Prava istina o Golom otoku je u legendi

PRISTUPAJUĆI radu na "Golom otoku" kao svedok, žrtva i učesnik, i tražeći za saradnike druge svedoke, žrtve i učesnike, znao sam da ćemo svi zajedno biti nedostojni istine o kojoj želimo da govorimo. Kad neko ko je glađu, terorom, bolešću toliko rastočen da više ne zna kako se zove, a o svom stanju kaže: "Jeo sam dnevno dvesta grama proje", on kazuje na prvi pogled vrlo nedostojnu istinu. Prava istina o Golom otoku se nalazi u legendi o njemu.

Ove reči akademika Dragoslava Mihailovića istovremeno su objašnjenje zašto je on, bar dvadeset godina, a možda i četvrt veka, odbijao da se prihvati ove teme. Smatrao je da joj nije dorastao. A onda se sedmedeset i osme dogodilo da je njihov drugar Spasoje Petrušić, koji se posle izlaska iz logora najviše zanimao za golootočane i kao neki stariji rođak pratio njihove živote, iznenada preminuo.

- Vremenom sam shvatio da on prati život svakog golootočanina, ne samo moj, i dobrodušan i nezlobiv, raduje se svemu dobrom što čuje. Znao je gde je ko uhapšen, s kojom grupom je došao na Goli, u kojim barakama je boravio, ko su mu bili sobnjaci, kako je izašao. Za nekoga bi, katkad rekao: "Čujem da radi za policiju". Ako bi nam ko nestao iz videokruga, a zbog nečega bi nam bio potreban, govorili bismo: "Treba pitati Spasoja. On zna gde je." Spasoje je o meni znao i kad položim ispit na fakultetu, a ja, eto, o njemu ni kad je umro.

KADA je Mihailović posetio Spasojevu suprugu da izjavi saučešće, upitao je i da li je ostavio za sobom neke zabeleške. "Samo neke parnične", odgovorila je.

- Tada sam zaključio, danas vidim da je to pogrešno, da o našim mukama i smrtima neće ostati niko da piše sem ovih koji već pišu, a to su upravo oni koji su nas mučili i ubijali - kaže Mihailović. - I te godine, posle možda pola decenije kolebanja, tajnovit kao neki smešni špijun, snimio sam prva dva opsežna razgovora sa dvojicom golootočkih prijatelja.

Autor romana "Kad su cvetale tikve" i "Petrijin venac" učinio je mnogo da se tema Golog otoka otvori za javnost. Potresna svedočenja stradalnika Mihailović je preneo sa magnetofonske trake doslovno i objedinio ih u petotomno izdanje "Goli otok".

- Kako sam tu knjigu više godina radio, i kako sam sve to skrivao i zatrljavao u nekakve inicijale, ponekad čak i netačne, lažne, kad sam počeo prvu knjigu da privodim kraju, nisam više mogao toliko da je popravljam i da upisujem puna imena i prezimena, i tako su ti inicijali ostali - objašnjava Mihailović. - Nemoguće je bilo reći neke stvari o ljudima koji su bliski nama koji smo bili na Golom otoku. Nemoguće je, recimo, reći za ženu nekog golootočanina, koji se razveo po povratku iz logora, da je živela sa udbašem koji ju je držao na policijskoj, doušničkoj vezi i da se možda čak udala za njega. Jedan golootočanin mi je doneo dnevnik svoje žene, koja se ubila šest meseci posle njegovog povratka iz logora. Kad sam ga upitao šta je bio razlog, samo mi je rekao: "Ona je bila zloupotrebljena." Neki put prosto nisam mogao da preskočim tu ljudsku barijeru radi istinitog prikazivanja tog užasnog terora.

IZNUĐENIM izjavama golootočana poklanjala se pažnja jedino ako su prijavljivali svoje najbliže: oca, sina, suprugu, brata, sestru. Mnogi su, veli Mihailović, otišli bez svoje ličnosti, imena, potpuno uništeni.

- Ljudi koji su se vratili sa Golog otoka naprosto nisu imali više nikakvog razloga da žive, i na prvi pogled, mladi i zdravi ljudi od tridesetak godina, odjedanput su neočekivano umirali. Ono što su doživeli u mučilištu je satrlo mnoge ljude koji su na takozvanoj slobodi u životu jedva skrpili nekoliko godina - objasnio je pisac.

Mihailović često ističe da su najveće žrtve i najveći zločinci na Golom otoku bili Crnogorci.

- Ovo nije samo moja, već i ocena drugih golootočana - kaže Mihailović. - U petoj knjizi sam naveo trideset najbezočnijih zlotvora Golog otoka. Svi do jednog bili su Crnogorci! Pokazivali su veliku želju za prevlašću u logoru. Pre svega oni su upravljali sa strane Udbe. Prvi upravnik je bio Vojin Jauković, a Veselin Bulatović bio je njegov zamenik. Oni su se trudili da za saradnike među logorašima nađu, pre svega, Crnogorce. To možemo i danas da vidimo. Kad dođe jedan Crnogorac u Beograd, on "povuče za sobom" druge. Verovatno je to stvar mentaliteta, kao što su najveći karijeristi i danas i za vreme Josipa Broza bili Crnogorci.

MIHAILOVIĆ često podseća da su batinanja logoraša počela kada je Jovo Kapičić došao na Goli otok.

- Kapičić je bio u saveznoj Udbi, a skoro sam siguran da je bio jedan od ličnih Brozovih ljudi zadužen za Goli otok - govori Mihailović. - Kada je prva partija prve grupe došla na otok, niko ih nije tukao. A onda je došla grupa iz Hrvatske, u kojoj je bio jedan Crnogorac, novinar po zanimanju. On je, po legendi, učlanio Jovu u partiju. Tek pristigli logoraši stajali su goli i bosi, a on je rekao Jovi Kapi: "Šta ovo činite od nas?" Jova je poterao tog čoveka po kamenjaru i kad se sav krvav vratio, Kapičić mu je objasnio: "Evo šta mi činimo sa vama! Eto, tako ćete proći svi." Neprekidno je dolazio na Goli otok i ja sam ga više puta video.

Za Mihailovića je Jovo Kapa zanatlija smrti, koji je mnogim ljudima priređivao "radost odlaska u večnost".

- Imao sam ideju da mu javno kažem da on jako izbegava istinu, jer sve što je govorio o Golom otoku i o ljudima kojima je priređivao odlazak u večna lovišta su laži - smatra Mihailović. - I mislio sam da ću ga time postideti. A onda mi je palo na pamet - pa ljudi će ti se smejati! Zar čoveku koji je uvežbavao pucanje u potiljak da bude važno što će mu neko reći da laže?! Ipak, jednom smo se, doduše na ulici, zaista sreli. I pošteno smo se ispsovali. On je meni opsovao majku izdajničku, a ja njemu majku zlikovačku. Kasnije sam taj događaj pretočio u zapis.

MIHAILOVIĆ je sa Golog otoka otišao 1. juna 1952. godine. Samo pet dana kasnije došao je pisac Dobrica Ćosić. On je na otoku proveo dve nedelje, kao gost Udbe.

- Njegov odlazak na Goli otok je užasan događaj. Zamislite da je neki pisac došao u Jasenovac ili Dahao kao gost Gestapoa, jer se za nešto interesuje - kaže Mihailović. - Postojala je verzija po kojoj je Dobrica imao svoj kabinet u Udbi u Kneza Miloša, gde je valjda proučavao dosijee golootočana. Tada sam te glasine olako odbijao smatrajući da su izmišljene i preterane. Sada ih ne bi tako lako odbio. Ćosić zaslužuje onakav renome kakav je imao Maksim Gorki u Sovjetskom Savezu kod onih ljudi koji su bili u gulazima. Iskreno da kažem, godinama sam se nadao da će Ćosić, kao talentovan pisac, pokazati neko razumevanje. Ali, on to nikad, ni za jednu mrvu, nije pokazao. Često sam ga ubeđivao da napiše šta je video. Govorio je: "Neka pišu drugi..." I na kraju sam ga, u jednoj fusnoti pete knjige "Golog otoka", bio je još živ, nagrdio zbog toga.

LOGOR OSNOVAO BROZ

GOLI otok osnovao je lično Josip Broz. Dve sedmice pre nego što će se obelodaniti rezolucija Informbiroa, on je nestao iz Beograda - kaže Mihailović. - O njegovom boravku u Zagrebu nije obavešten ni Aleksandar Ranković. Njegovo bekstvo pripremio je Stevo Krajačić, i tada je doneta odluka da Goli otok bude mesto za zatočenike. Tih deset-petnaest dana ili duže bio je smešten u vili Antuna Augustinčića. Nije isključeno da je domaćin tada posavetovao gosta da za mesto logora izabere Goli otok, ne samo zbog mermera već i zbog toga što je pomenuto ostrvo sa svih strana zaštićeno.