Književni život pun polemika

KAO dramski pisac, Đoković se predstavio knjigom "Brodolomci" (pet dramatizovanih skica, 1932). Mentor ove knjige bio je sam Branislav Nušić, koji je hvalio Milanov dramski dar i smisao da književno "kupuje" život, pa su kritičari u svojim prikazima nagoveštavali izglednog nosioca Nušićevog dramskog testamenta.

Branislav Nušić, koji se kroz život probijao humorom, a kome je život uzvraćao dramom, podržavao je talentovane sledbenike, posebno Milana Đokovića, primajući ga u svojoj radnoj sobi u knjižari "Rajković" i u svojoj porodici u Šekspirovoj ulici. Njemu je prvom, a po svoj prilici i jedinom, poverio čitanje rukopisa svoje poslednje drame sudbinskog naslova "Pokojnik", očekujući nepristrasni sud od onoga koji dolazi. Nepristrasnu kritiku punu hvale saslušao je u bolesničkoj postelji iz koje više nije ustao. Saznavši za Grolovu dosetku o napisanim nekrolozima, Nušić je od Milana tražio da mu napiše nekrolog da ga živ pročita. Poslednjeg dana Nušićeva porodica je pozvala Đokovića da zajedno sa knjižarom Rajkovićem i profesorom Bogoslovije Justinom Popovićem prisustvuju poslednjem Nušićevom času. Milan je zapisao: "Prvi put sam gledao kako čovek umire. Mirno. Bez najmanjeg trzaja." Ova posebna pažnja Nušića i njegove porodice ukazuje na toplu ljudsku pretpostavku da je u ovoj velikoj pažnji prema darovitom mladiću bio Nušićev dug prema poginulom sinu Strahinji Banu.

UZ PREDANI rad u "Pravdi" Milan Đoković je preuzeo i uređivanje satiričnog lista "Ošišani jež", koji je izdavalo Udruženje srpskih novinara, i u kojem je grafički urednik bio karikaturista Pjer Križanić...

Međutim, ni to ga nije udaljavalo iz burnog književnog života, punog rasprava i polemika. Na radiju je govorio o piscima starije generacije, o Dragiši Vasiću, Veljku Petroviću, Simi Panduroviću i drugima. Pada u oči da se izrazito opredeljivao da sudi o piscima starije generacije.

Milan Grol, kao ministar prosvete, ustanovio je Kolarčevu zadužbinu i postao njen prvi upravnik. Kada je završena Kolarčeva zadužbina i počela da radi kao univerzitet, Milan je među prvima održao nekoliko predavanja o pozorištu. Valja imati u vidu da je Grol, koji mu je poverio predavanja, bio najbolji znalac pozorišta u to vreme, jer je na Sorboni doktorirao pozorišnu umetnost. Bilo je to veliko poverenje...

Jednoglasno je primljen u srpski PEN centar na predlog predsednika Milana Rakića. Kod Rakića je u kućnom salonu započelo Milanovo prijateljstvo sa profesorom Raškom Dimitrijevićem kad je pokušao da mu objasni Rakićevu opsednutost Napoleonom I. Tu se upoznao i sa piscem i diplomatom Ivom Andrićem, ambasadorom Kraljevine Jugoslavije u Nemačkoj. Imali su obostranu Rakićevu naklonost, što je obojici bila preporuka za još jedno veliko prijateljstvo koje će tek doći u teško vreme druge okupacije, i u kome će se slagati Đokovićeva otvorenost i Andrićeva suzdržanost.

POSLE izvesnih nesporazuma administrativne prirode sa vlasnikom i urednikom "Pravde", kao čovek principa, Đoković je otišao iz ovih novina sa velikim žalom i postao urednik dvonedeljnika - lista "Zemlja", manje redakcije sa jednom sobom u koju su rukopisi dolazili najviše od spoljnih saradnika i od dopisnika iz unutrašnjosti. U toj redakciji, sto do stola, sedeli su i urednik i korektorka. Korektorka je bila Mitra Mitrović, udata za komunističkog aktivistu u ilegali Milovana Đilasa. Ona nije krila svoja uverenja. On ih je primao k znanju, ali ih nije delio, kao što ih nije delio sa bratom Rodoljubom, koji je uveliko bio levičar, prepustivši mu svu brigu o porodici, pa i brigu porodice oko njega. Trudio se da bude pažljiv prema Mitri, koja je imala svakodnevne konspirativne posete, najčešće posete kompozitora Vojislava Vučkovića, trudeći se da ih ne primećuje, za šta mu je ona bila zahvalna. Dakle, on je za nju bio prijatelj od poverenja. Bilo je to pred sam Drugi svetski rat, kad "niko više ne zna šta se iza brda valja".

DVADESET prvog oktobra 1944. kod Đokovića se pojavio književnik Milan Dedinac, oslobođen sa Banjice, i doneo poruku da se Milan javi u "Politiku" Vladislavu Ribnikaru...

Svesrdno je primljen u urednički kolektiv poratne "Politike", koja će uz partijsku jugoslovensku "Borbu" dugo biti jedini dnevni list u Srbiji. U njoj su ga dočekali uz Milana Dedinca, Dobricu Kuzmića i Živojina Batu Vukadinovića, Radmila Bunuševac, Bogdan Pešić, Kosta Stepanović, Stojan Stoiljković, Nada Doroški i Branko Drašković, koji će biti imenovan za glavnog urednika. Oni će zajedno obnoviti svoje predratno udruženje novinara, sada u novoj časti. Milanov predlog da udruženje novinara opet počne da izdaje satirični nedeljnik "Ošišani jež" delimično je prihvaćen. Promenjeno mu je ime, da više ne bude "ošišani", kakav je bio u nenarodno vreme, već u slobodi samo - "Jež".

KAO primljeni novinar u "Politiku", Đoković je sa ostalima pripremao list za svakodnevni izlazak, a on se pojavio 27. oktobra. Milan je bio raspoređen na mesto urednika u Kulturnoj rubrici, ali je, imajući u vidu njegovo redaktorsko iskustvo, određen i za uvođenje novih, mladih saradnika. Među prvima koje je uveo izdvajaju se dvojica: Miroslav Radojičić i Zdravko Čelar. Nerado je puštao vesti o represijama prema kulturnim poslenicima, već je pokušao da kulturnu rubriku podigne književnim prilozima najuglednijih saradnika, među kojima je prvi bio Ivo Andrić...

Kada se po oslobođenju, u Srbiji i Jugoslaviji formirala nova vlast, Mitra Mitrović je bila vodeća ličnost u kulturi. Postala je ministar narodne prosvete Republike Srbije u vladi Blagoja Neškovića. Ona nije zaboravila Milana Đokovića, njegovo prijateljstvo, njegova znanja i njegovu posvećenost pozorištu. Uzela ga je u Savet Ministarstva za pozorište i poverila mu da napravi pregled stanja u pozorištima Srbije...

PRVO što je u svom iscrpnom izveštaju Milan Đoković uvideo bio je veliki nedostatak dobrih glumačkih ansambala. Uvažen je njegov uvid tako da je ministarskim ukazom početkom 1946. postao direktor Dramskog studija pri Narodnom pozorištu, koji je trebalo da od najdarovitijih amatera odškoluje glumačke kadrove za profesionalni rad, odakle će se ukazima, po potrebi, raspoređivati po pozorištima. Za sedište škole određena je mala zgrada Manježa. Za početak škole Đoković je formirao profesorski tim u kome su se našli pozorišni ljudi: Milan Predić, Raša Plaović, dr Hugo Klajn, Mata Milošević, Dragoljub Gošić, Ljubiša Jovanović, pa iz profesorskih redova: Milan Bogdanović, Božidar Kovačević, Petar Mitropan, Raško Dimitrijević, Sreten Marić, Velibor Gligorić. Oni su sačinjavali i komisiju za prijem polaznika. Prva klasa je imala tridesetak budućih glumaca. Toliko je imala i druga klasa.

Dramski studio Narodnog pozorišta trajao je dve godine, posle čega je po upisu treće klase preimenovan u Akademiju za pozorište, dobivši fakultetski status.

GLUMCI ZA VELIKI PREPOROD

MEĐU budućim glumcima, u prvoj i drugoj klasi Dramskog studija, bili su: Jovan Milićević, Renata Ulmanski, Rade Marković, Nebojša Komadina, Miodrag Mrgud Radovanović, Olgica Spiridonović, Milan Puzić, Tatjana Lukjanova, Zoran Ristanović, Ljubica Ković, Vlastimir Đuza Stojiljković, Olivera Marković, Olga Ivanović, Dobrila Matić, Brana Đorđević, Ljubica Janićijević. Bila je to škola ne samo za održavanje pozorišnog života u Srbiji, već i za njegov veliki preporod.

(Iz eseja Milovana Vitezovića: Ličnost jedne epohe)