Simbol vrhunskog majstorstva

LEGENDA: Prve fudbalske korake Blagoje Marjanović načinio je u malom palilulskom klubu neobičnog imena SK Bačka, jedno kraće, omladinsko vreme u SK Jugoslavija, pa gotovo deceniju i po igrač BSK-a, sa četiri titule državnog šampiona, tri puta ligaški strelac, sa 57 utakmica odigranih u dresu Kraljevine Jugoslavije i 36 postignutih golova.

Svi su ga znali i svi su ga zvali jedino nadimkom Moša. Bio je simbol za vrhunsko fudbalsko majstorstvo, za golove koji su ostajali u uspomenama i dugo opisivani, uz razna poređenja, čak i izvan fudbala. Neobičan nadimak dobio je od svog strica, kome je prilikom svake posete tražio dinar, zbog čega ga je ovaj nazvao tipičnim jevrejskim imenom - Moša!

NA vrhuncu karijere dobijao je više poziva profesionalnih klubova iz Austrije i Francuske, gde se dobro plaćalo fudbalsko znanje. Odoleo je svakom iskušenju iako je fudbal u Kraljevini Jugoslaviji bio amaterski sport. Igrači su primali dobar džeparac i nije bila tajna da je Moša, u to doba, bio najbolje plaćeni fudbaler. Ali i to je bilo skromno za igrača takvog formata. Večito gladna senzacija, čaršija je proglasila Mošu Marjanovića prvim profesionalcem samo zato što je bio redovan gost u kafanama kod Milanovića i Gajera. I onda su počela govorkanja, rekla-kazala, čega srpski fudbal nikada nije bio lišen.

U Beogradu su fudbaleri Mošinog vremena i ugleda bili rado viđeni, poštovani i primani na žurkama gde su se sklapala poznanstva, od kojih su neka bila krunisana brakom. Moša je bio iz neke druge priče. Sa budućom suprugom Planinkom upoznao se u vozu na relaciji Split - Beograd. Taj susret je otkrio naklonost mlade Splićanke, koja ga je kao navijačica bilih (NK Hajduk) videla na terenu.

PORODICA Mite Marjanovića, beogradskog špeditera, skromna po imanju, bila je bogata decom, a od njih osmoro - šest sinova. Nikola zvani Grba bio je najstariji, takođe, fudbaler i reprezentativac. Na utakmici (30. aprila 1933) u Beogradu protiv Španije - 1:1 igrao je u tandemu s Mošom i pripremio priliku bratu da savlada velikog golmana Rikarda Zamoru. Fudbal je igrao i Dragomir Dragi, najmlađi od braće Marjanović, u FK Partizan. Brat Ljuba poginuo je na Sremskom frontu, a Moša je za njega znao da kaže da je bio najveći talenat od svih.

I dok su mnogi izbegli ratne strahote, i za vreme okupacije igrali fudbal, Blagoje Moša Marjanović je ovaj deo života proveo u zarobljeništvu u logoru Firstenberg jugoistočno od Berlina. U prostoru između bodljikavih žica uspevao je da obuče francusku uniformu i igra utakmice za njihov zarobljenički tim.

ŽIVEO je za fudbal i za golove. Vratio se u otadžbinu, odmah po završetku rata, putujući na seoskim taljigama, ali više ništa nije bilo isto. Nova vlast ga je koristila samo kad je htela i u propagandne svrhe. Posle rata pisala se nova fudbalska istorija, a Moša nije dobio mesto koje je, po svemu, zaslužio. Trenirao je novi naraštaj fudbalera i ništa više od toga. Jedno vreme proveo je kao trener u Italiji u klubovima Torino (AC Torino) i Katanija (AC Catania). Spremao se da preuzme ekipu Standarda (R Standard de Lige) 1962. u Belgiji kad je doživeo moždani udar. Izgubio je moć govora, teško se kretao. Ostale su uspomene koje nije želeo da zapisuje. Po mnogim pokazateljima, smatra se jednim od najboljih srpskih fudbalera svih vremena!

DOKTOR: Priča o Milutinu Ivkoviću u vremenu novog, kompjuterizovanog doba, mnogo groteskno zvuči: Neverovtno bi bilo da ozbiljan fudbal igra recimo, lekar, inženjer, pravnik, arhitekta, ekonomista. Večita tvrdnja da je fudbal igra sirotinje - nije tačna. Nije tačno i da ne igraju školovani već oni kojima je učenje poslednja rupa na svirali. A sve zahvaljujući roditeljima željnim da preko dece što pre steknu bogatstvo.

Takvo pogrešno tumačenje, da fudbal i knjiga ne idu ruku pod ruku, opovrgao je davnih godina prošlog veka Milutin Ivković (3. mart 1906 - 23. maj 1943. Beograd) poznatiji po nadimku Milutinac. Ozbiljnim fudbalom bavio se odmah posle Prvog svetskog rata, uporedo studirao medicinu i u 28. godini uspešno diplomirao, ubrzo i specijalizirao dermatologiju. U međuvremenu, igrao je za reprezentaciju Kraljevine Jugoslavije, posebno bio njen važan član na Šampionatu u Montevideu i igrao kvalifikacione utakmice za naredni 1934. u Italiji. Izuzetno vredan, uskladio bi sve obaveze, i fudbalske i ozbiljno učenje.

ODRASTAO je u rodoljubivoj, činovničkoj porodici. Po majci Mili, unuk srpskog vojskovođe i vojvode Radomira Putnika (Beograd, 1847 -1917, Nica), načelnika Generalštaba i ministra vojnog, učesnika srpsko-turskih ratova 1876, balkanskih 1912. i 1913, Prvog svetskog 1914. i predvodnika niza pobedničkih bitaka: Bregalničke, Bitoljske, Cerske, Kolubarske, Kumanovske.

Doktor Milutin Ivković nije spadao u siromašne dečake i fudbal je igrao jer je znao dobro da barata loptom. Protivljenje roditelja i priča o izgubljenom vremenu nisu mogli da utiču na njegov izbor. I škola i fudbal! Počeo je u SK Jugoslavija, gde je prvotimac bio od 1922. do 1929. i odigrao, za to doba, ogromnih 235 utakmica, samo na jednoj poziciji, desnog beka. Atletskom pojavom, srčanom i uvek korektnom igrom osvajao je simpatije svih ljubitelja fudbala. Zbog principijelnih neslaganja sa nekim od članova kluba, uoči Svetskog šampionata u Urugvaju prešao je u klub Soko da bi karijeru završio u istom, sa promenjenim imenom - BASK. Igrao je fudbal i u vreme kada je otvorio privatnu ordinaciju, kao i nekoliko utakmica za klub SK Župa iz Aleksandrovca, mestu poznatog vinogorja, gde je izvesno vreme proveo na stažu.

UOČI i tokom Drugog svetskog rata bio je simpatizer onih snaga koje će kasnije odjednom postati glavni neprijatelji nemačkog okupatora. U stvari, Milutin Ivković je više bio levo orijentisan, a manje čovek komunističke ideologije, za šta su ga neki osuđivali, a drugi, pristigli u glavni grad previše svojatali. Prilikom proslave 40-godišnjice kluba Soko-BASK, na molbu drugara fudbalera, 6. maja 1943. odigrao je poslednju utakmicu, a onda ga je Gestapo (nem. Geheime Staatspolizei - nemačka tajna policija) 22. maja uhapsio i već sledećeg dana sproveo u Jajince gde je streljan. Jedna ulica pored nekadašnjeg igrališta SK Jugoslavija, novovremenskog FK Crvena zvezda - "Rajko Mitić", nosi ime dr Milutina Ivkovića, dok se bronzano poprsje nalazi iznad zapadne tribine stadiona FK Partizan.

ODGOVORAN, EMOTIVAN I LUKAV

PEDANTNI hroničari su zapisali da je Moša Marjanović bio osrednjeg rasta, ali čvrst i žilav, brz i prodoran, odličan tehničar, skoro nasrtljiv, čim se ukaže i najmanja prilika, tresao je protivničke mreže i levom i desnom nogom, a izvanredno je šutirao glavom. Robovao je lopti, a ona ga je slušala ponekad tek toliko da se prekotrlja preko linije gola, užasno spora, ali nedostižno daleka za protivničkog golmana. Oni koji su se razumeli u fudbalsku igru govorili su još da je bio odgovoran, naglašeno emotivan, ali i lukav, s urođenim njuhom za gol.

SUTRA: PUTOVANjE KROZ FUDBAL I MEDICINU