Kako je Petko Miletić poslat u smrt

PITAM Mitu Miljkovića da li se seća posete novopazarskih učiteljaca Josipu Brozu 3. januara pedesete.

"Kako da ne", odgovara on. "Čak sam to zapisao i u svom dnevniku. Pročitaću ti taj deo i videćeš po čemu se sećam."

"Je li se tada", pitam, "desio neki skandal?"

"Da!" odgovara on pomalo iznenađeno, ali ne pita odakle ja to znam. "Tada je direktor novopazarske škole, kad je došao red na njega nešto da kaže, rekao Titu: 'Zašto se hapse ljudi koji pokazuju simpatije za Sovjetski Savez?' Tito se načinio začuđen, kao da o tome nema pojma, i obratio mi se: 'Zar se zaista hapsi?'

"Ja sam", nastavlja Mita Miljković, "i sam bio iznenađen i ne znam šta sam odgovorio. Na to, međutim, poviču oni đaci: 'Ma gde se hapsi! Niko nije uhapšen! Vi to izmišljate! Izmislio je on, druže Tito!'

"I - ništa. Tito je, posle, održao neki mali govor, i mi smo otišli."

"Ali nekoliko dana kasnije sreo sam se s Perom Stambolićem i on me pita za to. I kaže mi da mu je Tito rekao da je omladina tada vrlo dobro reagovala. 'Vidiš ti', kaže mu Tito, 'kako to naša omladina dobro razumije.'

PITAM Miljkovića nije li Brozov razgovor sa Stambolićem u stvari bila provera za njega. Nije li Tito možda pomišljao da ga okrivi što mu je takvu grupu doveo?

"Ja to", kaže Mita, "nisam tako razumeo."

Sad mu ja pričam o daljoj sudbini Bože Karličića, za koju okrivljujem Josipa Broza lično. Kad se vratio u Novi Pazar, profesor je bio bojkotovan od svojih đaka i otpušten iz škole, a u leto u Beogradu i uhapšen, oteran na Goli otok, gde je pokušao da izvrši samoubistvo, i četiri godine po puštanju, od posledica pokušaja, u pedeset prvoj godini života, umro.

Mita Miljković mrda glavom.

"Nikad više nisam čuo za njega."

"Verovatno si ti", kažem, "morao da potpišeš njegovo rešenje o otpuštanju iz škole?"

"Ne znam", odgovara on: "Ne sećam se." A i ime sam mu zaboravio. Da mi ga sad ti nisi naveo, ne bih ga ni znao.

"Ali Tito ga se", nastavlja, "zamisli, sećao. Kad sam pedeset treće kretao na ambasadorsko mesto u Bugarsku i došao kod njega na poslednje instrukcije, on me je prvo upitao za tog čoveka. 'Sjećaš li se, boga ti', rekao mi je kao ono Peri Stamboliću, 'kako su oni omladinci onda dobro reagovali..."

ZATIM mi pokazuje fotografiju s te posete, i na njoj Božu Karličića ne može da identifikuje. (Kasnije ću u profesorovoj porodici saznati da ga objektiv zbog nečega nije ni uhvatio, ili da je, možda, sakriven iza jednog visokog mladića). Čita mi i kratak odeljak dnevnika o razgovoru s Petrom Stambolićem, gde se Božino ime ne pominje. Očigledno, autor dnevnika ga više nije ni znao.

Najviše toliko, gorko pomišljam, od jednog ljudskog života obično i ostaje. A najčešće, ni toliko.

"Ali imam nešto da ti ispričam", nastavlja moj domaćin, "što je baš za tebe, kao za pisca."

"Mnogi su se pitali kako je posle Gorkićevog pada i streljanja trideset sedme za generalnog sekretara partije trideset devete postavljen Tito, iako je bio autsajder. Lista kandidata za ovo mesto imala je možda deset-petnaest ili dvadeset pet imena. Prvo je bilo Petka Miletića, Crnogorca s Kosova, pa su dolazila imena braće Cvijić, pa mnogih drugih, i tek na kraju njegovo. I upravo on to mesto zatim zauzima. Kako?"

"Kao direktor 'Politike', pravio sam s njim jedan veliki intervju pedeset sedme godine. Više sati smo ga u njegovom kabinetu pripremali. Zbog nekih stvari o kojima ću ti pričati kasnije, imao je poverenja u mene i možda me je simpatisao. I tada mi je svašta pričao. A onda bi rekao: 'Ovo ne možeš objaviti... Ovo izostavi.'

"Tako sam ga, u trenutku opuštenosti, upitao koga od naših pisaca najviše voli. 'To nikom ne smeš da kažeš!' odgovara on: "Jer ako bi Krleža čuo da najviše volim Dobricu Ćosića, on bi mi prosto iskopao oči. A Oskar Davičo, sigurno, posle toga ne bi hteo da govori sa mnom. Isto tako', dodaje smejući se, 'nikom ne smem da kažem ni da od vajara više volim Kršinića nego onom mog Augustinčića!'

Pitam ga zar su Broz i Davičo bili toliko bliski da bi se ovaj na njega mogao ljutiti.

"Bili su", odgovara Mita. "Ne znam otkuda, ali bili su bliski. Čini mi se da su pre rata jedno vreme zajedno bili na robiji."

ČOVEK SA IDEOLOŠKOM SENKOM

GOTOVO da je nemoguće naći u Srbiji umetnika na čije je stvaralaštvo pala takva politička, ideološka senka, kao na delo Dragoslava Mihailovića. Zbog svoje golootočke biografije decenijama je bio pod policijskom paskom.

- Ljudi me prepoznaju po knjizi "Kad su cvetale tikve", a ne znaju da sam hteo da je napišem kao novinsku priču. Od ovog romana sam čitave decenije pomalo strahovao. Plašio sam se da može da iskrsne nešto sa čime se više ne slažem - kaže Mihailović. - Od mojih knjiga najviše volim "Petrijin venac". To je knjiga koja je meni bliska i koja mi svojim izrazom prosto peva. I ovih godina katkad poželim da je uzmem u ruke i da je pogledam i uvek u njoj iznova uživam.

MIHAILOVIĆ je autor knjiga "Petrijin venac", "Čizmaši", "Lov na stenice", "Gori Morava", "Zlotvori", "Jalova jesen"..., za koje je dobio naše najvažnije knjižene nagrade. Godine 1990. počeo je da objavljuje dokumentarno-publicističku knjigu u više tomova "Goli otok" - poslednji peti tom izašao je 2012.

Mihailovićeva dela prihvatili su i publika i kritika, ali stalno su se događale čudne stvari s njima. Ne samo da su zabranjene "Tikve", već je pisac vodio maratonski sudski spor sa ženom koja ga je optužila da joj je pokrao život i pretočio ga u "Petrijin venac".

- To se desilo posle snimanja filma. Filmadžije su izmislile da sam opisao život jedne u to vreme starije žene, nepismene, i da sam dužan da joj nešto platim. Taj novac je bio veliki, i nisam ga imao - objasnio je Mihailović. - I onda me je jedan advokat, bivši udbaš, tužio u njeno ime. Taj proces je trajao punih 13 godina i verovatno je najkrupniji književni proces koji se desio u tadašnjoj Jugoslaviji. A zaraćene strane su pisac i njegov književni lik. Sud je na kraju presudio u moju korist.

I OBJAVLjIVANjE knjige "Majstorsko pismo" izazvalo je burne rasprave. Reč je knjizi odabranih pisama, članaka, beseda "Vreme je za povratak", "Kolonijalna Srbija", "Zabludela akademija" i "Rat Srpske akademije protiv Srbije".

- Otkad sam počeo da govorim o jeziku, navikao sam na burne reakcije... Nijedan narod koji vodi računa o drugima, a prema sebi je nebrižljiv, ne može opstati. Srbi bi mogli da prežive sve druge gubitke, ma kako oni bili tragični, osim gubitka Srbije. Jedino u Srbiji živi narod koji je neophodan za opstanak svih Srba. S nestankom Srba u Srbiji, nestali bi i ostali Srbi na Balkanskom poluostrvu. Nažalost, ovo se među nama ne shvata dovoljno ozbiljno. Pripadnici našeg naroda rođeni preko Drine i Save, koji danas žive u Srbiji nadgornjavaju se sa Srbijancima kao s najgorim neprijateljima. Vodeći računa jedino o foteljama u koje su uskočili, što su, kao prezaštićeni, često postigli na nedoličan način, oni u koječemu prosto vode Srbiju u nazadak i propadanje - naglašava Mihailović u "Majstorskom pismu". - Ipak, osećam veliku radost što ljudi iz Vojvodine i zapadne Srbije shvataju da ne govorim protiv njih i imaju razumevanja za moje ideje. Vuk Karadžić nije poznavao celu Srbiju, pa veći deo naroda nije obuhvaćen njegovom reformom. To je trebalo da urade lingvisti koji su došli posle njega. Oni, međutim, to nisu uradili, i taj deo naroda se našao na belom hlebu.

(Dragana Matović)