Državno-partijski vrh smišlja skandale

TEKST koji je objavljen u javnosti nedovršen je, nepotpun i ne predstavlja završni tekst Memoranduma. Dokument koji bi predstavljao stav Akademije morao bi biti usvojen od strane njenih organa - Predsedništva i Izvršnog odbora. Upotreba radnog teksta i diskutovanje o njemu nedopustivi su i nemogući.

Na ovom stavu akademici, predvođeni predsednikom Dušanom Kanazirom, postavili su svoju liniju odbrane od žestoke kampanje koju je protiv njih poveo državni i partijski vrh Srbije i Jugoslavije. Oni su odbijali svaku analizu i komentarisanje teksta koji se pojavio u javnosti, ističući da je reč o "nepostojećem memorandumu", budući da je pred sud države i javnosti izašla samo radna, neredigovana i neautorizovana verzija ovog teksta. Ključni problem, po njihovom mišljenju, bio je način na koji je tekst izašao iz Akademije, kao i motivi da se to učini. Ovaj čin vrh SANU unisono je nazivao "krađom", "otimačinom" i "prljavim podmetanjem u cilju blaćenja Akademije".

Bez obzira na to, pritisak države i partije se povećavao. Plan srpskog rukovodstva, suočenog sa pritiscima drugih republika i prinuđenog da dokazuje svoju pravovernost, bio je da vrh Akademije u starom komunističkom maniru prinudi na "diferencijaciju", posipanje pepelom i vraćanje na pravi dogmatski put. Da bi se to postiglo, bila je potrebna snažna medijska presija, kao i razdor među akademicima. Već prvih dana, činilo se kao da je zamisao počela da se ostvaruje.

Ugledni akademik, istoričar Vaso Čubrilović, u mladosti mladobosanac i jedan od Sarajevskih atentatora, u intervjuu NIN-u kritikovao je svoje kolege akademike optužujući ih da koriste nauku kao ulaznicu za politiku.

"Naučni radnici Srbije još s početka veka bavili su se politikom lično, a svoje radove od iole političkog značaja nisu nikad mešali sa naučnim ustanovama u kojima su radili - Akademijom i Univerzitetom. Dok su oni umeli da sačuvaju te vrhunske naučne arbitre od dnevne politike, poslednjih godina u Akademiji, kod nekih njenih članova, sve više raste težnja da se uključe u složene rasprave o problemima jugoslovenske zajednice, i to prevashodno na jedan ne naročito naučni način. Taj politikanski manir, čak i inteligencije, za naše podneblje je evidentan još od perioda ukidanja feudalnih odnosa. Još uvek ga se nismo oslobodili", kaže Čubrilović.

Kako je naveo, "po sadržaju, metodologiji, stilu i rečniku, Memorandum, nažalost, više liči na političku, a manje na naučnu kritiku".

"Njegovi autori podlegli su više sećanju nego naučnom pa i političkom rezonovanju", rekao je Čubrilović u intervju NIN-u.

Čubrilovićev istup nije bio iznenadan i neočekivan. Vrh Akademije slutio je da će se ugledni istoričar uključiti u aferu. Očekivali su se i novi bočni udari, posebno od onih koji će u metežu koji je nastao prepoznati mogućnost za lični uspon.

"Srpski političari i sami izloženi pritiscima neće nas uzeti u zaštitu. Pojaviće se i akademici koji će započeti diferencijaciju iznutra. Možda će u igru uskočiti i Vasa Čubrilović. Pojaviće se i oni koji će u ovoj aferi videti šansu za eventualne personalne promene. Pretpostavljam da će do njih doći, to možemo očekivati", pod datumom 2. oktobar 1986. zapisano je u dnevniku Dejana Medakovića, tadašnjeg generalnog sekretara SANU.

Tenzije su velike, u pola glasa već se govori o sankcijama, gašenju Akademije, pa čak i o mogućim hapšenjima... Uvidevši da se situacija komplikuje i da afera Memorandum dobija sve šire zamahe, akademici počinju da zauzimaju rezervne položaje. Pojedini članovi Radne grupe za pisanje biraju pasivni otpor i povlače se u ćutanje, koje će trajati dugi niz godina. Sa druge strane, vrh SANU uz pomoć više akademika iz kruga "siminovaca" i "praksisovaca" zbija redove i sprovodi tihu kampanju odbrane. Sve je više otpora Memorandumu i u samoj Akademiji.

U kritici sadržaja Memoranduma, ili barem onoga što se pod tim imenom pojavilo u štampi i na beogradskim ulicama, neuporedivo oštriji bio je akademik Pavle Savić. On je bio sledeći. U intervjuu "Politici" jasno je poručio:

"To nije nauka, već ratno profiterstvo!"

Akademik je bio posebno zgrožen nad odnosom pisaca Memoranduma prema Avnoju i njegovim tekovinama. Ovo je u neku ruku razumljivo jer je Savić bio jedan od potpredsednika ovog tela, koje je izrodilo drugu Jugoslaviju.

"Postoje određene sumnjive sile u Akademiji zbog kojih sam u svoje vreme više puta bio u situaciji da podnosim ostavku na mesto predsednika SANU. Akademija treba da se bavi najsavremenijim problemima nauke, a ne da se koristi u ovakve politikantske svrhe. Ako jednom prevladaju ovakve snage kakve su došle do izražaja povodom Memoranduma, onda nemaš mogućnosti unutar Akademije da ih sprečiš, sem fizički da ih eliminišeš", poručio je Savić sa stranica "Politike".

Kampanji protiv SANU i akademika, međutim, usprotivio se Gojko Nikoliš, koji će zbog ovakvog stava i sam ubrzo postati meta diskreditacije. On će biti negativni junak u novoj medijsko-političko-policijskoj aferi, skuvanoj u državno-partijskom vrhu. U skandalu koji je izazvan humoreskom "Vojko i Savle" , objavljenom septembra 1987. u listu "Politika" lik ovog akademika poslužio je kao negativ podobnom akademiku Pavlu Saviću, dokazanom u napadima na Memorandum i njegove tvorce.

Nikoliš, nekadašnji partizanski general, poznati lekar, španski borac, osvedočeni komunista uživao je veliki ugled u centrima odlučivanja. On će se naći među prvim jugoslovenskim intelektualcima koji će se zalagati za demokratizaciju društva i za traženje načina za prelazak u višestranački sistem.

Povodom Memoranduma SANU zauzeo je stranu Akademije braneći stav da se ne može na taj način govoriti o jednom ukradenom i nedovršenom tekstu i da se nikome ne može uskratiti pravo da razmišlja o budućnosti jugoslovenskog srpskog društva.

Zbog ovakvih stavova Nikoliš je ubrzo etiketiran kao nacionalista i bez obzira na veliki ugled stavljen na stub srama.

Odgovor režima ubrzo je stigao. U satiričnom tekstu čiji su junaci Vojko i Savle, zapravo Nikoliš i Savić, prepoznavao se nastavak kampanje vlasti protiv SANU. U ovoj humoreski Nikoliš je gotovo otvoreno izvrgnut ruglu kao politički prevarant, neurotičar u zamci supruge Francuskinje i stranih službi.

VOJKO, SAVLE I UDBA

PRAVI autor teksta "Vojko i Savle", koji se smatra jednom od najneslavnijih epizoda "Politike", do danas nije zvanično prozvan, iako se zna da je te sramne redove ispisao jedan osrednji književnik, član gradskih partijskih foruma. Pominjani su tadašnji direktor ove kuće Živorad Minović, Dragiša Pavlović, pa potpuno neosnovano i pisac Vidosav Stevanović, ali je inspirator lociran u krugu koji su, pored Dragiše Pavlovića činili Ivan Stambolić i Nikola Ljubičić. Posebnu težinu ovom slučaju dala je Državna bezbednost, koja je neznanom autoru otvorila svoja vrata i dostavila mu informacije kojima je raspolagala. Ovaj slučaj obeležio je kraj osamdesetih godina i bio sastavni deo atmosfere koja je Srbijom vladala u vreme Osme sednice. Slučaj "Vojko i Savle" anticipirao je i mračnu ulogu tajnih službi u ondašnjem režimu, koji će devedesetih godina prošlog veka doći do punog izražaja.