Raul preuzima državu od brata

REPUBLIKANSKA administracija Džordža Buša mlađeg bila je skup vrlo agresivnih jastrebova. Posle nametnutog rata u Avganistanu i sulude intervencije u Iraku, predsednik Buš je na jednom od druženja sa svojim vojnim savetnicima upitao Džeja Garnera, glavnog logističara postokupacionog Iraka, da li misli da bi imalo smisla krenuti u obračun sa Iranom.

"Gospodine, razgovarao sam s momcima i mi bismo da sačekamo Kubu. Mislimo da su rum i cigare bolji, a i devojke su lepše", našalio se Garner.

"Dogovoreno, Džej", odgovorio je uz osmeh Buš.

"Dobićete Kubu", dodao je američki predsednik.

Verujući da će ekonomski pritisak i finansiranje kubanskih disidenata dovesti do sloma režima braće Kastro na Kubi, Buš mlađi nije imao nikakvu nameru da obnavlja dijalog. Kada se dogodio teroristički napad u Njujorku 11. septembra 2001. godine, Kuba je prva izrazila saučešće američkoj naciji. Štaviše, kako su tog dana hitno zatvoreni svi aerodromi u SAD, Kuba je ponudila sve svoje međunarodne aerodrome američkim i drugim kompanijama čiji su avioni bili u vazduhu, na putu ka američkim gradovima. Ponuda nije prihvaćena.

NEKOLIKO nedelja kasnije Buš je u Kongresu održao vrlo zapaljiv govor u kojem je jedna rečenica posebno zabrinula Fidela Kastra.

"Ili ste s nama ili ste protiv nas. Od danas pa ubuduće, bilo koja nacija koja pruža utočište teroristima od Sjedinjenih Država biće smatrana neprijateljskim režimom."

Kastro je znao da mora odmah da se oglasi, ističući da se Kuba protivi bilo kojem vidu terorizma, te kritikujući Bušov vojni intervencionizam kojim je ignorisano međunarodno pravo.

"Kuba bi mogla biti meta takvog intervencionizma", upozorio je Kastro svoje saradnike, a zvanična Havana se nije bunila ni kada je Buš odlučio da talibane i pripadnike Al kaide smešta u novoizgrađeni zatvor u bazi Gvantanamo na Kubi. Kako bi ublažio tenzije u Americi, Fidel Kastro odlučuje da na Kubu pozove bivšeg američkog predsednika Džimija Kartera s kojim se, inače, već sretao dva puta.

KARTEROV avion sleteo je na aerodrom "Hose Marti" u Havani 12. maja 2002. i na platformi ga je čekao Fidel Kastro lično, koji je za tu priliku zamenio vojničku maslinastu uniformu besprekorno skrojenim tamnosivim odelom. U rukama je držao prelep buket cveća za Rozalin Karter, koja je muža pratila na putovanju.

"Dobro došli!", uz osmeh je Kastro pružio ruku Karteru, a zatim ga blago privukao sebi i došapnuo: "Znate, orkestar će sada zasvirati vašu nacionalnu himnu. Ne zamerite im ako su malo zarđali", našalio se Fidel.

Ipak, iza kurtoazije su ih čekali naporni pregovori. Karter nije delovao po nalogu Bele kuće, ali je želeo da svojom inicijativom u neformalnom statusu postigne nešto što nije mogao kao predsednik.

"Molim vas, ako ćemo ozbiljno da razgovaramo, morate mi dopustiti da se vidim sa bilo kime iz vlasti koga zatražim, a isto važi i za disidente, kao i da neometano dajem medijske izjave. Takođe, želim da mi date termin na državnoj televiziji", rekao je Karter svom domaćinu, koji je, uz malo oklevanja, na to ipak pristao.

NAREDNOG dana su Kastro i Karter imali drugi, još važniji privatni sastanak, na kojem su razgovarali o kubansko-američkim odnosima. Ali tada je Kastro spremio hladan tuš za bivšeg američkog predsednika.

"Vi ste mi pripremili listu zahteva za jednostrane poteze Kube koji bi trebalo da otople naše odnose. Ali bilo kakvi jednostrani potezi će i ovde i u Vašingtonu biti doživljeni kao odraz slabosti", rekao je Kastro na kraju sastanka.

Izlazeći sa sastanka, Karteru su u susret pošla dvojica savetnika - Robert Pastor i Dženifer Mekoj. Bivši predsednik je samo odmahivao glavom na njihove upitne poglede.

"Odbio je sve moje predloge", rekao im je žalosno.

S druge strane, Fidel Kastro je postupio racionalno. Razumeo je da Karter nema nikakvu težinu i da ne može da obeća ništa u ime Sjedinjenih Država. Dok su se ljudi u Havani i Vašingtonu bavili politikom, pojedinci su sve češće primećivali da Fidel Kastro izgleda loše, te da se sve ređe pojavljuje na televiziji, a i kad se pojavi, u licu je žut, upalih očiju i ruke mu se tresu. I zaista, 31. jula 2006. Fidel Kastro objavljuje da mu zdravstveno stanje nalaže da vlast privremeno preda mlađem bratu Raulu Kastru, kojem će pomagati tim sačinjen od petorice najviših državnih funkcionera. Bio je to dramatičan trenutak i za Kubu i za Amerikance, koji su bili spremni na sve osim na to da će Fidel sam predati vlast, i to tek pod pritiskom godina i bolesti. Kastro je imao vrlo složenu operaciju stomaka koja se dodatno iskomplikovala do te mere da su počele da kruže glasine kako je Fidel zapravo mrtav.

U MAJAMIJU su njegovi protivnici plesali po ulicama. Ni u Vašingtonu nisu bili sigurni da li je Kastro mrtav ili na samrti. Postavljao se niz pitanja na koja niko nije imao odgovor: Da li će tim naslednika uspeti da održi stabilnost u zemlji? Da li će sad krenuti masovni egzodus sa ostrva? Na samoj Kubi se o Kastru uopšte u medijima nije izveštavalo.

Raul Kastro se, kao novi vladar Kube, oglasio u javnosti tek 18. avgusta, uveravajući naciju da sistem funkcioniše neometano. Unutar Bušovog kruga saradnika vladalo je uverenje da je došao trenutak sloma sistema na Kubi jer, prema njihovoj oceni, niko nema istinski snagu da zameni Fidela Kastra, te da će režim umreti sa njim. Istog dana kada je Raul Kastro preuzeo vlast na Kubi, unutar Stejt departmenta je formiran štab za planiranje operacija za slom na Kubi. Ali vreme je odmicalo, a na Kubi se ništa dramatično nije događalo.

GLEDANjE NA SAT

PRVE večeri u Havani, Fidel Kastro je ugostio Kartera u Palati revolucije na privatnoj večeri, što će biti prvi od dva predviđena sastanka oči u oči. Kastru su saradnici predočili i da Karter voli rano da leže, te je vođa kubanske revolucije odlučio da preskoči svoju uobičajenu praksu i važne razgovore vodi do zore.

"Stalno je gledao na sat dok smo razgovarali, a sve kako se ne bi zaneo i kako bi se postarao da budem u svojoj hotelskoj sobi do ponoći", prisećao se kasnije Karter.