U novoj državi se igrao nogomet

NEZAOBILAZNO fudbalsko ime pre i posle Prvog svetskog rata bio je Andreja Kojić (Beograd, 28. avgust 1896 - 7. jul 1952), koji je karijeru počeo u omladinskom timu Srpski mač. Kada je osnovan BSK, iako maloletan, bio je stožer ekipe.

Odlikovao se visokom tehnikom baratanja loptom, preciznim dodavanjima i jakim udarcem obema nogama. Uspešno je igrao centarfora, a po potrebi i centarhalfa, što je u savremenom fudbalu prava retkost. Kada je krajem 1915. stigao u Francusku, nastupao je za Marselj (AFC Marseille), Eks an Provansa (AFC Ex an Provence) i Bordo (AFC Bordeaux), a od 1918. nosio je dres tima Soko Pro-Roma.

Kao član brzo sklepanog tima Kraljevine SHS, igrao je zajedno sa Jovanom Ružićem na Olimpijskom turniru 1920. u Anversu (Antverpen), ali samo u drugom meču protiv selekcije Egipta. Potom je kao službenik Narodne banke, po potrebi nadređenih, napustio Beograd, ali je nastavio da igra u novosadskoj Vojvodini, zatim u šabačkoj Mačvi. Narušenog zdravlja i zaboravljen od mnogih, brojeći svaki dinar, život je okončao u siromaštvu!

VAŽNA fudbalska ličnost, za vreme i posle oba velika rata, svakako je bio Svetozar Kika Popović (Kragujevac, 19. februar 1902 - 26. oktobar 1985. Beograd), po nacionalnoj pripadnosti Rumun. Najmlađi među fudbalerima izbeglicama počeo je da igra u kragujevačkoj Šumadiji i uporedo se bavio atletikom. Jedno vreme bio je državni rekorder u disciplini sto metara. Do osnivanja Soko Pro-Rome igrao je za podmladak Rome.

Vratio se u Beograd 1919. i igrao na poziciji desnog beka u timu BSK-a. Kao službenik Komercijalne banke Italije (Banco commerciale de Italia) igrao je za Juventus (FBC Juventus) iz Torina da bi 1929. bio predstavnik iste banke u Bukureštu, gde je igrao za klub Venus (SK Venus). Sa ovim klubom osvojio je šampionat Rumunije, posle čega je odigrao tri utakmice za nacionalni tim te države.

Fudbalsku karijeru završio je 1930. u BSK-u, ali se nijednog trenutka nije odvajao od igrališta. Postao je tehnički rukovodilac kluba. U tom periodu BSK je osvojio četiri od pet titula državnog prvaka Kraljevine Jugoslavije. U tri perioda (1931-1938, četiri meseca 1939. i 1940-1941) obavljao je dužnost saveznog kapitena, na sedamnaest utakmica. Završetkom Drugog svetskog rata 1945. bio je prvi tehnički funkcioner beogradskog kluba Crvena zvezda, a potom i OFK Beograd, nastalog preimenovanjem BSK-a.

ZAVRŠETKOM Prvog svetskog rata, kada se ponovo razbuktao društveni život, na sportskom polju takođe su počeli da duvaju novi fudbalski vetrovi. Obnovljeni su mnogi, brojni predratni, i osnovani novi klubovi. Osposobljena su igrališta u Košutnjaku i ispod Kalemegdana, a već u martu 1919. moglo je da se igra na terenima čuvenog Trkališta, klubova Srpski mač i BSK.

Neumorni inženjer Danilo Dača Stojanović oživeo je rad SK Velika Srbija i kragujevačkog SK Šumadija. U Šapcu je formiran 1919. klub SK Mačva, a u Kruševcu je 1920. obnovljeno ime tima i dobilo obrise kluba SK Car Lazar. Najviše klubova osnovano je u Nišu, 1918. SK Sinđelić, 1923. SK Pobeda i SK Radnički i iste 1923. godine SK Radnički u Kragujevcu. U narednim godinama u Užicu je 1925. osnovana SK Sloboda, a 1926. SK Borac u Čačku, 1928. SK Železničar u Nišu. Po znamenitom brdu Deževa, gde je veliki župan Stefan Nemanja 1168. osnovao prvu srpsku državu Ras, a od sredine 16. veka na drumu Dubrovnik - Carigrad, na tom mestu se nalazi grad Novi Pazar, entuzijasti su 1928. formirali klub SK Deževa!

USLOV da bi se igralo nacionalno prvenstvo novonastale države Kraljevine Srba Hrvata i Slovenaca bio je formiranje jedinstvenog fudbalskog saveza. Inicijativu za osnivanje pokrenuli su zagrebački purgeri (nem. brger - građanin), iz njihovog najpopularnijeg kluba tog vremena, Hrvatskog akademskog šport kluba - HAŠK. Lako su ubedili predstavnike beogradskih klubova za učešće na Skupštini u voljenom im Zagrebu. Za kralja, ali i novu otadžbinu, Srbi su na sve pristajali, što će im se u budućim vremenima lošim vratiti.

Glavni argument predlagača, da se sve organizuje u Zagrebu bio je i taj što se nogomet (srp. fudbal) tokom svih prethodnih godina najbrže razvijao u Hrvatskoj, zatim što poseduju izvanredne učitelje (trenere) i zato što nogometni čimbenici (fudbalski učesnici) imaju odličnu saradnju u Svetskoj futbalskoj asocijaciji - FIFA. Posebno je istaknuto da će u svemu pomoći srbijanskim klubovima u njihovoj napaćenoj i razorenoj domovini! Hrvatijanci su zaista bili u pravu, jer iz ratnih strahota oni su izašli neokrnjeni. Dobili su neželjenog kralja i državu, kako su je kasnije uporno nazivali - tamnicom naroda.

REČENO - učinjeno. Tako je 15. aprila 1919. u kafani "Medulić" (kasnije "Bled") u Zagrebu osnovan Jugoslavenski nogometni savez - JNS. Za prvog predsednika izabran je pravnik Hinko Virt (Hinko Wurth, Novi Vinodolski, 9. novembar 1881 - 27. maj 1964, Zagreb), čovek austrougarskog porekla (hrv. odgoj) i važan funkcioner HAŠK-a. Zašto jugoslavenski (?) kada je zvanično ime nove države, od 1. decembra 1918. glasilo Kraljevina SHS (!), a tek je 3. oktobra 1929. promenjeno u Kraljevina Jugoslavija. Pod imenom Jugoslavenski nogometni savez - JNS, sposobni i lukavi Hinko Virt je kod znatiželjnika u FIFA isposlovao da bude upisan u registar novih saveza, ali nije zvanično primljen! Lukavština je donekle uspela, pa je tako na Olimpijadi u Belgiji na turniru u Anversu (fra. Anvers, fla. Antwerpen) učestvovala reprezentacija (ne)poznate Jugoslavije. U tom timu igrali su uglavnom nogometaši zagrebačkih klubova. U prvom meču protiv Čehoslovačke (28. jun 1920) priliku je dobio Jovan Ružić iz SK Jugoslavija, na levom krilu, a posle katastrofalnog poraza - 0:7, protiv Egipta u novom porazu - 2:4, zaigrali su Andreja Kojić i Nikola Simić iz beogradskog BSK-a kao i Branimir Porobić iz BUSK-a (Beograd, 5. januar 1901 - 18. decembar 1952, nem. Osnabrick).

PREDSEDNIK Hinko Virt odmah je našao razlog neuspeha i za igrače iz srpskih klubova govorio da su obični nogometni čobani. Prvi savezni kapiten bio je dr Veljko Ugrinić (Stara Gradiška, 1885-1958, Zagreb) kome je sportsko opredeljenje bila atletika, a fudbal (nogomet) razbibriga.

Na narednoj Skupštini 18. decembra 1919, naravno u Zagrebu, da se Vlasi ne dosete, predsedavao je Danilo Dača Stojanović, predsednik SK Velika Srbija, a prisustvovao je i Boško Simonović, Srbin, tada student Zagrebačkog sveučilišta. Posebno su bili zanimljivi susreti Hinka Virta i Danila Stojanovića. Predsednik novoformiranog JNS ubeđivao je beogradskog fudbalskog poslenika da ime kluba Velika Srbija nije prikladno i da svi zajedno treba da "streme jugoslavenskoj zajednici". Da li samo zbog ove neprimerene opaske, tek beogradski klub je na Svetog Nikolu 19. decembra 1919. promenio ime u Sport klub Jugoslavija!

U ČAST KRALjA ALEKSANDRA

I POSLE učešća na Olimpijadi u Belgiji reprezentacija je nastavila nastupe pod imenom Jugoslavija. Posebno je bila zapažena utakmica odigrana 22. juna 1922. protiv reprezentacije Rumunije. Dogodila se na dan i u čast venčanja Nj.k.v. Aleksandra Prvog Karađorđevića i rumunske princeze Marije (nem. Maria Honcolern Sugmaringe von Rumanien, 9. januar 1900, Gota Germania - 22. jun 1961, London).