Hram Talije na velikom iskušenju

7. 12. 1971.

BIO sam kod Ive Andrića, jutros. Da ga pozovem na Skupštinu KPZ Srbije i da mu ujedno saopštim da će mu Skupština, a ne žiri, dodeliti Vukovu nagradu. Ovo drugo sam morao reći jer znam za njegovu osetljivost, tačnije nelagodnost kad ga izlažu sličnoj pažnji. Očekivao sam da će negodovati, na svoj filosofski način. Ali on je negodovao i tako, i još odlučnije, moleći me da to osujetim. Pristaje da, kad dođe proslava osamdesetogodišnjice, dobije i neko slično priznanje za svoje interesovanje za Vukovo delo, ali ne želi novac. Mnogo razloga i mnogo razmišljanja ("takvi smo", "tako je kod nas") iznosi nasuprot nagradi. Natovario sam sebi veliku muku.

Bili su mi u poseti Italijani iz Rijeke koji večeras igraju u Jugoslovenskom na sceni Teatra "Bojan Stupica".

Sastao sam se sa Slobodanom Selenićem. Moja nedoumica u vezi s našim ranijim razgovorom o Krležinom prerađenom Areteju naišla je na njegovo razumevanje. Mislim da bi Jugoslovensko u jubilarnoj sezoni bolje učinilo ako stavi na repertoar Gospodu Glembajeve. To je daleko sigurnije. A i podela (sa Janketićem) bila bi zanimljiva.

Došle pare iz banke! Sad treba plaćati. A dugovi sve veći... Tako ja upravljam umetničkom kućom ispravljajući stalno neke krive Drine.

18. 12. 1971.

OPET jutros (subota) morao sam da se angažujem u vezi sa Vukovom nagradom Ivi Andriću. Otišao sam pred početak sednice žirija i razgovarao sa Mirkom Čanadanovićem u prisustvu i drugih članova žirija. Sve je uređeno: odluka o nagradi Andriću neće biti sada donesena nego će je, posebno, doneti Republički odbor KPZ Srbije 1972, povodom 80-godišnjice Andrićeve. I otišao sam u kancelariju. Odmah sam zvao Andrićevu kuću. Čim je uzeo slušalicu pitao me da li sam jutros pročitao u Politici članak napisan povodom Vukove nagrade. Rekao sam - još ne. "E, u tome članku je jasno i to da ja imam pravo. Tu nagradu očekuju drugi ljudi i ne treba je dodeljivati meni." Onda sam, razgovarajući s njim, iz Politike čitao kako je "loše Vukovu nagradu dodeljivati i vrlo poznatim ličnostima, a obilaziti ljude koji u zabitim sredinama". Pomenuto je ime Momčila Tešića, seljaka-književnika (moga prijatelja, inače) kome treba tu nagradu dodeliti. Sve na stranu. Žalosno je što Andrić ipak ima pravo. Nagradu njemu, u ovom našem jadu od sitnih računa i uskih vidokruga, neko će tumačiti, bogzna zašto, nakaradno. A ako je reč o poređenju - pa i vukovski, u Vukovom duhu, valjda je Andrićevo delo nesravnjeno iznad Tešićevog i sličnog. A ponavljam, Tešić mi je vrlo drag. Dakle, uvek neki čudni razlozi se pletu mimo svake logike oko čoveka koji nema s njima nikakve veze. Zato čovek beži u svoju ljušturu.

Uveče sam bio na predstavi Derviš i smrt Niškog pozorišta. Dobra predstava. A nije letos prihvaćena za Sterijino pozorje!

6. 1. 1972.

JEDNOG trenutka je Mira Trailović rekla kako joj je privatno život lep, a poslovno - jedan minut pred samoubistvo! To kaže Mira, koja, reklo bi se, ume sve i svakog da savlada snagom svoje ležernosti. Pre neki dan mi kaže Mira Stupica kako je od Mire Trailović čula da sam ja na sednici s Vukosom, na kojoj je govoreno o istim problemima, "bio vrlo deprimiran". Eto, zar Mira nije. I Gojko Miletić mi je skoro govorio slično. Bata Amar mi se javio da se nađemo sad u subotu. Svi mi, kao, radimo u umetničkim kućama, meni lično, to je umetnost, jedino blisko i u tome se, kad dođem u pozorište, najviše radujem, a nažalost, skoro svakog dana moram da lupam glavu i kidam nerve zbog neplaćenih dugova. Teško je ne biti deprimiran ili, kako Mira danas reče, ne približiti se "samoubistvu" i biti odgovoran za pozorišnu ustanovu. Isto tako je teško konstatovati u svom bilansu da ništa ne znači što si postigao ili što je tvoje pozorište postiglo, i po cenu tvog ličnog zalaganja, očevidne uspehe - kad danas biti upravnik, odnosno dobar upravnik, pre svega znači uspešno rešavati materijalne probleme. A ja bih hteo da se bavim samo umetnošću! Đavola! Što ga đavo tera na galiju?!

8. 1. 1972.

DONELI su mi jedan projekat (Slobodana Draškovića) o pretvaranju prostora bifea ispred foajea velike scene u butik za izlaganje modnih kreacija. Tu ideju podržavaju Nikola Simić i Vlasta Velisavljević. Drašković, koji je došao s njima, očevidno je čovek s velikim iskustvom u propagandnim akcijama. On nas uverava da bi prihvatanje ovog projekta donelo Jugoslovenskom dramskom pozorištu nekoliko desetina miliona starih dinara godišnje. U to bi mogle da se uključe i zamisli o "trećoj" sceni - književno-muzičke-recitatorsko-pozorišne večeri naših glumaca i gostiju... Ja, lično, imam uvek neko nelagodno osećanje pred takvim "modernizovanjem" pozorišta, odnosno pozorišne ustanove, i želeo bih da sačuvam netaknutost "hrama Talije", ali ne mogu da se ne setim i da je to, propagandno, nekonvencionalno, postalo deo našeg novog života i da ustanova može ostati kraćih rukava ako se usteže da uđe u "kolosek".

STALjIN I MILENA DRAVIĆ

20. 1. 1972.

SVAŠTA. Noćas sam sanjao Staljina. Mlad. Krepak. Verovatno čovek oko pedeset. Dobro raspoložen ali usredsređen. Nas nekoliko s njim razgovaramo. Sve do kraja realno. Kažem: "Čudnom igrom slučaja mi smo s Vama. Želeo bih da nam kažete sad, kad se svršio rat, kakva je uloga ličnosti u istoriji, zaista? Vi ste jedan od onih koji su menjali svet." On: "Svi smo mi obični ljudi. Neobičnim nas prave oni kojima je to zadatak. Propaganda. Eto, upoznao sam Milenu Dravić. Pre toga sam je video na fotografijama i na filmu. Bila mi je nekako krupnija, naočitija. A sad vidim sitnu, malu devojku." To je rekao s cinizmom, ali finim cinizmom na račun propagande. Govorio je kao "s onog sveta", mirno i superiorno. Da. Ali otkud mi on u snu? Niti sam ovih dana o njemu čitao, niti razgovarao, niti razmišljao. Ni o Mileni. A odavno sam slušao o Staljinovoj slabosti prema jednoj glumici i čak sam se s njom upoznao na gostovanju MHAT-a u Beogradu. Odavno mi slike u snu i reči u snu nisu bile tako jasne, tako određene.

ISPRAVKA: U jučerašnjem nastavku feljtona, u potpisu ispod fotografije potkrala se greška, pa je umesto Slavka Simića potpisan Nikola Simić. Izvinjavamo se porodici i čitaocima.

Sve fotografije u ovom feljtonu su iz arhive porodice Đoković

KRAJ