Petar Veliki otkriva Srbe

PRVI zvanični kontakt između ruskog dvora i crnogorske mitropolije uspostavljen je početkom XVIII veka, tačnije 1711. godine. To se dogodilo u vreme dok je u Rusiji bio na prestolu car Petar Veliki (1672-1725), a u Crnoj Gori na čelu duhovne i svetovne vlasti stajao vladika Danilo Petrović (1670-1735), poznat kao glavni junak Njegoševog speva "Gorski vjenac". Ideja da se uspostave veze sa pravoslavnim hrišćanima na Balkanu rodila se u glavi ruskog cara neposredno pred rusko-turski rat na reci Prut 1710. godine. Petar Veliki je, naime, preko srpskih kaluđera, koji su povremeno boravili u Rusiji, znao da u jugoistočnoj Evropi žive pravoslavni Sloveni, među njima i Srbi, koji se nalaze u viševekovnom turskom ropstvu.

Ruski car je i preko svojih poverljivih ljudi, koje je slao u Evropu da se upoznaju i prouče političke, ekonomske i vojne prilike na Starom kontinentu, takođe saznao da je na balkanskim planinama nastanjen jedan narod koji ima istu veru kao i Rusi i da govori sličnim jezikom kao i oni. Petar Tolstoj, savetnik ruskog vladara, obilazeći dalmatinska mesta stigao je u prvoj deceniji XVIII veka u Boku kotorsku i obavestio ruski dvor da "u blizini Kotora žive slobodni ljudi koji se zovu Crnogorci. Ti ljudi su vere hrišćanske, jezika slovenskog i ima ih veliki broj; nikome ne služe, ponekad vode rat s Turcima, a ponekad ratuju s Mlečanima". Ovo je, prema tvrđenju crnogorskog istoričara Gligora Stanojevića, prvi značajniji pomen Crne Gore u Rusiji.

RUSKI car je na osnovu ovih izveštaja bio uveren da su Srbi potencijalna snaga za obračun protiv zajedničkog neprijatelja - Turske i zato se trudio da brzo uspostavi vezu sa njima. Ruski istoričar Pavle Miljukov tvrdi da "od tada Petrovi odnosi sa hrišćanskim stanovništvom, a naročito sa slovenskim narodima dobivaju obeležje jedne praktične i direktne politike."

Carevom ispravnom poimanju situacije na Balkanu dragocenu pomoć je pružio i grof Sava Vladisavić, carev najbliži saradnik, inače poreklom Srbin iz Hercegovine. On mu je sugerisao da pošalje dva oficira među Srbe u Crnoj Gori koji će na terenu sagledati situaciju u pogledu spremnosti ovog naroda za obračun sa Turcima. Ta dva ruska oficira bila su pukovnik Mihailo Miloradović i kapetan Ivan Lukačević, koji su takođe bili Srbi i koji su posle dugog morskog putovanja stigli u Boku kotorsku u julu 1711. godine. Ova prva ruska zvanična misija u Crnoj Gori imala je veliki politički značaj, tvrde mnogi istoričari. Značaj ove misije upravo je u tome što je njenim dolaskom ugrađen prvi kamen u temelje rusko-

-crnogorskih političkih, duhovnih i ekonomskih odnosa koji traju već više od trista godina.

PREDOSEĆAJUĆI da je dolaskom prve zvanične misije koju je ruski car Petar Veliki uputio u Crnu Goru pokrenut jedan snažan istorijski zamajac koji će ostaviti duboki trag u društvenom i duhovnom biću njegovog naroda, vladika Danilo je smatrao da je potrebno da lično obavesti plemenske glavare o poruci koju je dobio od moćnog ruskog suverena. Na velikom zboru na Cetinju vladika je održao govor u kome je, pored ostalog, rekao:

"Mi smo, ljubazna braćo Crnogorci, čuli i saznali da imamo negdje daleko na Istoku hristijanskoga cara i svagda smo željeli znati za njega i njegovo carstvo; ali kako smo u ovim gorama sa svake strane zatvoreni - nijesmo o tome mogli ništa saznati i razumjeti, ali, evo danas, blagodareći Bogu, carske poslanike vidimo među nama. Evo njegove carske gramate (poruke) u rukama imamo, a njegovi poslanici nisu tuđinci, nego naša braća Srbi, koji nam kažu da je Petar Veliki imperator i samodržac od sve Rusije. On ratuje s Turcima i ne traži druge slave, nego da crkve Hristove i manastire oslobodi, i na njima časni krst podigne, i da rod hristijanski ispod ljutoga jarma turskoga izbavi. Mi smo s Rusima jednoga plemena i jedne vjere. Oružajte se, braćo moja Crnogorci, pa i ja sa vama. Ne žaleći ni imanja ni života, gotov sam s vama poći na službu caru hristijanskome, moleći preblagoga Boga da nam bude pomoćnik i putevoditelj."

POSLE odlaska ruske delegacije iz Boke, vladika Danilo se potrudio da se odnosi između Petrograda i Cetinja ne okončaju ovim kratkim boravkom Miloradovića u Crnoj Gori. Odmah je uputio pismo Petru Velikom, uveren da je ruski suveren zainteresovan za položaj srpskog naroda pod turskom ekupacijom i spreman da pomogne. U svom prvom obraćanju ruskom vladaru vladiki Danilu kaže: "već dugo vremena čežnjivo očekujemo pomoć od Vašeg carskog veličanstva radi našeg oslobađanja i dolaska pod Vašu preblagu carsku zaštitu".

Crnogorski vladika je smatrao da je potrebno da uspostavi i lične kontakte sa ruskim carom i zato je odlučio da krene na dug i u to vreme težak i neizvestan put do dalekog Petrograda. Istoričar Jovan Milićević kaže da je "Danilo krenuo u Rusiju krajem 1714. i na putu proveo više meseci". Pravi razlog za vladičin odlazak u Rusiju je u stvari veliki pohod koji je protiv Crne Gore preduzeo bosanski vezir Numan paša Ćuprilić, a koji se pretvorio u najkrvaviji obračun Turaka protiv Crnogoraca u XVIII veku.

VLADIKA je u početku pružao snažan otpor bosanskom veziru, ali je zbog višestruke nadmoći turske vojske morao napustiti bojište i otići iz Crne Gore. Izgleda da se Danilo osećao neprijatno i postiđeno, jer je morao da napusti svoj narod u najtežem trenutku i nađe zaštitu u Rusiji. To najbolje pokazuje pismo koje je na Mitrovdan 1714. godine uputio iz Petrograda i koje je tajnim kanalima stiglo u Crnu Goru. U pismu se kaže:

"Poštovani knezovi i starješine Crne Gore. Samo da znate da smo još živi i zdravi usred ove velike nesreće, ne prestajući da stalno mislim na vas, pošto mi se dogodilo da se odvojim od vas, ne mojom željom, nego primoran turskom silom koja vas je podjarmila. Pošto su vas pokorili, izgubili ste vječnu slavu i ugled koje vam je dao Gospod Bog, što vam je donijelo divljenje careva i kraljeva, koje ste stekli vjernošću i hrabrošću za svetu vjeru. I kunem vam se Bogom i Presvetom Bogorodicom, nije mi bilo žao poginuti zajedno sa vama. I, zaista, mila bi mi bila smrt da ste vi htjeli da svi ujedinjeni izginemo časno i slavno, kao što je to učinio knez Lazar i Miloš Obilić koji ubi cara na Kosovu, pa najzad i sam pogibe sa svih sedam hiljada boraca ostavivši poslije sebe veliku slavu i čast".

OČIGLEDNO da je vladika Danilo mislio da je za poraz koji su Crnogorci pretrpeli od vezira Ćuprilića krivo, između ostalog, i nejedinstvo među crnogorskim plemenima.

Car Petar je lepo primio vladiku i darovao njemu lično 5.000 rubalja, zatim dao 3.400 rubalja za putne troškove, 16 zlatnih medalja, 5.000 rubalja i 1.000 zlatnih dukata za crnogorske glavare, te 1.600 dukata za postradali narod. Ova poseta je "morala ostaviti snažan utisak na vladiku koji dotle nije imao priliku da poseti ni skadarskog sandžak-bega", kaže istoričar Milićević.

MISIJA PUKOVNIKA MILORADOVIĆA

TREBA reći da je po dolasku u Grbalj pukovnik Miloradović počeo da okuplja Crnogorce koji su bili spremni da zajedno sa "braćom Rusima" krenu protiv Turaka. Kako Miloradović kaže, on je organizovao oko 6.000 ljudi i bio spreman da izvrši postavljen zadatak. Međutim, neuspeh ruskih trupa na Prutu, kao i loša organizacija priprema crnogorskih boraca, uticali su na to da ovoga puta angažovanje pravoslavnog stanovništva na Balkanu u borbi protiv Osmanlijskog carstva - nije uspelo.

SUTRA: Zbližavanje dveju jedovernih zemalja