Niksonova averzija prema Fidelu

DESNA, republikanska administracija u Beloj kući, koja je zamenila demokratu Lindona Džonsona, nije u startu imala naročito agresivan stav prema Kubi. Iako mu je ideološki bio ljuti neprijatelj, novi predsednik Ričard Nikson imao je priliku da upozna Kastra i smatrao je da se s njim možda može sarađivati. Niksonova "desna ruka" u spoljnoj politici bio je Henri Kisindžer, čovek kojeg mnogi smatraju jednim od najvećih diplomata 20. veka. Kisindžer je za svog glavnog posrednika u kontaktima odabrao Frenka Mankeviča, istaknutog demokratu, koji je s republikancem Kisindžerom imao dobre odnose, a koji ni sa administracijom, ni sa partijom nije imao veze.

Jedan od najvažnijih zadataka Menkeviča odigrao se u kasno proleće 1974. godine, kada je na Kubu odneo lično pismo Henrija Kisindžera Fidelu Kastru. Menkevič je s Kube doneo Kisindžeru ne samo poruku Fidela Kastra, već i kutiju vrhunskih kubanskih cigara - bio je to lični Kastrov dar američkom državniku za kojeg je veoma dobro znao da ne puši, ali da voli da svoje goste ponudi luksuznim cigarama.

KISINDžER je bio veoma zainteresovan za normalizaciju odnosa s Kubom, i to po modelu po kojem su on i predsednik Nikson napravili uspeh u takozvanoj politici otvaranja Kine i zaključenju sporazuma sa SSSR. Punih 18 meseci kubanski i američki emisari trčali su između Havane i Vašingtona, sretali se po raznoraznim mestima - od trećerazrednih restorana do luskuznih njujorških hotela. Međutim, Ričard Nikson je imao averziju prema Kastru još od aprila 1959, kada je, kao potpredsednik SAD u administraciji Dvajta Ajzenhauera, primio bradatog revolucionara. Tvrdu liniju prema Kubi zadržao je i kao predsednik. Znao je i Kastro šta o njemu Nikson misli, ali je ipak, ubrzo posle njegove inauguracije 1969, pokušao da mu diskretno priđe. Posrednik je ponovo bila Ambasada Švajcarske u Havani, odnosno ambasador Alfred Fičli.

Kastro se žalio švajcarskom ambasadoru da mu sunarodnici beže iz zemlje preko baze Gvantanamo i da ne želi da diže ogradu oko američke baze na Kubi, te moli SAD da prekinu taj kanal. Bio je to relativno benigni zahtev Kastra, ali je ponovo on bio taj koji je prvi iskoračio i makar dao do znanja Amerikancima da želi da razgovara o problemima.

KADA je čuo za inicijativu Kastra, predsednik Nikson je odmah naložio da se prekinu sve medijacije. Međutim, Kisindžer, koji je u prvom mandatu Niksona bio savetnik za nacionalnu bezbednost, naložio je svom timu stručnjaka da razrade sasvim nove opcije politike prema Kubi. Tražio je četiri plana. Prvi je "vojna intervencija", drugi "izolacija", treći "štap i šargarepa" i četvrti "normalizacija". Iako je dobro znao da je Nikson vrlo tvrd, Kisindžer je tražio da se napravi plan o pregovorima za normalizaciju odnosa, i to bez bilo kakvih preduslova!

Nešto kasnije, 27. septembra u Kemp Dejvidu, Nikson je okupio svoje glavne saradnike i tom prilikom rekao:

"Želim da vam svima bude jasno da ću da nastavim oštru politiku prema Kubi i da ne želim da iz Bele kuće izlaze nekakvi signali o tome kako pravimo neku novu politiku prema Kubi."

Ali informacije su curile - uzalud je Stejt department demantovao da se američka politika prema Kubi ne menja. Malo ko je znao da iza svega stoji Henri Kisindžer - čovek kojeg je Nikson veoma cenio, i kojeg se pomalo plašio.

POŠTO je bio pod pritiskom Stejt departmenta, Kanade i još nekoliko država da olabavi svoj stav prema Kubi, Nikson poziva svog savetnika za nacionalnu bezbednost i direktora CIA Ričarda Helmsa i traži savet o tome da li treba menjati politiku prema Kubi.

"Gospodine predsedniče, mislim da bi trebalo da nastavimo s politikom izolacije Kastra i da uvedemo nove sankcije protiv te zemlje. Kuba košta Sovjetski Savez milione dolara dnevno, i ako mislite da zadate glavobolju Sovjetima, onda je ovo pravi način, a pritom ne morate da učinite ništa", rekao je Helms Niksonu.

"Ubedio si me", kratko je odgovorio Nikson.

Šest meseci kasnije, kada je za predsednika Čilea izabran levičar Salvador Aljende, Nikson je, ponovo, isto upitao Helmsa. Odgovor je bio isti.

Tokom najvećeg dela mandata Ričard Nikson je držao čvrsto američku administraciju na beskompromisnoj poziciji. Ali Henri Kisindžer je bio taj koji je odnose s Kubom držao živim, ne propuštajući priliku da predsedniku ukaže na neophodnost da u jednom trenutku mirovni sporazum bude zaključen.

DODATNI pritisak na Niksona dolazio je od drugih latinoameričkih država koje su želele da se trgovinski odnosi obnove, ali su se i plašile Kube, koja nije prezala da gerilom uzdrma desničarske diktature, gde god je to mogla. Međutim, Nikson je ostao neumoljiv. Prilikom pripreme za privatni sastanak s predsednikom Brazila Emilijom Medićijem, predsednik SAD jasno je stavio do znanja Kisindžeru da politiku prema Kubi neće menjati dok je Kastro živ.

"To je potpuno. Konačno. Nema šansi da apeluješ na mene. I ne samo to. Neću da više ikada pokreneš to pitanje preda mnom", grmeo je Nikson na svog vernog saradnika.

Ipak, međunarodne okolnosti biće te koje će Niksona naterati da, protiv svoje volje, sarađuje s Kubom.