak i ne razmišljam, ali vidim da ima usijanih glava.

TOMA je dva puta pevao pred Josipom Brozom: prvi put u Karađođevu, drugi u Sarajevu. Tito je u njegovom životu imao posebno mesto. Govorio je da želi o Titu da iskomponuje pesmu.

- Da je pesmu o Titu napravio jedan Konjović, to bi iz cuga prošlo, ali ako to pravi Toma Zdravković skoro da se ne sme. Tito je bio velika ličnost, a moje pesme žive u kafanama - podsećao je Zdravković. - Ipak, Tiletu sam posvetio i napisao jednu pesmu. Zvala se "O, Stari, Stari" i komponovao sam je u vreme kad nam je svima bilo potrebno poleta, kada sam kao pevač koga slušaju hiljade ljudi hteo da ih podstaknem da o njemu razmišljaju.

Toma je odneo demo snimak u Kabinet predsednika Tita da ga preslušaju i odluče da li sme da ga stavi na ploču. Oni su snimak prosledili Radio Beogradu.

- Tamo su ga preslušali i odlučili da je to kič - pričao je Toma. - To mi je ispričao moj prijatelj Duško Radović. On mi je rekao da su, čak, imali partijski sastanak zbog moje trake! Posle toga sam pesmu prekrstio u "Majko, majko" i ona i danas živi u narodu. Sve me je to strašno pogodilo, jer sam pošteno i patriotski razmišljao, a tako su mi uzvratili.