Jagma za dolarima po Beogradu

POČETKOM 1945. američka vojna misija s pažnjom prati odnos novih vlasti u Jugoslaviji prema humanitarnoj pomoći koju Saveznici nude Jugoslaviji. Iako se ova pomoć dostavlja posredstvom OUN, Tito je prema njoj sumnjičav jer je UNRA osnovana na inicijativu SAD. Izveštavaju da je Tito posebno sumnjičav prema zahtevima Saveznika da predstavnici UNRA prisustvuju i prate distribuciju humanitarne pomoći u hrani i drugom materijalu potrebnom za obnovu razorene zemlje.

Kontrolu distribucije pomoći Tito, naime, vidi kao narušavanje državnog suvereniteta, na šta je veoma osetljiv. Amerikanci i Englezi, s druge strane, insistiraju na uvidu u distribuciju na terenu jer su sumnjali i strahovali kako bi u zemlji podeljenoj građanskim ratom njihova pomoć bila korišćena u političke svrhe.

TITO tu pomoć glatko odbija. Zabeležene su njegove reči da će "naš narod radije gladovati nego što će prihvatiti pomoć pod takvim uslovima". Mogu se zamisliti komentari članova vojnih misija o spremnosti naroda da jede korenje dok su o tome raspravljali okupljeni oko "švedskih stolova" na prijemima koji su za Saveznike priređivani u Beogradu tog proleća 1945.

Nadgornjavanje oko UNRA trajaće skoro četiri meseca, ali će ona u junu ipak profukcionisati. Tito će pristati na ograničeni broj stranih predstavnika. Ova pomoć se najviše doprema iz velikih skladišta u Italiji, u Split, gde stiže brodovima. U centrali UNRA u Beogradu, rukovodi predstavnik SSSR-a, pukovnik Crvene armije. Predstavnik Engleza je Džon Klugman, koji će nekoliko decenija kasnije biti u Engleskoj provaljen kao krtica obaveštajnih službi Sovjetskog Saveza u Velikoj Britaniji, a koji je tokom rata brifirao i šefa vojne misije Amerikanaca.

ZANIMLjIVA je i tadašnja politička interpretacija pomoći UNRA. Saveznici nemaju uvida u eventualne političke (zlo)upotrebe na terenu. Ali imaju uvid u pisanje tadašnjih novina, "Borbe" i "Politike", koje pomoć Saveznika nazivju "trojanskim konjem američkog kapitalizma".

Jedan od pravih razgovora novog šefa američke vojne misije koji je stigao u Beograd bio je sa Vladislavom Ribnikarom, tadašnjim glavnim i odgovornim urednikom i vlasnikom beogradskog dnevnog lista "Politika". Frenklina Lindzeja iznenađuje Ribnikarovo pitanje da li može dolare, koje američka misija troši za potrebe svojih aktivnosti, da razmeni za dinare koje bi dobijao od "Politike". Lindzej je za takvu razmenu dobio odobrenje od centrale obaveštajne službe u Italiji, koju je razumljivo za odobrenje pitao jer je imao upozorenje da u Beogradu može očekivati razne smicalice. Znali su da je Ribnikar pouzdani član KPJ, kao i njegova supruga, i da je u njihovoj vili na Dedinju 1941. i doneta odluka o podizanju partizanskog ustanka.

POLITIKA je, naime, papir kupovala od snabdevača iz Rumunije, a ovi su joj tražili da rotopapir plaća u američkim dolarima. Amerikanci su svoju Centralu već prethodno obavestili o potražnji za dolarima na crnoj berzi u oslobođenom Beogradu. U to vreme u opticaju su još bili stari dinari. Nova vlast uskoro će imati manjak starih dinara, jer su Nemci sa sobom odneli i mašine za štampanje novca. Vojna misija Amerike javlja da su u Narodnoj banci kapetanu koji je odlazio da tamo razmenjuje dolare rekli kako više ne mogu da im zamene toliki novac i da su ih uputili da dinare potraže na - crnoj berzi.

Taj crnoberzijanski kurs, naravno, bio je znatno povoljniji po dolar nego što je bio onaj zvanični. Sudeći po Lindzejevim sećanjima, kurs koji je ponudio Ribnikar bio je negde između.

Ali nije bilo "negde između" pisanje "Politike". Amerikanci ne vide razlike u političkim stavovima koje iznese "Borba", kao zvanično glasilo KPJ, i "Politika", s reputacijom predratnog građanskog i privatnog lista. U njihovom analitičkom odeljenju pri vojnoj misiji tada radi troje ljudi, Robert Miner, Majkl Petrović i Aleks Vučinić, prvi mornarički poručnik, dok druga dvojica imaju fakultetsko obrazovanje i poznaju istoriju Jugoslavije i zbivanja u NOR-u. Oni su zaduženi za dnevno praćenje štampe i govora najviših jugoslovenskih rukovodilaca, razumljivo, ponajviše maršala Tita.

U TIM nevojnim kontaktima Amerikanaca s proleća 1945. pažnju privlače i izveštaji o depresivnim raspoloženjima tadašnjih ministara u vladi Tito-Subašić, ministara Milana Grola i Juraja Šuteja.

Milan Grol je zapravo potpredsednik u Titovoj vladi. No to po njegovim rečima ne znači ništa. Nekadašnji predsednik Demokratske stranke nema iza sebe partiju koja bi mu pružala podršku, a biće osujećen i u pokušajima da obnovi nekadašnje partijsko glasilo svoje stranke "Demokratiju". Grol informiše Amerikance da je Tita sreo samo jednom. U tom jednočasovnom razgovoru protestovao je zbog načina rada narodnih sudova, zakona o špekulantima i tražio amnestiju za političke zatvorenike kako ne bi došlo do, mislio je Grol, građanskog rata. Najviše se žalio na Edvarda Kardelja.

Grol se takođe žali Lindzeju da pred vratima njegovog kabineta stoje dva naoružana stražara. Kaže im da se precizno zapisuju imena svih njegovih posetilaca i da se kasnije dostavljaju Ozni. Sumnja i da je njegov kabinet, u kojima s njima razgovara, ozvučen. Lindzej je smatrao da je sve to tačno.

JURAJ Šutej, nekadašnji poslanik i funkcioner Hrvatske seljačke stranke, koji je bio ministar, takođe će Amerikancima kazati da se oseća potpuno odsečen od okoline i nemoćan. Njima oni deluju kao razočarani i uplašeni ljudi u meri da su strepeli čak i od toga kako će proći zbog susreta sa članovima američke vojne misije, te su ovi susreti organizovani - u potaji.

Obaveštajne podatke Amerikanci dobijaju i od jugoslovenskih tajnih službi i onda ih ukrštaju i proveravaju s drugim informacijama. Zauzvrat i oni pripadnicima Ozne s kojima se viđaju daju svoje informacije, uglavnom one koje su zaplenjene od Nemaca koji se povlače.

FRENKLIN Lindzej, šef američke vojne misije, pominje da je do njih došla informacija kako jugoslovenski oficiri moraju u prisustvu oficira Ozne da potpisuju neke posebne izjave i da pričaju o narednom ratu sa Zapadom, da će se na kraju Nemci ujediniti sa Zapadom protiv - Rusa. Poslednji šef vojne misije, koju će ubrzo u Beogradu zameniti američka ambasada - piše da je ta priča o ratu sa Zapadom bila podmetačina nemačkih obaveštajaca. Amerikanci nisu uspeli da dođu do primerka tih navodnih izjava. A, umesto rata sa Zapadom, tri godine kasnije uslediće sukob sa SSSR.

LIKVIDACIJA REGRUTA

Pored praćenja distribucije humanitarne pomoći UNRA, američka vojna misija bavila se i drugim izveštajima. Dva američka oficira koja su pratila distribuciju pomoći u Crnoj Gori izvestiće, prilikom njihovog susreta, šefa vojne misije u Beogradu i o incidentu koji se dogodio negde na severu ove republike. Jedan od mobilisanih regruta pokušao je da pobegne iz kolone budućih vojnika. Bacio je bombu koja je usmrtila dvojicu vojnika-partizana koji su ih pratili. U revoltu, ostali vojnici poubijaće skoro sve regrute iz ove nesretne kolone.