Bauk sa ostrva DŽekil u DŽordžiji

ELITNI bankari sastali su se 1907. godine na ostrvu Džekil, u Džordžiji, kako bi sastavili predlog zakona za uvođenje nove američke centralne banke, odnosno Sistema federalnih rezervi (Federal Reserve System). Putovali su raskošnim privatnim vagonom u vlasništvu senatora Nelsona Oldriča, političkog portparola elite u Vašingtonu, dede Nelsona Oldriča Rokfelera (četiri puta gradonačelnik Njujorka i potpredsednik Sjedinjenih Država u toku mandata predsednika Forda). Oldričeva kći Ebi bila je udata za Džona D. Rokfelera mlađeg. Godinama nakon sastanka na ostrvu Džekil, "prosvetari", komentatori i "istoričari" poricali su da se takav sastanak uopšte ikada održao. Sada je to ipak prihvaćeno kao činjenica, mada se smatra beznačajnim događajem. Kakva glupost! Bio je to trenutak kada je elita preuzela kontrolu nad ekonomijom i narodom SAD pomoću organizacije koja se zove Federalne rezerve, koja nije ni federalna, niti ima bilo kakve rezerve!

Godine 1902, Rotšildi su u Ameriku poslali Pola Varburga, jednog od svojih agenata, zajedno sa njegovim bratom Feliksom, da "prekroji" američko bankarstvo tako da ono odgovara interesima Rotšilda i elite. Treći brat Maks Varburg ostao je kod kuće u Frankfurtu, gde je vodio porodični bankarski posao. Nakon dolaska u SAD, Pol Varburg se oženio Ninom Leb (iz firme "Kun, Leb i kompanija" pod kontrolom Rotšilda), dok se Feliks oženio Fredom Šif, ćerkom Džejkoba Šifa, direktora firme "Kun, Leb i kompanija". Naravno, oba brata su postala partneri u toj kompaniji, a Polova godišnja plata iznosila je pola miliona dolara (početkom 20. veka!). Njegov osnovni zadatak je bio da pripremi teren za nametanje sistema Federalnih rezervi narodu Sjedinjenih Država.

DO POSLEDNjEG detalja, sve su to izrežirali Rotšildi, verovatno odabravši i bračne partnere braći Varburg. Porodice bankara i elite vole da se međusobno ukrštaju kad god je to moguće. Time se geni održavaju u tip-top stanju, a novac (kontrola) ostaje u familiji. Kada je Džejkob Šif došao u Ameriku i pridružio se firmi "Kun, Leb i kompanija", oženio se ćerkom Solomona Leba. Džejkob Šif će kasnije postati jedan od ključnih manipulatora u prvoj polovini 20. veka. Porodice Šif i Rotšild bile su kao jedna, čak su u vreme Majera Amšela živele u istoj kući u Frankfurtu. Predlog zakona o Federalnim rezervama postao je poznat kao Oldričev zakon, a tajni sastanak na ostrvu Džekil organizovali su Varburg i Oldrič. Mnogo godina kasnije, Frenk Vanderlip, u to doba Rokfelerov agent, izjavio je:

"Uprkos onome što mislim o vrednosti koje društvu donosi držanje aktivnosti korporacija pod lupom javnosti, postojao je trenutak krajem 1910. godine kada sam delovao u tajnosti, zaista potpuno skriveno, kao zaverenik. Smatram da se bez imalo preterivanja može reći da je naša tajna ekspedicija na ostrvo Džekil bila začetak onoga što će kasnije postati Sistem federalnih rezervi."

SISTEM federalnih rezervi je kartel privatnih banaka, od kojih je najmoćnija Njujorška banka. Ona i danas kontroliše američku privredu i tako utiče na naše živote. Preko svojih američkih ogranaka i veza kao što su "Džej-Pi Morgan" i "Kun, Leb i kompanija", Rotšildovo carstvo je imalo kontrolu nad glavnim bankama u Njujorku, a preko njih i na samu Njujoršku banku. To im je omogućilo da kontrolišu i Sistem federalnih rezervi i američku privredu. Ovim kartelom Federalnih rezervi samo fiktivno upravlja predsednik Odbora Federalnih rezervi koga imenuje vlada, jer to u stvari znači da njime upravlja elita. Kartel pozajmljuje novac koji ne postoji američkoj vladi i time postiže svoj cilj da država, a samim tim i narod, grca u dugovima.

Već do 1910. godine, ponašanje banaka donelo im je veliku nepopularnost kod ljudi. Elita je morala da pronađe način kako da ubedi javnost da prihvati bankarski udar na američku naciju a da u isto vreme sve izgleda kao da su banke lišene prevelike moći. Tako su se bankari, kada su njihovi marionetski političari predložili zakon koji su oni sami napisali, u javnosti tobože žestoko protivili. Time je stvoren privid da je taj zakon nepovoljan za banke, pa je 1913. godine usvojen u uverenju da se njime smanjuje moć manipulatora novcem.

NARAVNO, to se nije dogodilo. Naprotiv, zadobili su potpunu kontrolu. Za svaki slučaj, predlog zakona o Federalnim rezervama je iznet pred Kongres uoči Božića 1913. godine, kada su mnogi kongresmeni već bili kod svojih kuća slaveći praznik sa svojim porodicama.

Elita je sada imala kontrolu nad pozajmljivanjem novca američkoj vladi i nad visinom kamatnih stopa i mogla je da kreira ekonomski procvat ili recesiju kad god je htela. Još je besramniji bio način na koji su uveli savezni porez na dohodak, mada im se veština mora priznati. Da bi se jedan ovakav zakon usvojio, bio je potreban pristanak najmanje trideset šest država jer je to zahtevalo i izmenu i dopunu Ustava SAD, šesnaestu po redu. Samo su se dve države složile.

NORMALNO bi bilo da se očekuje da će u jednoj demokratskoj zemlji to da dovede do odbacivanja predloga ovakvog zakona. Ali ne. Državni sekretar Filander Knoks obavestio je Kongres da je sporazum postignut, pa je ubiranje poreza na dohodak postalo "zakon". Poreska služba (Internal Revenue Service - IRS), koja ubira savezni porez na dohodak i oduzima imovinu od onih koji ga ne plate, desetinama godina pelješi američki narod, a čini to i dalje. Prisilna naplata saveznog poreza na dohodak i danas je nezakonita. Nikada nije na propisan način usvojena kao zakon. Godine 1985, jedan američki poslovni čovek je na toj osnovi podigao tužbu protiv Poreske službe i dobio parnicu.

SUTRA: Tajno društvo iluminata