Tito lako zaboravlja svoje saradnike

GODINU kasnije, septembra pedeset četvrte, Bugarska proslavlja desetu godišnjicu oslobođenja u Drugom svetskom ratu. Zakazana je velika proslava, s mnogobrojnim zvanicama i čitavim diplomatskim korom. U ime sovjetske vlade svečanosti prisustvuje član sovjetskog Politbiroa Saburov; ovaj to neće biti dugo, Hruščov će ga brzo ukloniti.

- Proslava počinje 8. septembra, svečanom akademijom. Referat drži prvi čovek Bugarske komunističke partije Vlko Červenkov. On opširno govori o prvorazrednoj ulozi Crvene armije u oslobađanju Evrope i u pobedi nad fašizmom. Zatim ističe ulogu armija država narodne demokratije, i, naravno, Bugarske, pri čemu Jugoslaviju ne pominje. Najzad nešto progovara i o sadašnjem stanju Evrope i sveta, koje deli na zemlje kapitalističkog i socijalističkog sistema. Socijalistički deo, razume se, cveta, kapitalistički propada. To se propraća nekim brojkama. Jugoslaviju izričito svrstava među kapitalističke države.

- Sve je to već naviknut prizor i niko se zbog toga ne uzrujava.

- SEDIM u loži sa strane, koja je nešto viša od pozornice sa stolom za počasno predsedništvo, i sve tamo odlično vidim. Kad se vrati za sto, dok se sa strane program nastavlja, Červenkov nekim znakom poziva jednog od svojih sekretara i širokim gestom predaje mu svoj tekst. To verovatno znači da referat treba nositi u neku redakciju radi sutrašnjeg objavljivanja u štampi.

- Ali odmah do njega sa desne strane sedi onaj Saburov. On se naginje prema njemu i nešto počne da mu šapuće. Červenkov nešto mrmlja kao da zapitkuje i kao da u isto vreme povlađuje. Najzad još jedared klimne glavom kao da je sve razumeo.

- Zavaljuje se u stolici i opet poziva onog sekretara. Tiho mu nešto rekne.

- Uzima od njega tekst svog referata. Postavi ga na sto pred sebe i širokim pokretima u njemu počne nešto da precrtava i nešto da dopisuje. I još jedanput ga predaje onom čoveku.

- Jedva čekam da se akademija završi. Da li se ovo, mislim se, nešto dešava? Ne menja li se politika prema Jugoslaviji?

- Ujutru maltene u zoru donose mi "Rabotničesko delo". I tamo ta promena i piše. Jugoslavija je izbrisana u spisku kapitalističkih država, i, doduše, još je nema ni u spisku zemalja narodne demokratije, ali pominje se njen doprinos borbi protiv fašizma...

- Drugog dana proslave, 9. septembra, u podne je defile, a uveče svečani prijem. Opet su sve zvanice tu. Ja takođe.

- JEDNOG trenutka Červenkov uzme punu čašu i traži me pogledom. Kad me ugleda, podigne je i pođe ka meni. Uzmem čašu i ja i krenem mu u susret. Prijateljski se kucamo i, uz osmehe, progovaramo nekoliko reči. On pominje "prijateljsku susednu Jugoslaviju"...

- To se nije desilo već nekoliko godina. Diplomatski kor je zapanjen, a, bogami, i ja.

- Desetog septembra, povodom Saburovljevog dolaska u Sofiju, sovjetska ambasada priređuje prijem. Saburov mene posebno poziva. On je prosto srdačan prema meni i priča mi da se u Moskvi, odakle je pre dva dana došao, priprema jedno pismo za "jugoslovenske drugove" u kojem se predlaže normalizacija odnosa između dveju država. Prećutno se prihvata da je četrdeset osme prema Jugoslaviji načinjena greška. Kad je on pošao iz Moskve, u Politbirou se takvo pismo pripremalo i dosad je možda već napisano...

- Više nema nikakve sumnje da su se desile velike promene i s prijema žurim u ambasadu. Odmah sedam da pišem izveštaj Beogradu. Opisujem šta se ta tri dana na proslavi u Sofiji desilo: šta je Vlko Červenkov govorio na svečanoj akademiji, i šta je sutradan u štampi objavljeno; citiram obe verzije njegovog referata; kako mi je na njihovom svečanom prijemu prišao i nazdravio "prijateljskoj susednoj Jugoslaviji"; i šta mi je u sovjetskoj ambasadi rekao član boljševičkog Politbiroa Saburov.

Nije moj izveštaj takoreći ni stigao u Jugoslaviju kad su me pozvali na referisanje.

- ŽURIM u Beograd i u Titovom kabinetu zatičem veselo raspoloženje. "On se raduje kao dete", kaže mi šef kabineta, "i svima čita šta si mu napisao."

- Ne znam da li se sećaš jedne Hitlerove fotografije, valjda iz četrdesete godine, kad su Nemci zauzeli Pariz. Na toj fotografiji Hitler likuje podignute glave i razjapljenih čeljusti kao da vrišti. Ruke su mu zgrčene u laktovima i stisnute u pesnice, a nogu savija u kolenu i visoko diže kao da hoće njome da zatopće. Tako sada ovaj izgleda: Rusi menjaju politiku, Jugoslavija je pobedila! Već je iz Moskve stigao i naš ambasador Dobrivoje Vidić, koji je pismo sovjetskog Politbiroa doneo i koji je pomalo kiseo zbog toga što sam ga svojim izveštajem pretekao.

- Tito se pred svima nama prepušta nekontrolisanom likovanju...

NA KRAJU mi priča kako ga je veliki šef, kod koga je godinama bio u velikoj milosti, otpisao i zaboravio.

"Čim je šezdeset šeste, po smenjivanju Rankovića, saznao da sam ovome prijatelj, odmah me je otpisao.

- Ja sam se tada desio kao ambasador u Parizu. Septembra je u Jugoslaviju dolazio francuski ministar spoljnih poslova Kuv de Mirvil; čak se, čuo sam, u našoj vladi javila ideja da ministra otuda i ne pratim, iako je to diplomatski protokol. A onda, kad se to nikako nije moglo izbeći, razgovarali su kako da izvedu bar da ne prisustvujem svečanom ručku u Beogradu koji će se prirediti u njegovu čast. Ali, naravno, ni to nije bilo zgodno. I onda je i za to nađeno diplomatsko rešenje: Tito je De Mirvila primio u Zagrebu, a ne u Beogradu, i ručak u Beogradu nije ni priređivan, nego je to učinjeno u Zagrebu, s Izvršnim većem Hrvatske kao sa domaćinom. I na ručku smo za istim stolom sedeli i De Mirvil i ja, ali nije i Tito. Nije više hteo sa mnom da bude ni u istoj sali za ručavanje...

- Odmah posle toga bio sam povučen u Beograd. I - deset godina su me držali neraspoređenog! To je ono kad dobijaš platu a ništa ne radiš.

- Posledu godinu pred penzionisanje, najzad sam, i dalje neraspoređen, napustio Ministarstvo i pristupio jednom spoljnotrgovinskom preduzeću. I tu sam se i penzionisao.

SFRJ JE MORALA DA PROPADNE

PISCU Dragoslavu Mihailoviću često su zamerali da je srpski nacionalista. Nekadašnji golootočanin i disident, međutim, kaže da nije nacionalista, već samo Srbin koji misli da je za Srbe istorijska greška to što su bili Jugosloveni.

- Proricao sam propast svih Jugoslavija u kojima sam živeo - ističe on. - SFRJ je morala da propadne, ali ne na način na koji jeste. Moramo da priznamo da smo tome dosta doprineli. Srbi nisu prihvatili razgovor o kraju Jugoslavije, misleći da im neko nešto otima. Ali Jugoslavija nije bila svojina Srba, nego i nekih drugih naroda. A mi smo bili divljaci koji nisu hteli nikog da čuju. Besmisleno je da insistiramo na neodrživim savezima.

AKADEMIK Mihailović smatra da Srbija nikada nije trebalo da stvara ikakvu političku zajednicu sa Hrvatima:

- Hrvati nikad nisu želeli da budu zajedno sa Srbima. To je bila glupost srpskog naroda koji je video u Hrvatima nešto što nam može biti blisko. A oni? Uvek su smatrali da su iznad Srba, mrzeli su nas! U svakom trenutku koji je bio opasan po Srbe, oni su se trudili da se približe našim neprijateljima. Prvi svetski rat, Drugi svetski rat, devedesete godine... Možda bi bilo bolje da je sa nama Republika Srpska, a možda i ne bi. Ako bi se Hercegovci i dalje držali glupe Cvijićeve ideje o dinarskoj rasi koja je superiorna u Evropi, ušli bismo u sukobe oko toga.

(Dragana Matović)