Pola veka pod budnim okom tajne policije

VENAC izuzetno vrednog književnog stvaranja, za Dragoslava Mihailovića je istovremeno bio put kroz trnje rigidnog sistema. Kao što su neodvojivi cvet i trn ruže, tako su, reklo bi se, neodvojivi bili majstorstvo pripovedanja i cena koju je plaćao nerazumnima. Njegova dela su često osuđivana a da nisu ni pročitana. Njihova poruka je uvek bila poštena, ali i jasna, što ga je dovodilo u neprilike.

Događaji iz rane mladosti, Goli otok, praćenje i ispitivanje, obeležili su njegov kasniji životni put. Na putovanju su mu postavili razne prepreke, ali ga nisu zaustavili. Iako se veoma često borio za golo preživljavanje, snaga njegovog talenta i borba da uspe u životu doveli su ga do zvanja akademika i jednog od naših najplodnijih stvaralaca.

- Posle povratka sa Golog otoka nisam mogao da dobijem državnu službu. Snalazio sam se kako sam umeo - govori Mihailović. - U leto 1953. ili 1954. bio sam na Ubu, u stanu jednog prijatelja sa Golog otoka. Njegova žena je tamo radila kao profesorka, pa kad se završila školska godina otišla je kod muža u Beograd. Rekli su mi da mogu da koristim njihov stan. I ja sam otišao.

DRUGI prijatelj predložio je Mihailoviću da na Ubu kupuje jaja i da mu ih šalje autobusom.

- I danas se sećam platnenog kofera u kome sam ih slao - kaže Mihailović. - Ako je na Ubu jaje koštalo pet dinara, u Beogradu se prodavalo za deset. Jaja bih poslao autobusom, on bi ih sačekao, prodao poslastičarima i naručio novi kontingent.

Boreći se da bi preživeo, Mihailović je neko vreme radio i kao prepisivač katastarskih knjiga. I dok je studirao, pisac je živeo teško.

- Uspevao sam jednom dnevno da uzmem ručak u menzi - seća se on. - Podelio bih ga na dva dela, jedan sam čuvao za večeru. Spavao sam kao ilegalac u nekim barakama na Zvezdari. U njima su spavali omladinci koji su učestvovali u izgradnji Novog Beograda. I neki studenti su tu spavali. Po šestorica u jednoj sobi. Dolazio sam malo pre ponoći i ako vidim da negde neko spava sam rekao bih mu da se pomeri i legao pored njega. Bilo je strašno. Teško mi je uvek kad se toga setim.

MIHAILOVIĆ često nije birao poslove.

- Morao sam da radim. Bio sam sav podrpan. Na pantalonama mi je bio šupalj tur. Tako sam stigao i do cirkusa. Bio sam poslovođa putujućeg cirkusa "Adrija" šest meseci. Proputovao sam celu Jugoslaviju. Šest meseci sam bio pod platom, to je, čak, ušlo u moju radnu knjižicu. Sprijateljio sam se sa upravnikom, koji je bio učitelj. Nikad nisam pisao o životu u cirkusu - priseća se tog vremena akademik.

I KASNIJE sa fakultetskom diplomom radio je razne poslove. Golgota se nastavljala. Kao golootočanin nije mogao normalno da živi. I kad bi nalazio posao, brzo bi dobijao otkaz. Promenio je desetak zanimanja.

- Pokušavao sam da se zaposlim kao profesor, nisam mogao - kaže Mihailović. - Zaposlio sam se u "Ježu" kao akviziter. Golootočani su jedino mogli da se zaposle kao akviziteri.

Prvi rad Mihailović je objavio u "Ježevom kalendaru", humoresku "Pismo".

- Imao sam uspeha u tome. Moje humoreske su, međutim, došle kod čuvenog Ljubiše Manojlovića, direktora i glavnog urednika humorističkog lista "Jež". Kad je pročitao, na vrhu prve strane je napisao uredniku:

"Rašo, drug Mihailović je naš prodavac knjiga."

Posle toga me je pozvao urednik Raša Savić i rekao mi:

"Ti si talentovan, ali za literaturu."

- Nisam mogao da smislim to moje zanimanje da prodajem knjige. Desilo se da me, na moju sreću, pozove moj drugar da radim u malom izdavačkom preduzeću u Kragujevcu. Tako sam se oslobodio akviziterskog posla.

NEGDE u jesen 1958. Mihailović je poslao Letopisu Matice srpske pripovetku "Gost". Bez ikakve nade, kaže.

- Pošaljem jednu dopisnicu Letopisu i kažem poslao sam takvu i takvu priču, pod tim naslovom, pa bih molio druga Mihiza, ako mu ne bude teško, da moju priču pročita. Samo nekoliko dana posle toga, vraćam se u moju sobicu, i na krevetu leži pismo sa zaglavljem Matice srpske. Otvorim i nalazim Mihizovo pismo, rukom pisano, u kojem mi on svakojake pohvale daje. Bila je zima, veliki mraz, a ja sam se odjedanput preznojio. Mihizovo pismo sam negde zagubio, ali moguće je da ono postoji - kaže Mihailović.

Mihailović objavljuje zbirku "Frede, laku noć", a onda i "Kad su cvetale tikve". Predstavu po ovom romanu u Jugoslovenskom dramskom vlasti su zabranile. Nastavlja se njegova golgota.

DUŽE od pet decenija Mihailović je bio pod budnim okom policije. Početkom ovog veka, kada je doneta uredba kojom se ljudima zainteresovanim da vide svoje dosijee to dozvoljavalo, pisac se prijavio.

- Prvo su hteli da me skinu sa vrata i rekli mi kako dosije nemam - kaže Mihailović. - Bio sam iznenađen: Kako nemam dosije, a bio sam na Golom otoku! Tadašnji načelnik DB Goran Petrović pozvao me je da dođem u Institut za bezbednost, gde su mi pokazali dosije. Rečeno mi je da ne smem ništa da prepisujem, niti uzimam, pa sam se trudio da što više toga zapamtim. Kada su dosijeii preneseni u Arhiv Srbije interesovao sam se kog je obima moj dosije. Rekli su da sadrži 63 strane. Dosije je mnogo smanjen.

MEĐU listovima koji nedostaju, po Mihailovićevim rečima, nema rešenja iz oktobra 1979, kojim ga Viobran Stanojević, tadašnji sekretar unutrašnjih poslova Srbije, stavlja na listu za nekakvu operaciju "Munja".

- To je moglo da znači da će me momci u kožnim kaputima u nekoj hladovini nežno koknuti. U tom rešenju nema nikakvog objašnjenja, ne govori se zašto se to preduzima, na čiji predlog, nego samo "za slučaj da nastane potreba". To rešenje iz mog ličnog dosijea je povučeno ili ukradeno - priseća se Mihailović.

- U Arhivu Srbije ostalo je sve ono što me kompromituje, i što je nešto rđavo o meni. Sve ono gde sam se branio, svađao, a imao sam dva suočavanja, to nije ostalo. Ja bih rekao da je to bio "njihov" izbor.

O SVOM dosijeu Mihailović je pisao u knjizi "Majstorsko pismo". Između ostalog, otkrio je u dosijeu da mu je sedam godina kućni prijatelj bio izvesni udbaš, koji je pratio sve što radi i što rade njegovi ukućani.

- Čitanje dosijea sam odbolovao - navodi Mihaiović. - Slomio se neki svet. Shvatiš ko te je cinkario, kakvi su se konci vukli oko tvoje glave. Dosije mi je pomogao da rešim dilemu koja me je mučila pola veka. Na Golom otoku, kada sam posle deset meseci i deset dana mučenja bio na samrti, pomenuo sam ime jednog školskog druga iz gimnazije. Bio sam pedeset godina ubeđen da sam kriv za njegovu nesreću, mučio se zbog toga i razmišljao kako da mu se izvinim. Kada sam ovorio dosije, video sam da su ga dvojica pre mene otkrila i da nisam kriv za njegov dolazak na Goli otok.

Praćenje Mihailovića zvanično je vođeno od 1983. do 1990. On, međutim, veruje da je to trajalo mnogo duže, a godina 1983. obeležava vreme kad su zbog nečega to najzad počeli da unose i u neka dokumenta.

- Moje praćenje i stalna obaveštajna kontrola trajali su do 1990, kada sam, izgleda, prestao da budem opasan po samoupravnu Jugoslaviju.