Zaboravljene muke Vuka Karadžića

DA li će se zaista dogoditi, kako je neko prorekao, da će objavljivanje Sabranih dela Vuka Stefanovića Karadžića trajati duže nego što ih je on ispisivao, sabirao i, uz velike muke, na svet izdavao? Ovaj veliki izdavački poduhvat, planiran u četrdeset tomova, započet je tačno pre pedeset godina i još mu se ne vidi kraj, čak ni u ovoj godini kada će biti obeležena 150-godišnjica od Vukove smrti.

Uređivački odbor, osnovan pre pola veka, činili su veliki znalci Vukovog dela, osmorica književnih istoričara, lingvista, teoretičara i kritičara. Uz njih su, u priređivanju pojedinačnih knjiga, učestvovali i afirmisani stručnjaci iz etnologije, istorije, geografije, usmene književnosti, leksikografije... U međuvremenu, svi članovi odbora su minuli svetom ne dočekavši pojavu još dve preostale knjige: treći tom Vukovih spisa "O jeziku i književnosti" i trinaestu knjigu dragocene "Prepiske". Sada već istorija objavljivanja Vukovih dela tužna je slika i prilika našeg olakog odnosa prema tradiciji (u koju se neprestano kunemo), namera, kao i ličnih ambicija pojedinaca da se nešto ušićari na ovom projektu, u koji je država s vremena na vreme ulagala dosta sredstava. Posao je 1964. poveren " Prosveti", tada najmoćnijoj izdavačkoj kući u Jugoslaviji, koja je do 1973. objavila 13 tomova, početak kakav se samo poželeti mogao. Bezbroj puta najavljivan kao najveći izdavački poduhvat, doživeo je, slobodno možemo presuditi, i najveću bruku i oslikao odnos države prema tradiciji i značajnim istorijskim velikanima.

OCENjUJUĆI aktuelno stanje, pesnik Rajko Petrov Nogo podseća da je samouki Vuk pretemeljio noviju srpsku kulturu i uradio više i bolje nego svi instituti, fakulteti i akademije, zajedno. Pisac Milovan Vitezović, autor visokoocenjene i veoma popularne TV serije "Vuk", kaže da je to što smo dočekali još jednu Vukovu godišnjicu bez njegovih dela velika bruka. "Za to nema nikakvog opravdanja. Iako su se u poslednjim decenijama dešavale dramatične promene u zemlji, život je išao dalje, knjige su izlazile, ali se na Vuka zaboravilo. Sa setom se sećam kako je 1987. sjajno obeležena 200-godišnjica Vukovog rođenja. Širom sveta održano je čak 36 simpozijuma, uz učešće više od 80 vrhunskih stručnjaka. A Vukovi sabori, koje je organizovala Kulturno-prosvetna zajednica Srbije, danas su svedeni na najniži lokalni nivo."

Da je 50 godina zaista vreme kada su se morala pojaviti sabrana dela Vuka, ističe i profesor Jovan Delić: "Kada smo slavili dva veka Vuka bilo je očito da Vukovo delo Hrvati više nisu smatrali svojim i da su paralelno radili na kreiranju sopstvene jezičke politike, antivukovske. Sve što se događalo od devedesetih nije išlo Vuku u prilog. Pretrpeli smo stotine potresa, prošli kroz rat, bombardovanje, inflaciju, izolaciju, velike unutrašnje promene - što je dovelo do devastiranja izdavačkih kuća, pa i 'Prosvete', koja je izdavala Vukova sabrana dela. Danas se u bivšim republikama uglavnom vodi antivukovska politika, delimično čak i u Srbiji. Svako selo želi da svoj dijalekat proglasi za standardni književni jezik. U takvim okolnostima bilo je vrlo teško očekivati da ozbiljan posao bude i završen."

NA pragu jubileja nije se znalo ni kako će se obeležiti vek od smrti srpskog velikana Stevana Stojanovića Mokranjca.

Dok Nemačka o svom nacionalnom blagu brine i za 2020. godinu već planira obeležavanje 250 godina od rođendana Ludviga van Betovena, Srbija još nema rešenje za dostojno obeležavanje svojih jubileja.

Nacionalni savet za kulturu podržao je inicijativu SANU da se 2014. obeleži stogodišnjica smrti jednog od najvećih srpskih kompozitora. Program i predlog za imenovanje odbora za organizaciju ove manifestacije, još krajem 2013. godine poslat je Ministarstvu koje se, po običaju, nije oglasilo.

Kompozitorka i akademik Isidora Žebeljan, kao jedan od inicijatora ove akcije, shvatila je da se predloženi program neće ostvariti. Srbija je ispustila šansu da se svetu ponovo predstavi Mokranjac. Mokranjca bismo mogli da nazovemo ocem srpske klasične muzike. Ovaj velikan se, pored kompozitorskog rada, bavio i organizovanjem muzičkog života u Srbiji, osnovao je prvu muzičku školu (danas nosi njegovo ime), prvi gudački kvartet, zapisivao je narodne pesme i igre, ali i duhovnu muziku, radio kao horovođa i dirigent. Mokranjac je, po mišljenju Isidore Žebeljan, uradio za muziku ono što je Vuk Karadžić učinio za naš jezik i književnost.

O MESTU ovog kompozitora na svetskoj sceni svedoči i podatak da je ovaj jubilej uvršten u značajne godišnjice Uneska. Da bismo postali svesni svog identiteta moramo konačno da se složimo oko nekoliko stubova sopstvene istorije i kulture, da prihvatimo da postoje nedvosmisleni autoriteti kojima treba da se klanjamo, zbog kojih treba da budemo ponosni i zahvalni. Jedan od tih stubova je svakako Mokranjac.

Kompozitor i etnomuzikolog profesor Dimitrije Golemović smatra da to pokazuje odnos naše elite prema Mokranjcu, koja ga "podnosi i trpi, ali ga ne slavi kao kamen temeljac naše kulture".

- Danas su svi mundijalisti i smatraju da se Mokranjac slučajno rodio kod nas. Muzička akademija je tako izvela Verdijev "Rekvijem" , slaveći dva veka od njegovog rođenja, a nije im palo na pamet da izvedu neko Mokranjčevo delo. Njegov usud je to što je odavde. U bilo kojoj drugoj državi bio bi nacionalno blago, a Negotin mesto hodočašća kao Vagnerov Bajrojt, ili Mocartov Salcburg - smatra Golemović.

KAPETAN Muzičke kraljevske garde Stanislav Binički je univerzalnim jezikom muzike osvedočio autentične zvuke ratišta tokom herojske odbrane Srbije 1914. godine, vek od nastanka čuvenog "Marša na Drinu".

Svako izvođenje "Marša na Drinu", naročito u vreme kada je bio zabranjivan, Srbi su doživljavali kao nastavak pobeda sa Cera i Kolubare. Koračnica, koju je Stanislav Binički komponovao uz grmljavinu topova 1914. godine, čuvala je ponosno sećanje na stradanja i pobede u Velikom ratu i kada se o njima moralo ćutati. "Marš na Drinu" doslovno se pretvorio u folklor. Marš su kroz bitke i Albansku golgotu preneli u glavama i srcima srpski vojni muzičari. Oni su ostali bez instrumenata, palili su partiture da se greju u snegu, ali "Marš na Drinu" nisu zaboravili. Čim su od saveznika dobili instrumente, osvajali su ih melodijom "Marš na Drinu", koju su izvodili na turnejama širom Evrope.

Pitanje je da li će se ime ovog uvaženog kompozitora naći na muzičkim manifestacijama i u udžbenicima srpskog naroda, da se ne dogodi kao u slučaju proslave 100 godina od smrti našeg velikog kompozitora Mokranjca.

NOBELOVA NAGRADA UZ "MARŠ NA DRINU"

IVO Andrić, kada je 1961. godine otišao u Stokholm da primi Nobelovu nagradu za knjigu "Na Drini ćuprija", u prtljagu je poneo i predratnu gramofonsku ploču sa snimkom "Marša na Drinu". Insistirao je da mu nagrada bude uručena uz njegove zvuke. Šveđanima se melodija mnogo dopala, pa je čuveni švedski trubač Lil Jorgen Petersen ubrzo snimio singl sa melodijom Biničkog, koja je potom prihvaćena skoro u celom svetu.