Političari nisu uspeli da zaustave rat

DO POČETKA 1994. godine, borbe u Bosni trajale su duže od 18 meseci, a za to vreme četiri sveobuhvatna predloga nisu uspela da donesu mir. Od svih faktora koji su doprineli ovom tužnom rekordu, možda je najznačajniji odsustvo američkog prisustva u mirovnom procesu.

Posle februarskog napada na Markalama, NATO je, na čelu sa Francuskom i SAD, dao ultimatum vođstvu bosanskih Srba da uklone svoje teško naoružanje iz "zone isključenja" oko Sarajeva ili da ga stave pod kontrolu UN. Upozorili su bosanske Srbe da će se, ako odbiju, suočiti sa vazdušnim napadima NATO. Do marta 1994. godine, američka vlada je posredovala u prekidu vatre između zaraćenih bosanskih Hrvata i Muslimana, što će docnije dovesti do stvaranja muslimansko-hrvatske Federacije.

UBRZO nakon toga, NATO je naredio ograničene vazdušne napade, prve u 47 godina istorije ovog saveza, protiv položaja bosanskih Srba. Napadi su bili odgovor na napad Ratka Mladića, generala bosanskih Srba na Goražde, jedno od zaštićenih područja iz Zajedničkog akcionog plana. Radi odmazde za NATO bombardovanja, Mladić je pokrenuo napad na Tuzlu, drugu zaštićenu zonu, uzimajući 150 pripadnika UN kao taoce i kršeći međunarodne standarde humanitarnog pristupa i zaštite. Mladićevi postupci još više su razljutili Miloševića, koji je željno iščekivao ukidanje sankcija protiv SRJ.

Ovi nepromišljeni potezi generala Ratka Mladića oterali su Ruse iz BiH i udaljili Miloševića i Karadžića više nego ikada.

U aprilu, nakon srpskog napada na Goražde i prvog kruga NATO bombardovanja, apel ruskog predsednika Borisa Jeljcina na međunarodnom samitu doveo je do stvaranja Kontakt grupe. Nju su činili predstavnici Francuske, Nemačke, Rusije, Velike Britanije i Sjedinjenih Američkih Država. Kontakt grupa je tokom sledećih meseci razradila pojedinosti za program uspostavljanja mira na osnovu Akcionog plana Evropske unije.

PLAN Kontakt grupe, koji je predstavljen u julu 1994. godine, predvideo je da 51 posto teritorije pripadne bosansko-hrvatskoj federaciji i 49 posto za bosanske Srbe. To je uključivalo "šargarepu i štap" kao nagradu i kaznu za obe strane. Ako Vlada BiH odbije plan Kontakt grupe, sankcije protiv SRJ će biti oslabljene. Odbacivanje plana od strane bosanskih Srba bi dovelo do ukidanja embarga na oružje Bosni i Hercegovini. Nakon objave plana Kontakt grupa je izdala saopštenje u kome je naglašeno da je "prihvatanje predloga Kontakt grupe bitan prvi korak" za početak pregovora.

To su vlasti bosanskih Srba i bosanskih Muslimana protumačile da znači da moraju prvo da prihvate teritorijalnu podelu BiH, nakon čega bi se raspravljalo o ustavnim rešenjima. Ispalo je potom da je reč "prihvatanje" postala kamen spoticanja za početak pregovora Srba i Muslimana tokom cele godine.

Slobodan Milošević, koji je još uvek želeo ukidanje sankcija protiv SRJ, prihvatio je plan krajem jula i bio je besan kada ga je Skupština Republike Srpske odbila. Nezadovoljan, Milošević početkom avgusta 1994. godine nameće ekonomsku blokadu bosanskim Srbima. U novembru je bosanska vlada pokrenula ofanzive na tri fronta: u centralnoj Bosni, u blizini Sarajeva i u bihaćkoj enklavi.

RUKOVODSTVO bosanskih Srba je bilo diplomatski izolovano, čak i od strane Slobodana Miloševića. Kontakt grupa je odbila da razgovara sa Radovanom Karadžićem, jedinom osobom koja je izgledala kao da ima moć da zaustavi rat.

Najnoviji u nizu opsežnih mirovnih planova je bio u zastoju. Činilo se da pregovori o dugoročnom prekidu neprijateljstava koje su vodili Jasuši Akaši, predstavnik UN, i Majkl Rouz, komandant UNPROFOR-a, ne vode nikuda. Butros Butros Gali, generalni sekretar UN pokušao je da se susretne sa Radovanom Karadžićem radi pregovora o prekidu vatre, ali je bio odbijen.

U tako napetoj i neizvesnoj situaciji, do mene je stigao vapeći glas dr Radovana Karadžića:

- Dovedi mi Henrija Kisindžera ili Džimija Kartera na Pale da sklopimo mir i zaustavimo rat!

Sa mnom je lično kontaktirao Slavko Lazarević, poverljivi čovek Radovana Karadžića, koji je bio zadužen za pravljenje poslova i novca za Republiku Srpsku. Odveo me u junu 1994. godine na Pale da razgovaramo o mogućnosti da im pomognem oko velikih biznisa sa Amerikancima.

- Pomozi Radovanu Karadžiću! - rekao mi je zagonetno Slavko Lazarević.

NA PALAMA sam prisustvovao sednici Skupštine Republike Srpske, na kojoj su bili dr Radovan Karadžić, Biljana Plavšić, Nikola Koljević, Momčilo Krajišnik i drugi funkcioneri. Saznao sam da je Milan Milutinović, šef srpske diplomatije, ubeđivao Karadžića da Republika Srpska mora da dobije međunarodni kredibilitet, tako što će je Amerikanci priznati kao svog partnera, makar i nezvanično.

Pričao sam o tome sa Karadžićem. Složili smo se da je savet koji mu je dao moj školski drug Milan Milutinović dobar i da ga treba ispoštovati.

Na to mi je Radovan Karadžić sav zajapuren od uzbuđenja zbog ideje koja mu se tog trena rodila u glavi, rekao:

- Hoću da mi dovedeš Henrija Kisindžera ili Džimija Kartera na Pale da osiguramo mir i skinemo embargo Republici Srpskoj i Jugoslaviji!

NISAM bio iznenađen ovim predlogom. Karadžić se našao u iznudici i shvatao je da ga samo Amerikanci mogu izvući iz bosanskog mraka i svađe sa Miloševićem. Znao sam da je Miloševićev pokušaj da angažuje Kartera propao, a verovao sam da sam sposobniji od Miloševićevih ljudi i da mogu da dođem do Džimija Kartera.

- Prihvatam. Ti znaš da sam ja čovek od reči. Daj mi potvrdu da sam ja tvoj zastupnik u Americi i ovlašćenje za razgovore sa Amerikancima! - odgovorio sam.

Karadžić je tražio način da ponovno uđe u pregovore i ponudi ustupke, a da ne mora da donosi politički samoubilačku odluku da prihvati plan Kontakt grupe.

Čim mi je Karadžić potpisao prvo imenovanje za zastupnika Republike Srpske u SAD, angažovao sam mog prijatelja Toma Henlija iz Los Anđelosa, pravnika američke firme "Whitman Breed Abbott & Morgan", za trgovinu nekretninama, da bude posrednik u kontaktima sa Džimijem Karterom.

HENLI je visok čovek, gustih obrva i guste smeđe kose, moj prijatelj i poslovni partner prilikom nekih kupovina kuća po Americi, sa kojim sam se poslednji put sreo početkom leta 1993. godine u Santa Barbari. Nismo tada pričali o politici. Tom je zastupao brojne strane investitore u američkim poslovnim transakcijama, ali teško da je to bila priprema za rad sa nama Srbima.

Poziv Tomu Henliju da angažujemo Džimija Kartera za mir u Bosni nije bilo političko pitanje. To je bilo pitanje zdravog razuma. Objasnio sam Henliju da u BiH i Jugoslaviji politika nije funkcionisala. Trebalo je dovesti na scenu nekoga ko bi mogao doneti mir i pomoći da se reše nesporazumi koji su za posledicu imali strašan građanski rat. Političari nisu uspeli da zaustave taj rat, a ja sam ubedio i sebe i prijatelja Toma Henlija da bi možda uticaj nekoga van balkanskog sistema, poput Džimija Kartera i njegovog "Karter centra", mogao da donese mir i Srbima, i Muslimanima.

KARTER CENTAR

"KARTER centar" je osnovan 1982. godine od strane bivšeg predsednika Džimija Kartera i njegove žene Rozalin Karter. Registrovan je kao neprofitna, nepartijska organizacija koja se bavi temama demokratije i razvoja, globalnog zdravlja i urbane revitalizacije u SAD i inostranstvu. "Karter centar" je izgrađen sa 29 miliona dolara privatnih donacija od pojedinaca, fondacija i korporacija, koji takođe podržavaju godišnji operativni budžet od 20 miliona dolara.