Domaćin ne seda dok gori sveća

DOMAĆINOVO dvorenje slave:

U našem narodu sačuvan je jedan lep običaj, dvorenje slave. Naime, domaćin, na dan slave, obučen u svečano odelo, gologlav, vedar i raspoložen, dočekuje goste i ceo dan ne seda dok sveća gori. Ne seda iz poštovanja prema svetitelju koga toga dana slavi, i koji je glavni gost u njegovoj kući, i on stoji pred njim kao u crkvi na molitvi. Ukoliko je domaćin u starijim godinama, i fizički nije u stanju da prestoji ceo dan, po njegovom dopuštenju slavu dvori neko od mlađih muškaraca, sin ili unuk. On ujedno brine o posluženju i rasporedu gostiju i o svemu što doprinosi da se gosti osećaju prijatno i raspoloženo.

SLAVSKA trpeza:

Pored nabrojanoga što čini slavu: slavski kolač, slavsko žito, sveća i vino, po našem narodnom običaju domaćin priprema slavski ručak koji se obavlja na dan slave. U nekim krajevima se priprema i večera uoči slave, na koju dolaze gosti, i to se zove navečerje praznika. Negde se slavi i drugi, pa čak, i treći dan slave. Duže odsustvo veronauke uslovilo je da se slava pretvorila skoro isključivo u slavsku gozbu, na kojoj, niti domaćin, niti gosti znaju o pravom smislu i suštini slave, pa čak ništa ni o svetitelju koji se slavi. Slava je pre svega duhovni događaj i doživljaj.

POSNE slave:

Ovde valja upozoriti na još jedan poguban i štetan običaj, koji se polako iz neupućenosti u nekim našim krajevima, uvlači u naš narod. Naime, kada neka slava padne uz post, ili u sredu ili petak, na primer Nikoljdan, koji je uvek u Božićnom postu, taj dan se obavezno posti, bez obzira na to da li porodica iz nekih razloga ne posti taj post. Spremati uz post mrsnu hranu za slavu je veliki i pogubni greh. Bolje je ne slaviti, nego praviti sablazan i navoditi na greh druge (goste) da mrse na veliki praznik u vreme kada crkva naređuje post. Kad slava padne u sredu ili petak, a nije post, gozba i mrsni slavski ručak može se odložiti za naredni dan. Pogrešno je, kako to neki čine, na dan slave kada je post, "prikazati" na trpezi malo ribe i posne hrane, a posle postavljati i služiti mrsnu hranu. To je svojevrsno licemerje, i nije dostojno hrišćanina, Srbina i pravoslavca.

CRKVENA slava:

Pored svetitelja i slave koju slavi svaka porodica, zajednička slava svih parohijana i vernika koji pripadaju određenom hramu u mestu u kome žive, jeste hramovna slava te crkve. Svaki hram je posvećen nekom svetitelju, ili prazniku, i on na taj dan slavi svoju hramovnu slavu. Pošto je hram najveća svetinja u jednom mestu i zajednički duhovni dom i ognjište svih meštana, poželjno je da svi uzmu učešća u toj slavi.

DOMAĆIN crkvene slave:

Na dan hramovne slave služi se sveta liturgija, zvone sva zvona, oko crkve se nose barjaci (litije) ikone i drugi sveti predmeti, i posle trokratnog ophoda seče se slavski kolač. Hramovna slava, takođe, ima svog domaćina. To je jedan od meštana, a može i više njih, koji se dobrovoljno jave. On pripremi kolač i žito, sveću i vino i ako je u mogućnosti i slavski ručak, na koga poziva sve prisutne toga dana u crkvi. Ako on nije sam u mogućnosti da snosi sve troškove slave, u pripremanju ručka učestvuje delom i crkva.

Na sečenju slavskog kolača u crkvi, pominje se njegovo ime i imena njegovih srodnika i ukućana. On taj dan, kao i u kući na dan slave, dvori slavu i služi goste. Pred rezanje slavskog kolača, sveštenik pita, ko se javlja za domaćina za narednu slavu. Onome koji se javi, domaćin predaje jednu četvrtinu slavskog kolača, koju ovaj nosi kući i deli sa svojim ukućanima.

OKUPLjANjE naroda oko crkve:

Neophodno bi bilo obnoviti običaj i tradiciju okupljanja naroda oko svoje crkve. Znamo da su se Srbi kroz istoriju i u teškim vremenima okupljali i sastajali kod svojih hramova i manastira. Naročito oko velikih svetinja. Na tim saborima donošene su sudbonosne odluke za srpski narod. To saborovanje, u ovom vremenu opšte otuđenosti, trebalo bi obnoviti, da se duhovno bolje upoznamo i zbližimo.

Pojedina sela i gradovi imaju svoju slavu koja se zove preslava ili zavetina. Oni su uzeli jednoga svetitelja ili praznik i preko njega se mole Bogu za svako dobro i napredak. Zatim se mole Bogu da ih čuva od bolesti, poplava, suše, grada, zemljotresa i drugih nepogoda i nesreća.

LITIJA: Toga dana skuplja se narod oko crkve i posle svečane službe polazi litija. Za crkvenim zastavama, krstovima i ikonama i za sveštenikom ide pobožni narod. Tu su i đaci sa svojim učiteljima i nastavnicima, idu u redu i pevaju crkvene pesme. Litija ide kroz ulice, preko polja, kroz voćnjake i vinograde. Sveštenik blagosilja, a narod se iskreno moli da Bog sačuva od nepogoda plodove njihovog rada.

Litija se u nekim krajevima zaustavi kod zapisa. To je unapred određeno drvo, obično na raskršću. Sveštenik čita molitvu i u zapisu (na drvetu) urezuje, zapisuje, krst svake godine na istom drvetu. Litija se potom vraća u crkvu.

Toga dana meštani sela ili varoši pripremaju svečani ručak na koji dolaze gosti iz susednih mesta. To se zove preslava, to jest slava preko one glavne slave. U mestima gde nema crkve, na dan preslave, na određenom mestu se osvećuje vodica i seče slavski kolač za celo to mesto. Ta preslava ima, takođe, svog domaćina, koji se svake godine smenjuje. U nekim krajevima za preslavu se pali sveća i lomi kolač kao i za slavu.

ZANATLIJSKE slave:

Pored domaće i crkvene slave, ili preslave, u našoj je tradiciji, da pojedina zanatlijska udruženja,esnafi, preduzeća, sportski i drugi klubovi, bratstva, zajednice, društva lekara i razna udruženja mogu imati i slaviti svoju slavu. Oni za svoju slavu, za svoga pokrovitelja i zaštitnika uzimaju nekog svetitelja koji je prikladan toj delatnosti ili zanimanju. Lekari obično uzimaju svete Vrače (lekare), stolari sv. i Pravednog Josifa, jer je bio stolar itd. Slavi se slava i svaka ima svoga domaćina, ili svi zajedno pripremaju slavu, pa svi su domaćini. Kolač i žito se nose u crkvu, ili sveštenik dolazi da preseče kolač i osvešta žito. Sve ostalo je kao na domaćoj ili crkvenoj slavi.

SVETI MUČENIK GEORGIJE - ĐURĐIC SLAVI SE 16. NOVEMBRA

OVOGA dana praznuje se prenos moštiju Svetog Đorđa iz Nikomidije u Lidu palestinsku. Sveti Đorđe postradao je za vreme cara Dioklecijana, a pre svoje smrti zamolio je jednog slugu da mu telo prenese u Palestinu odakle mu je bila i majka i gde je imao veliko bogatstvo koje je po njegovoj želji razdeljeno sirotinji. Sluga je učinio sve kako mu je bilo naređeno i tu ga sahranio. U vreme cara Konstantina, pobožni hrišćani sazidali su krasan hram svetog Đorđa u Lidi palestinskoj, i prilikom osvećenja toga hrama, preneli su i sahranili u tom hramu čudotvorne mošti ovog svetitelja i velikomučenika Hristovog. Imajući u vidu da su Đurđevdan i Đurđic praznici jednog istog svetitelja Svetog Đorđa, i da veliki broj Srba slavi Svetog Đorđa u ova dva datuma, može se reći da je Sveti velikomučenik Geogije najbrojnija slava u srpskom narodu. Sveti Đorđe je zaštitnik britanskog kraljevstva i pokrovitelj ruske prestonice Moskve. Njegova ikona nalazi se na njihovim grbovima.

SUTRA: MITOLOŠKI ELEMENTI U PROSLAVLjANjU KRSNE SLAVE