Neprikosnovena moć pojedinaca

KULTURA je, prema Edgaru Morenu, sastavljena iz jednog kreativnog i jednog internog dela. Ali sama kreativnost teško opstaje bez stabilnih oslonaca. Moren smatra da podrška mora biti u osnovi svake kulturne politike. Savremeni istraživači takođe smatraju da je oslobađanje stvaralačkog potencijala svakog pojedinca osnovna polazna tačka svake kulturne politike. Umberto Eko će, međutim, upozoriti da uopšte nije jednostavno otkriti, prepoznati stvaralački potencijal, razvoj budućeg velikog umetnika.

Inače, može se primetiti da su u opticaju dosta različita gledišta o ulozi države u razvoju kulture i stvaralaštva.

Žorf Dimazdije misli da državna neintervencija, sama po sebi ne garantuje slobodu stvaranja. Državna intervencija, smatra on, potrebna je da bi se smanjila nejednakost i podstakla kulturna raznovrsnost. Državu on vidi i u funkciji regulisanja tržišnih tokova. Nabuko Kovašima cilj državne kulturne politike vidi u tome da se uklone barijere u pristupu kulturnim i umetničkim dobrima. Postoje, međutim, najmanje tri oblasti u kojima država mora da zadrži svoj puni uticaj. Prvo, to je oblast zaštite i revitalizacije kulturnog nasleđa; drugo, to je oblast obrazovanja, opšteg i specijalizovanog, umetničkog; i treće, to je oblast međunarodne kulturne saradnje.

SAVREMENA država nije usamljena na poslu unapređenja kulturnih delatnosti. Narasta broj subjekata koji pokreću kulturne inicijative i unapređuju kulturni život. Funkcije države i privatnog sektora sve više se prepliću. Država na primer, obrazovnim sistemom stvara podlogu za uspešno delovanje privatnog sektora, a ovaj opet, "pokriva" mnoge oblasti kulturnog života, dajući im živost i dinamizam, gde državna intervencija jednostavno ne dopire. Država deluje u uslovima kada tržište počinje da uvodi "inventivne potrošače", one koji zahtevaju inovacije u produkciji. Tržište, isto tako, potkopava tradicionalne kulturne autoritete. Država je suočena i sa delovanjem sve moćnijih komercijalizovanih medija globalnog dometa i sve usavršenijih tehničkih mogućnosti.

Savremena kulturna politika predstavlja i odgovor na izazove savremene civilizacije. Ona stoga ne sme da bude nametnuta, jer tada gubi svaki smisao. A u njenom oblikovanju delovali bi ljudi od ideja i duha, od znanja i tolerancije, spremni da ponovo procene stvoreno, ali i da prepoznaju čaroliju rađanja nove vrednosti i da joj osiguraju put.

VRATIMO se na naš teren, na zbivanja u ovoj oblasti, koja su usledila posle dolaska DOS-a na vlast. Većina umetnika i stvaralaca zaboravila je put Gorice Mojović, trasiran u svemoćnu Mojovićevu. Podsećanja radi od svojih mladih dana iz Smedereva preko CK omladine i Gradskog komiteta SK sa funkcijom - Izvršnog sekretara za kulturu, koja je obezbeđivala neprikosnovenu moć u periodu totalitarne vlasti, da bi sa višegodišnje funkcije direktora Kulturnog centra Beograda, i sputanom misli postala važan faktor i u takozvanoj demokratskoj vlasti. Za vladavine socijalista od 1996. godine bila je Gradski sekretar za kulturu i ubrzo je bila smenjena. U tom periodu formira list Demokratiju - DS koji je štampan kod vlasnika ondašnjih dnevnih listova "Glasa" i "Kurira". Štampanje ovog lista, knjiga i publikacija u milionskim vrednostima nikada nisu plaćeni. Naravno, zasluge su velike, dosovska vlast zna da nagradi i Mojovićevu, postaje član Izvršnog odbora Skupštine grada. Intelektualac je postao koristan i data mu je neprikosnovena moć - Mojovićeva svemoćno i neprikosnoveno je odlučivala i gazdovala kulturom i informisanjem Beograda.

MOJOVIĆEVA je uspela. Uspela je da bude i ostane u vlasti i totalitarnoj i dosovskoj. Vlastodršci su takođe bili zadovoljni. Intelektualac radi!

Prvi značajan doprinos Mojovićeve bio je, mimo Ustava i Zakona, ukidanje finansiranja mnogim značajnim institucijama kulture Beograda, među kojima se našla i Kulturno-prosvetna zajednica Beograda. Možda po Mojovićevoj, njenim partijskim istomišljenicima, ili nalogodavcima Kulturno-prosvetna zajednica Beograda i ne treba više da postoji (osnovana 1956. godine), ali i da treba ukinuti finansiranje najprestižnije i kultne nagrade "Zlatni beočug", ustanovljene 1970. godine, svakako predstavlja veliki zločin kako za kulturu, tako i za stvaralaštvo. Mnoge institucije su prestale da postoje, mnoge nagrade su ukinute, ali Kulturnoprosvetna zajednica Beograda, sa svojim programima i akcijama neprestano pokazuje da intelektualci ne smeju biti podanici sputane svesti.

MNOGE poslove je završila Mojovićeva: Ukida naziv i organizatora Beogradskog sajma knjiga i preinačuje naziv u Novi milenijumski sajam knjiga (2005. godine Ministarstvo kulture vratilo je naziv i organizatora).

Ukidala je finansiranje programa "Moderne garaže" i Muzeja zbirke automobila jedinstvene u svetu.

Ukinula je pravo plaćanja za socijalno osiguranje za više od 1.500 samostalnih umetnika i stvaralaca i vraća umetnike u narodnu kuhinju - na finansiranje socijalno ugroženih.

Ukinula je finansiranje organizacija koje je osnovala Skupština grada Beograda, za realizaciju manifestacija, Festa, Bemusa, Bitefa, Belefa, i drugih manifestacija, a osnivala je nove institucije sa po nekoliko zaposlenih istomišljenika.

Preuzimala je nabavku i kupovinu opreme i renoviranje RT Studio B. Pod svoje okrilje uzela je Sava centar, koji je bio sveopšteg značaja. Indikativno je, što se tih dana, 2005. godine, moglo pročitati u sredstvima informisanja, da se Gorica Mojović nalazi na čelu grupe za organizaciju Godišnje skupštine Evropske banke za obnovu i razvoj (EBRD), koja se održava 22. i 23. maja 2005. godine u Sava centru. Pošto je u pitanju skup bankara, to znači da se Mojovićeva razumela i u svetske novčane tokove.

OSNIVALA je nove organizacije za legate u Beogradu, a znamo da su tu funkciju obavljali muzeji kojima su određeni legati i povereni.

U jednom trenutku kulturna javnost Beograda je odahnula, na vest, da Gorica Mojović nije postala član Veća Skupštine grada Beograda, pošto je taj resor pripao drugoj političkoj stranci.

Sama se zauzela da preko institucija kulture, sa peticijama i istomišljenicima, izbori povratak na svoje radno mesto. Bilo je tu mnogo očaja i prolivenih suza.

POŠTO peticije nisu prošle, tadašnji gradonačelnik Nenad Bogdanović, mimo Statuta Skupštine grada, postavlja svoju partijsku podanicu ni manje ni više već za svog pomoćnika zaduženog za kulturu. Neposredno posle toga, na pitanje novinara, upućeno novom sekretaru za kulturu Beograda, Darijanu Mihajloviću kako komentariše činjenicu da su ingerencije sa Sekretarijata za kulturu prenete Gorici Mojović, Mihajlović je odgovorio: "Postavljanje pomoćnika gradonačelnika unosi dodatnu zabunu kod naših kulturnih stvaralaca i radnika u kulturi. Do sada su navikli da je Sekretarijat za kulturu centar svih dešavanja, a sada moraju da se naviknu i na činjenicu da postoji pomoćnik gradonačelnika za kulturu", završio je Mihajlović.

Posle ovakvog komentara gradskog sekretara nametnulo se pitanje: U čijoj je nadležnosti blizu 50 miliona evra namenjenih za kulturu? Ili sasvim precizno - ko će raspolagati ovim sredstvima? Da li je to gradski sekretar za kulturu ili Gorica Mojović sa Nenadom Bogdanovićem.

CENTAR MOĆI IZ SKUPŠTINE GRADA

IZGRADNjA i renoviranje objekata kulture, gde su na takozvanim tenderima birani svoji izvođači, takođe, je kontrolisala jedna ličnost. Tenderi za nabavku i kupovinu opreme u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, Zvezdara teatru, Beogradsko dramskom pozorištu, Pozorištu na Terazijama, Pozorištu "Duško Radović" ... bili su pod budnim okom jednog centra moći (Gorice Mojović) iz Skupštine grada.

SUTRA: POLITIKA JE VEŠTINA VLADANjA