Srbija postaje jedinstvena država

AMANDMANIMA na republički ustav od 28. marta 1989. godine Srbija je ponovo stekla svoju državnost i suverenitet na celoj teritoriji. Prva i osnovna zamerka akademika na urušeni političko-ekonomski sistem Jugoslavije ticala se Ustava iz 1974. i demontiranja Srbije na tri dela, od čega samo takozvana "uža Srbija" nije imala gotovo nikakvo pravno određenje niti jasno mesto u federaciji. Deceniju i po duga titovsko-kardeljevska nepravda ispravljena je 1989, ali uz velike otpore, neslaganja i sukobe. Sve ovo dešavalo se u senci nemira na Kosovu, štrajka albanskih rudara u rudniku Stari trg, kao i duha nastupajuće Osme sednice.

"Proglašavanjem ustavnih amandmana vratili smo našoj republici državni i ustavni suverenitet. Srbija je od danas jedinstvena socijalistička republika, sa dve autonomne pokrajine u svom sastavu i državnom nadležnošću na celoj svojoj teritoriji. Istovremeno Skupština SR Srbije stekla je pravo koje joj i pripada, da odlučuje o Ustavu republike, njegovom donošenju i promenama. Time je naša republika postala ravnopravna sa drugim socijalističkim republikama u jugoslovenskoj federativnoj zajednici", pobedonosno je objavio na svečanoj sednici oba veća srpske skupštine, na kojoj su proglašeni amandmani, 28. marta 1989. njen tadašnji predsednik Borisav Jović.

PROCES ustavnih promena u Jugoslaviji i Srbiji odvijao se istovremeno sa tzv. antibirokratskom revolucijom i smenom rukovodstva u Vojvodini, na Kosovu i u Crnoj Gori. To je vreme masovnih mitinga, "događanja naroda", parola "Oj Srbijo iz tri dela, ponovo ćeš biti cela", "Uhapsite Vlasija", "Crna Gora stalno pita, kad će Slobo mesto Tita". To je vreme uspona niza političara koji će za svega nekoliko meseci od osrednjih apartčika komunističkog režima preći put do vođa stranaka i nacionalnih lidera. Ključne uloge dobiće tako Milan Kučan, Stipe Mesić, Ivica Račan, Momir Bulatović, Milo Đukanović...

Dominanatnu ulogu među njima imao je Slobodan Milošević. Posle posete Kosovu polju aprila 1988. i napete noći provedene sa Srbima u Domu kulture, kao i obraćanja čuvenom rečenicom "Niko ne sme da vas bije" Milošević je počeo da igra na kartu Srbije i srpskog naroda. Energičan, buntovan i prkosan vrlo brzo je stekao epitet novog nacionalnog vođe. Veštom igrom koristio je nezadovoljstvo Srba sa Kosova, ali i iz Srbije, kako bi ojačao njen uticaj u već dotrajaloj federaciji. Posle "jogurt revolucije" i smena rukovodstava u Prištini i Titogradu ovladao je polovinom glasova u Predsedništvu SFRJ, a uspeo je da izdejstvuje da i vrh pokrajinske vlasti na Kosovu prihvati ustavne amandmane.

REAKCIJA Slovenije i Hrvatske, koje su uveliko radile na napuštganju Jugoslavije, bile su očekivane i predvidive. Zajednička država bližila se svom definitivnom kraju.

U jeku napetosti u svim delovima Jugoslavije, septembra 1990. godine Srbija je dobila novi ustav, koji je zaokružio proces reforme državnog ustrojstva.

Upravo ovaj dokument, posle "ad akta" perioda, reafirmisao je kritike Memoranduma SANU. Iako je Slovenija još septembra 1989. godine usvojila amandmane na svoj ustav, kojima je dato prvenstvo republičkim u odnosu na savezne propise, pa čak i jednostrano proglasila sopstveni suverenitet, srpski ustav i danas se često karakteriše kao razbijač Jugoslavije. Ovaj akt, prema toj tezi, bio je logičan nastavak onoga što je najavljeno Memorandumom SANU iz 1986. Cilj akademika, kao i rukovodstva iz Beograd, bio je da jugoslovenske republike potčini sebi i pod velom odbrane egzistencije srpskog naroda u Hrvatskoj, BiH i na Kosovu - zavede srpsku hegemoniju.

TVORCI ove teze, pritom su zaboravili da je srpsko rukovodstvo, na čelu sa Dražom Markovićem i Ivanom Stambolićem, deset godina ranije još 1976, sačinilo čuvenu "Plavu knjigu" sa gotovo istovetnim zaključcima o neravnopravnom položaju Srbije u Jugoslaviji i odnosima sa pokrajinama, koji će se docnije pojaviti u Memorandumu. Sa ovim stavom će se saglasiti čak i Edvard Kardelj, ali je veto Josipa Broza ovaj dokument poslao u istoriju.

Turbulentnih promena koje je određivao već očigledni raspad državne zajednice sa jedne, i proces uvođenja političkog pluralizma, sa druge strane, nije bila pošteđena ni SANU. Njeno rukovodstvo stalo je na stranu srpskog rukovodstva, pozdravljajući ustavne promene i zaokruživanje Srbije kao države. Akademija je 1988. godine održala i naučni skup na temu ustavnih promena u Jugoslaviji, posle koga je objavljen i zbornik radova. Ovaj materijal smatran je svojevrsnim uputstvom ustavopiscima kako bi trebalo da izgleda buduća država.

Iste godine Predsedništvo Akademije zvanično je osudilo i istup slovenačkog rukovodstva na skupu u Cankarjevom domu u znak podrške štrajku albanskih rudara iz Starog trga. U saopštenju SANU navedeno je i da je skup u Ljubljani pokazao "sasvim neobično savezništvo između predstavnika jednog civilizovanog društva srednjoevropske pripadnosti sa nosiocima izrazito orijentalnog zuluma". Atmosferu koja je vladala srpskim društvom dobro opisuje i završna konstatacija iz ovog saopštenja da se "neposredno nalazimo pred sudbonosnim raspletom".

ČINjENICA je da je krajem 1989. godine Akademija vraćena u mejnstrim srpske politike i javnog delovanja. O tome svedoči i poseta Radoša Smiljkovića iz Gradskog komiteta Akademiji juna 1989, koji se čak i javno izvinio za harangu i javni linč akademika u mesecima po objavljivanju Memoranduma.

"Na sastanku istaknuto je zadovoljstvo dobrim odnosom SANU i vlasti. Predsednik SANU Dušan Kanazir posetu je ocenio kao znak trajnog poboljšanja međusobnih odnosa i istakao da ceni javno izvinjenje koje je Smiljković u ime GK SK Beograda uputio Akademiji, dok je akademik Kosta Mihajlović potvrdio da je takav odnos "od istorijskog značaja jer održava uvažavanje stremljenja kritičke inteligencije. Misli se i radi na istim talasnim dužinama i centralno je pitanje kako obogatiti tu saradnju", izveštavale su novine sa ovog sastanka.

Mnogo štedljiviji na odavanju počasti Akademiji tih dana bio je Slobodan Milošević. U intervjuu "Rilindiji", koji je prenela beogradska "Politika", rekao je samo da ne vidi "zašto Akademija ne bi imala uticaja na politiku u Srbiji".

AKADEMICI U POLITICI

Politički angažman SANU formalno je prestao maja 1990. godine, kada je Skupština SANU jednoglasno prihvatila predlog koji je u ime 30 akademika podneo akademik Miroslav Simić, da se raspusti aktiv Saveza komunista i zabrani rad političkih partija u Akademiji. To, međutim, nije značilo i da akademici pojedinačno neće biti članovi i funkcioneri tek osnovanih stranaka. Odmah pošto je jula 1990. godine formirana SPS i Mihailo Marković postao njen potpredsednik, a Antonije Isaković član Glavnog odbora, a pristupili su joj i Macura, Petrović, pa i sam predsednik Dušan Kanazir.

Na osnivačkoj skupštini Nove demokratije govorili su akademici Dobrica Ćosić i Matija Bećković, a prilikom predstavljanja Srpske demokratske stranke BiH, pored Radovana Karadžića i Miroslava Đorđevića, govorili su akademici Samardžić, Ćosić i Bećković.

Članovi SANU vodili u glavnu reč i prilikom osnovanja niza udruženja. Za predsednika novoosnovanog Udruženja Srba iz Hrvatske izabran je tako generalni sekretar SANU Dejan Medaković.