Pred Bogom nema mrtvih i živih

SRBI su slavili svoju krsnu slavu kako u dobru tako i u zlu, kako u slobodi tako i u ropstvu, kako u ratu tako i u miru. Naši vojnici čuvali su poslednji komadić vojničkog hleba (tain) i pokoju kap vina za dan svoje krsne slave, okupljali se u rovu, prelivali vinom taj komadić hleba i lomili ga kao slavski kolač, čestitajući jedni drugima slavu. Sećali se svojih na domu i nastavljali borbu za svoju i njihovu slobodu.

Sveti vladika Nikolaj o tome u Misionarskim pismima piše:

"U vreme Svetskoga rata srpski su vojnici slavili po rovovima, ispunjenim vodom i mrtvacima. Jedan događaj sa fronta liči na bajku, ali je sušta istina:

"Na dan svog krsnog imena vojnik u rovu zapalio sveću i prilepio na čelu poginulog druga ukraj sebe. Na prsi mu stavio hleb i vino. A on gologlav produžio da puca, po naredbi. - Šta ti sve ovo znači, vojniče? - upita ga starešina. - Slava mi je, gospodine!... pa, rekoh, neka bude u isto vreme i daća mome zemljaku; on mi, eto, služi mesto trpeze u ovoj močvari.

SVEĆA, hleb, vino i gologlavost! Kako ovo razumeti? Četiri simbola: svetlost vere, zavisnost od Boga, ljubav Božja i molitva Bogu. To i jeste bitno u proslavljanju krsnih slava, Božjih svetitelja, Božjih sinova. To četvoro Srbin pokazuje na dan svoje slave."

U vezi sa ovim vredna je pomena i jedna anegdota iz doba zatočeništva i robovanja patrijarha Gavrila i vladike Nikolaja u manastiru Vojlovici 1943. godine. Patrijarh Gavrilo, ponosni i slobodoljubivi Crnogorac, vrlo teško je podnosio tamničke dane. Nekako pred njegovu krsnu slavu, opomenu ga neko da je vreme da počne pripreme za slavu. Patrijarh rezignirano i sa gorčinom odgovori: "Rob ne slavi!" (Poput Njegoša koji je odbio da celiva verige Svetog Petra u Rimu). Na to vladika Nikolaj, koji je tu bio prisutan, glasom punim smirenja i utehe reče: "Gavro, brate, Srbi su slavili svoju krsnu slavu u najtežim danima svoje istorije, u ropstvu i tamnici. Krsna slava je mnoge Srbe izbavila i spasla tamnice. U tamnici se slava usrdnije slavi. Seti se Svetog Stefana Dečanskog i kneza Lazara". Patrijarh je malo oponirao, ali je brzo popustio, i koliko su okolnosti dopuštale, skromno, ali u velikoj duhovnoj radosti, proslavio je svoju krsnu slavu.

NA TERENU ovih "neprilika" i slavljenja krsne slave u raznim neobičnim situacijama, da pomenemo i jedno pogrešno i nehrišćansko shvatanje koje postoji, doduše retko, u našem narodu, a to je izgovor da se slava ne slavi kada je žalost u kući, odnosno, kad se neko od članova porodice upokoji. Kakvo je učenje naše pravoslavne vere o ovome? Pred Bogom nema mrtvih i živih, svi su živi u Bogu. Živi su naši sveci koje slavimo, živi su naši preci od veka upokojeni. Oni obitavaju u živim nebesima u zajednici sa Bogom. Crkva je zajednica živih. Zato je potpuno pogrešno reći - neću da slavim jer mi se dogodila smrt u porodici, a slava je prevashodno radostan događaj, kao ostala porodična slavlja: svadbe, krštenja, rođendani i dr. Istina, slava jeste događaj velike duhovne radosti, rođendan domaće crkve - dan duhovnog rođenja (krštenja), ali on svojom širinom i dubokim smislom ima vaseljensku dimenziju crkvene stvarnosti koja obuhvata i prožima sve - nebo i zemlju, nebesku i zemaljsku zajednicu u kojoj su svi živi. To je bogoslužbeni događaj svete radosti i molitvene ozbiljnosti. Kao takav ničim ne skrnavi sveti pijetet sećanja i uspomene na fizički odsutnog srodnika. Naprotiv, krsna slava osmišljava njegovu besmrtnost i život u Bogu sa svecima Božjim, koji su simboli i svedoci večnog života u večnom carstvu Hristovome. Smrt u porodici, dakle, po učenju Crkve i prema drevnoj crkvenoj praksi, ne može poremetiti ili ometati slavljenje krsne slave.

SLAVSKO žito je jedan od glavnih elemenata krsne slave, sa jasnom jevanđelskom simbolikom večnog života. Gospod u Jevanđelju kaže: "Zaista, zaista vam kažem: ako zrno pšenice padnuvši na zemlju ne umre, onda jedno ostane; ako li umre mnogi rod donosi". (Jn. 12:24) Zato se žito priprema i osvećuje za sve slave kao što to rade i naše crkve i manastiri o svojim krsnim slavama. Zato veliki greh čine oni koji uporno, pored upozorenja Crkve, ostaju u zabludi i ne pripremaju žito za pojedine slave kao npr. Aranđelovdan, Ilindan itd. pod izgovorom da su "ti sveci živi". Svi su sveci živi i baš zato se priprema žito kao simbol večnog života u Hristu i njegovoj crkvi.

Ali kad smo već kod ovog pitanja, valja naglasiti da je upravo takvo narodno verovanje i doživljavanje krsne slave kao radosnog verskog porodičnog događaja lišenog svake povezanosti sa smrću i žalošću, najbolji odgovor površnim hipotezama pojedinih etnologa koji poreklo krsne slave pokušavaju da povežu sa paganskim nasleđem gde dominira kult preminulih predaka. To je neubedljiva i neosnovana pretpostavka tzv. animističke hipoteze o poreklu krsne slave.

NAROD je, svojim poimanjem koje je ovde izloženo, dao najbolji odgovor da u krsnoj slavi nema ni pomena o prisustvu bilo kakvih paganskih elemenata i simbola. Možda bi se paganski elementi mogli prepoznati u nekim narodnim običajima vezanim za Božić (badnjak, pečenica) ili u običajima vezanim za opelo i kult mrtvih (dušni brav, daća i sl.) koji su vremenom dobili hrišćansku simboliku i tumačenje, ali krsna slava je, bez ikakve sumnje, čist hrišćanski liturgijski i bogoslužbeni događaj i duhovni doživljaj prvoga reda, koji ima svoje izvore isključivo u Bibliji i judeohrišćanskoj tradiciji. Kao takva, ona ima prvorazredni verski i duhovni značaj u životu i istoriji našeg verujućeg naroda.

PORED verskog i duhovnog značaja krsna slava ima i svoju izrazito socijalnu dimenziju. Sveti vladika Nikolaj na jednom mestu je zapisao: "Blagodareći slavama, u Srbiji se nikada nije umiralo od gladi, jer su slave vrlo česte, a milostinja čini polovinu slave. Naš narod duboko veruje da svakog dana treba učiniti poneko dobro delo, a osobito na dan krsne slave. Toga dana, dakle, treba učiniti što više dobrih dela, a to znači: gladne nahraniti, žedne napojiti, nevoljnima pomoći. Tog dana se zbilja i može najviše, jer ima dosta hrane. Dosta se toga dana pripremi, pa može i da se odvoji. Gladni najčešće toga dana dolaze u dom slavljenika. U oskudnim vremenima gladni su išli od kuće do kuće i činjenje dobrih dela smatralo se smislom slave. To je kod Srba oduvek bilo."