Velika rupa u Titovoj biografiji

MITA Miljković, politički komesar Makedonsko-kosovske brigade, ministar kulture Srbije, ambasador, direktor "Politike", nastavlja svoju priču:

- A pedeset devete, kad sam bio ambasador u Atini, zajedno smo putovali brodom "Galeb" od Rodosa do Soluna. On je išao u posetu Grčkoj. Tu je, razume se, bila velika svita, i mi smo ga pratili. I, posle večere, rekao je da mora da razgovara sa mnom kao sa ambasadorom i da treba da nas ostave same. I svi su izašli iz salona, čak i Jovanka.

I tada mi je ispričao neke važne stvari o Petku Miletiću:

- Posle povratka s robije trideset devete, Petko je živeo u jednom selu na Kosovu. A onda se, u jesen te godine, odjednom, našao u Moskvi. Nama su, u partiji, objašnjavali da je tamo došao ilegalno, bez pasoša. I, kako smo bili glupi, mi smo tome verovali. Ali kako ćeš ti u Moskvu, i u Staljinov Sovjetski Savez, doći bez pasoša? Ne, bio je pozvan od Kominterne i sovjetsku vizu dobio je u Istanbulu.

I sada, priča mi o tome Tito:

"Išao sam u Kominternu i, odjednom, na stepeništu njene zgrade sretnem se s Petkom Miletićem! Ja se odovud penjem, on silazi! Otkud on ovdje? Brzo utrčim kod komandira obezbjeđenja: - Vidite li onog što iziđe? Brzo ga uhvatite! I odvedite ga nekud otkud se nikad neće vratiti!"

I oni su ga, zaista, tako i odveli, čovek se više nije vratio.

Ali otkud njemu takva moć da kao autsajder može da pošalje u smrt favorita? Pa, NKVD!

KAD sam pedeset treće polazio na ambasadorsko mesto u Sofiju, imao sam kod njega u kabinetu posebnu instruktažu. I on mi kaže:

"Ti ćeš sada akreditive predati predsedniku bugarskog Prezidijuma Georgiju Damjanovu. On je moj najveći neprijatelj u životu. Pre rata bio je najmoćniji čovek Kominterne, šef njene personalne službe. I tako me je mrzeo da sam jedva živu glavu od njega izvukao. Htio je da me ubije. To je čovjek ovakav i onakav, taj meni još o glavi radi", najgorim rečima mi ga opisuje. "Sad, kad mu budeš predavao akreditive kao šefu države, znam da je diplomatski red da mu od mene isporučiš pozdrave. Pa, ne bih voleo to da učiniš. Ako ikako moraš, ocijeni sam, nešto promrmljaj, ali neka to ne bude mnogo ubjedljivo. On je moj najveći neprijatelj."

- Dobro. Ja sam to tako primio, i zapamtio.

- I kad sam kroz nekoliko dana bio pozvan u Prezidijum bugarske skupštine na predaju akreditiva - a prati me treći sekretar ambasade Raif Dizdarević, za koga, opet, ja znam da je četrdeset devete kao islednik u sarajevskom Centralnom zatvoru udarcem stolicom, među ostalima, slomio ruku Ademu Omerkiću - pokušao sam, zaista, da njegovu volju izvršim. Ali po protokolu dolazi red i na mene da nešto kažem. Damjanov mi za to pruža priliku i svojim hladnim očima pažljivo me gleda. I ja, kud ću, šta ću, ne mogu da izbegnem i kažem, otprilike, da imam zadatak da mu prenesem pozdrave našeg predsednika vlade.

Na to Georgi Damjanov kao da se budi iz dremeža:

"A kako je", kaže, naš stari drug Valter?" I topi se od osmeha, dok me njegove hladne očice i dalje pažljivo mere. "Ja se sa drugom Valterom dugo poznajem, mi smo u Moskvi dobro sarađivali. On ima velike zasluge za međunarodni komunistički pokret. Mi smo njega slali na zadatke u Španiju i tamo je jedno vreme bio u velikim teškoćama, ali se dobro izvukao. I u Jugoslaviji je bio u teškoćama, ali je uspeo da se izvuče. I druge zadatke drug Valter je dobro izvršavao. On ima velike zasluge."

Ja ga gledam i mislim: zašto mi ovaj čovek ovo govori? On odlično zna da ću sve ovo odmah javiti u Beograd. Kakvu poruku preko mene želi da pošalje?

- A ono za Titov boravak u Španiji prvi put čujem ovako nedvosmisleno. Poznato mi je da čovek trideset sedme godine ima u biografiji "rupu" od nekoliko meseci, kad se ne zna ni kud se kretao ni šta je radio. Bilo je povremeno nekih naznaka da je možda za to vreme bio u Španiji, međutim, sam se o tome nije izjašnjavao. I to on, koji toliko voli da se hvališe! Dakle, boravak tamo prećutkuje ukoliko za to ima neke posebne razloge i ako tu čuči neka velika tajna.

- I odmah znam koje su to tajne: NKVD je u Španiji obavio grozne likvidacije. U našem pokretu, recimo, zna se da je Blagoje Parović ubijen s leđa; čak se misli, iako to više niko tačno ne može znati, da ga je ubio Vlajko Begović, Kominternin likvidator, koji je umro u Beogradu ove, osamdeset devete, ili prošle godine. A ovaj je tamo možda bio organizator svega toga. I samo uz zasluge u Španiji i uopšte u NKVD-u morao je da ukloni i Petka Miletića i ostale rivale i da trideset devete stane na čelo partije.

ODLUČUJEM se da predavanje akreditiva opišem Vladi i SIP-u - a znam da će to obavezno doći u ruke i Titu - tačno onako kako se desilo. I šaljem.

To se dešava decembra pedeset treće, dakle devet meseci posle Staljinove smrti. U Sofiji sam tek nedelju dana, porodicu još nisam preveo. I već oko desetog dana - stiže mi poziv iz Beograda za referisanje. Još ni lične kofere nisam raspakovao, a već moram da referišem šta sam uradio!

Putujem.

U Beogradu mi odmah kažu da idem njemu. On me jedva dočekuje. Je li tačno sve ono što sam u izveštaju napisao? Šta mi je Damjanov rekao? Rekao je "stari drug" i "velike zasluge"? Šta je još rekao? Kako se tačno izrazio?

Ja sve ponavljam. I dodajem da je predsednik bugarskog Prezidijuma posebno istakao njihovu saradnju u Španiji, gde su i stečene te "velike zasluge".

On Španiju potpuno preskače kao da nije ni pominjana, NKVD se i ne dodiruje, i više se na to ne osvrće. Ali nekoliko puta zapitkuje:

- Baš je tako o meni rekao? I zatim glasno razmišlja: "On to ne govori sam od sebe. On zna nešto što većina ne zna. Šta to znači? Da Rusi ne menjaju politiku?"

I, dobro, završimo razgovor. On mi kaže: "Pokupi porodicu i vrati se u Sofiju na posao. I dobro prati ima li šta novo u odnosima Rusa prema nama. Ako se desi šta novo, to će se prvo čuti u Bugarskoj."

I ja tako uradim.

NAUKA U SLUŽBI MUČENjA

AKADEMIK Dragoslav Mihailović učinio je više nego bilo ko drugi da se tema Golog otoka, na kome je i sam boravio, otvori za javnost. Mnoge godine svog života i spisateljskog rada posvetio je tome da se istina o Golom otoku do tančina iznese na videlo. Njegovo petoknjižje "Goli otok", koje je stvarao bezmalo četiri decenije, mnogi kritičari porede sa Solženjicinovim delom "Arhipelag Gulag".

- Sve je poteklo od Politbiroa, odnosno Josipa Broza koji nije mogao da zamisli da neko može na senku da mu stane - ističe Mihailović. - Bio je veliki narcis. Na dva mesta sam napisao da je u besu rekao Edvardu Kardelju i Blagoju Neškoviću da golootočane treba sve pobiti! I pokazao je to tako što je šakom prevukao preko grkljana.

MIHAILOVIĆ je u "Golom otoku" objavio razgovore s ljudima koji su imali logoraško iskustvo. Pored razgovora, u knjigama su objavljeni i razni dokumenti.

- Dobio sam pismo profesora univerziteta u Sidneju koji piše o svom ocu Anti Pavkoviću, preminulom psihijatru, koga su Milovan Đilas i Aleksandar Ranković naterali da putuje u inostranstvo da sazna kako se slamaju zatvorenici u zatvoru i kako to Sovjeti rade sa svojim zatvorenicima - navodi Mihailović.

Đilas je predložio da Pavković sa svojim kolegom Vladimirom Vujićem radi eksperimente na "najtvrdokornijim komunistima". Ranković je to odbio, ali su, prema rečima Mihailovića, prema onome što se dešavalo kasnije u zatvoru, takvi eksperimenti, ipak, rađeni.

(Dragana Matović)