Budućnost mora da ima prošlost

U SFERI kulture, tranzicija se ostvaruje podsticanjem univerzalne masovne kulture i vrednosti koje ona promoviše. U tom kontekstu, tranzicija kulturnog života ima cilj da potisne nacionalne identitete i kulturne individualnosti nerazvijenih društava. Prema jedinstvenom mišljenju sociologa kulture, kulturna tranzicija se manifestuje kao proces objedinjavanja čovečanstva, koji ne mora nužno da vodi osporavanju specifičnosti pojedinih društava, njihovih kultura i oblika njihovog političkog organizovanja, kao ni ograničavanju suverenosti njihovih država.

Po shvatanju Rifkina, kulturna tranzicija doprinosi:

- većoj međunarodnoj razmeni u oblasti kulture;

- širenju multikulturalizma i lakšem pristupu kulturnim raznolikostima.

ZA RAZLIKU od pristupa koji naglašavaju da globalizacija i tranzicija poništavaju nacionalni i kulturni identitet, sociolozi kulture ističu da u vremenu globalizacije svaki narod ima pravo da sačuva i unapredi svoju kulturu i svoje vrednosti. U ostvarivanju prava naroda na zaštitu sopstvenog kulturnog identiteta, presudan značaj ima međunarodna saradnja u oblasti kulture. Uspostavljanje istinskog kulturnog pluralizma postaje jedini put koji omogućava suprotstavljanje sve većoj homogenizaciji koju donosi ekspanzija tehničke civilizacije. Takav put treba da bude prihvaćen kao činilac međunarodne ravnoteže i plodnog stvaralaštva. Očuvanje i razvijanje kulturnog pluralizma ne suprotstavlja se procesu globalizacije, već predstavlja njegov oblik primeran ljudskom društvu u kome se izražava individualno i kolektivno stvaralaštvo ljudskih zajednica. Kulturni pluralizam nije protivrečan stvaranju "kulture globalnog društva".

NACIONALNA država i njena kultura dobijaju na značaju kao oblici otpora homogenizaciji sveta putem globalizma, sa njemu svojstvenom hegemonističkom univerzalizacijom. Zato se s punim pravom može govoriti o revitalizaciji značaja nacionalnih kultura i naglašavanju njihove autentičnosti na početku XXI veka.

Međutim, neka istraživanja pokazuju da je kulturna dimenzija tranzicije u savremenim svetskim procesima potisnuta u drugi plan. Ona je u senci tehnološke, ekonomske, političke i vojne dimenzije tog procesa i ima obeležja moći, ali mnogo manje nego te druge dimenzije.

Razlog je taj što kultura predstavlja dobro koje sadrži opšte ljudske vrednosti, pitanja i dileme koje se tiču čovekove sudbine, kao i traženja odgovora na njih. Umetnost, moralni sadržaji velikih religija, i rastuća svest o ugroženosti čovečanstva, nose univerzalne poruke. Zato one najčešće bivaju dobrovoljno prihvaćene među drugim narodima koji ih doživljavaju kao vlastito obogaćenje. Kultura postepeno postaje značajna pokretačka snaga, pri čemu se mora shvatiti prvenstveno kao sastavni deo sveukupnog društvenog života.

NIKADA ne bi trebalo da nam se dogodi 2013. godina na način kako se država, a posebno Ministarstvo kulture odnosilo prema značajnim datumima: na Nemanjiće, Njegoša, Crnjanskog, Andrića, Desanku Maksimović... Da ne govorimo o značaju našeg pozorišta.

Pre dva veka, 1813. u Pešti je priređena prva pozorišna predstava na srpskom jeziku, a 2013. nije slavljena kao godina velikog jubileja pozorišta.

Da li zbog toga što živimo u dobu kojim dominiraju medijsko-tehnološke forme kulture koja nas sve više udaljava od tradicionalnih vrednosti, tek sve češće nam se događa da u metežu svakodnevice, ophrvani nelagodnostima egzistencije, previdimo neke važne trenutke i događaje iz naše bogate istorije koji su vredni podsećanja.

Zbog čega su podsećanja na događaje iz prošlih vremena važna? Otuda što samo kroz uspostavljanje kontinuiteta mi možemo da razumemo svrhu i najbolji smisao ljudskog življenja kroz vreme - prošlo, sadašnje i buduće. Jer "život se živi unapred, ali se samo unatrag razume" (Kjerkegor). Budućnost mora da ima svoju prošlost, te je pamćenje bitan modus ljudskog opstanka koji je kao ljudski generički potencijal nastao i snažio se kroz evolutivne procese.

MOGUĆE da je izvestan nemar prema velikom jubileju, 150 godina od rođenja Branislava Nušića, posledica okolnosti što za čoveka u vremenu današnjem pozorište nema onu nekadašnju vrednost.

Nušić je bio iznad svoje epohe. Bio je portretista svih savremenika, takav da je nadmašio sve slikare svih vremena. Bio je strasni zagovornik oslikavanja karikatura.

U svemu što je stvorio, potvrdio se narod u svojim istinama, u svom postojanju, u svojim inatima, u svojim zabludama, malim i velikim strastima, i svojim demokratskim nazorima i u svom slobodoljublju!

Ako bismo sve Nušićeve komedije spojili u jednu, tako da kćerka Narodnog poslanika bude žena kapetana Jerotija u Sumnjivom licu, a da, recimo, njihova kćerka postane Gospođa ministarka, i tako, slično, redom, dobili bismo jednu veliku narodnu komediju, sa nekoliko generacija vlasti.

U takvom gledanju Nušića, u kontinuitetu generacija, možemo sagledati i sve mane vlasti i ljudi oko vlasti, onako kako ih je pisac video, od primitivizma do dekadencije (u Pokojniku). Ono što je Balzak želeo da uradi Nušić je uradio!

Njegovo delo jeste delo velike zahvalnosti sopstvenom narodu što u ljudskoj gluposti nije mimo čovečanstva! To je tajna njegove univerzalnosti!

VELIKA istorija sveta ispisana je, kao istorija ljudske gluposti, možda najtačnije perima velikih komediografa.

Branislav Nušić svakako je jedan u nizu od dvadesetak komediografa svih vremena koji pokrivaju svoju epohu: Aristofan, Menandar, Plaut, Terencije, Makijaveli, Rucante, Lope de Vega, Kalderon, Šekspir, Džonson, Aretino, Molijer, Lesing, Marivo, Bomarše, Goldoni, Ostrovski, Gogolj, Nušić, Pirandelo, Čehov, Žari, Jonesko, Direnmat...

"Zlu društvenom, kolektivnom, i zlu individualnom Nušić se smejao lukavo i čovekoljubivo kao što su se zlima smejali svi veliki komediografi od Aristofana i Plauta preko Molijera i Bomaršea, do Gogolja i Gribojedova. Smejao se na svoj način, drugačije nego oni jer je i ponikao u jednoj drugoj i drugačijoj sredini. Zašto mu onda određivati mesto njihovim merama, kad su njegove sopstvene mere dovoljne da mu odrede značaj među nama, a možda, sve više izgleda da je tako, i značaj širi u porodici komediografa."

NAJZAD, neka se Branislav Nušić oglasi. Ključna misao njegove poetike: "Netačno je da je pozorište škola života. Tačnije bi bilo da je život škola pozorištu!" Iz toga bi, po njegovom mišljenju, sledilo: "U svakom slučaju, bolje je gledati život u pozorišnom komadu, negoli pozorišni komad u životu!"

Najmanje što je Ministarstvo kulture Republike Srbije moglo da uradi, koristeći zadnji trenutak za popravni je da 2014. godinu proglasi godinom Nušića i preporuči pozorištima u Srbiji da igraju njegova dela.

DINKIĆ ZLOUPOTREBLjAVA KULTURU

U PREDIZBORNOJ kampanji 2012. godine lider URS-a Mlađan Dinkić zloupotrebljavao je kulturu u političke svrhe. Propagirao je da se ne plaća muzički dinar za autore i interpretatore - kafići, frizerske radnje, diskoteke i slično, bez obzira na Zakon o autorskim i srodnim pravima iz 2009. godine koji je usaglašen sa evropskim standardima. Ali to i ne čudi, jer on je tražio i ukidanje fiskalnih kasa koje je sam uveo, i predložio da se PDV plaća po naplati, a ne po fakturisanju, što je takođe njegov ekspertski izum.

SUTRA: ZABORAVLjENE MUKE VUKA KARADžIĆA